SerbianInstituteBooks

Serbian Institute | Contact us

www.serbianinstitute.com

Our Board

What we do

Advisers

e-News

Videos

Heritage Tours

Books

Events

Links

Support

Contact

Predgovor

Sadržaj

mape,

stanovništvo,

hronologija

Available on AMAZON

Click to ORDER

Књига, Рат Речима: Вашингтон и југословенски сукоб, коју је издала позната америчка издавачка кућа у пољу америчке спољне политике (Praeger Publishers) писана у оригиналу на енглеском језику крајем 1999 године (преведена овде на српском) је намењена да обавести најпре амерчко јавно мњење о истини и пропаганди, управо рат речима који се водио током распада Југославије у Вашингтону и широм света и који је утицао на америчку спољну политику. Рат речима говори о како функционисе Вашингтон, како су се одлуке доносиле, који су фактори унутар Америке и глобално утицали на те одлуке, и на акције и ставове на Балкану.

Данијела Сремац, писац, експерт за Балкан и америчку политику, уметник, предузетник, продуцент, музичар, мултимедијски консултант и председник Српског Института, магистар америчке спољне политике, позната је у српској дијаспори као водећи глас у Вашингтону у одбрани српских људских права током сукоба у Крајини, Босни и Херцеговини и на Косову. Наступала је на преко 256 телевизијских и радио програма на СиННу и свим главним каналима у Америци и другим страним вестима. Говорила је испред важних америчких институција за спољну политику и редовно упознавала америчко јавно мњење, чланове Конгреса и владу са проблематиком Балкана.

Написала је две књиге— Рат Речима, Вашингтон и Југословенски Сукоб oписује пропагандни рат и утицај на америчку политику према Балкану, издао амерички издавач “Praeger Publishers” 2000 године. Њена друга књига, Срце Србије: путопис кроз културу (2012) писана на енглеском и српком уз 356 слика у боји луксузног издања приказује све о српској култури, туристичке дестинације, традиције, кухињу, спорт, историју, и српске производе. Као уметник излагала је и продавала своје уметничке радове слике на платну по галеријама широм Америке.

ШКОЛОВАЊЕ

Завршила је филозофију на универзитету (John Carroll University, Cleveland, Ohio) и Магистар Дипломатије на познатом универзитету у Вашингтону (American University, Washington, DC) Такође је студирала клавир и флауту на музичкој академији (Cleveland Institute) при факултету (Case Western Reserve University).

САДАШЊИ ПРОЈЕКТИ

Њен нови ЦД албум Дух Балкана излази на тржиште у Америци октобра 2016, и Данијела је такође режирала, и присуствовала као водитељ у видео путопису Мој Београд на енглеском који ће изаћи у јавност марта 2017 године.

Ауторско право 2017 Данијела Сремац — штампање или копирање није дозвољено

8. POGLAVLJE

RAT UTICAJA : DEJTON I POSLE NJEGA (NOVEMBAR 1995 DO 1998 )

DEJTON: RAT PROTIV SRBA DRUGIM SREDSTVIMA

Zbog NATO bombardovanja i hrvatskih i muslimanskih ofanziva u severozapadnoj Bosni, narednih nedelja pa sve do jeseni 1995-e, bosanski Srbi doživeli su znatno pogoršanje na vojnom planu. Znajući da ne mogu vlastitim snagama da pruže otpor u borbi protiv dva etnička neprijatelja, potpomognuta američkom vojnom silom, nerado su se složili da dozvole srpskom predsedniku Miloševiću da predstavlja njihovu vladu za vreme pregovora, pod vođstvom SAD, u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson u Dejtonu, Ohajo. Rezultat ovih pregovora, Dejtonski plan i njegovo sprovođenje, označili su nastavljanje rata protiv bosanskih Srba drugim sredstvima, nego što su to bili direktni vojni napadi. Bio je to početak vašingtonskog rata uticaja, u pokušaju da primoraju, ubede ili zavedu bosanske Srbe da odustanu od svoje države unutar države Bosne.

U novembru 1995-e, predstavnici svih zaraćenih strana sretali su se, pod nadzorom SAD, u toku nekoliko dana iscrpljujućih pregovora, da bi zamešali jedan plan kojim se uspostavljaju teritorijalne i političke podele. Najkritičnije diskusije odigrale su se između američkog specijalnog predstavnika, Ričarda Holbruka i srpskog predsednika Miloševića. Predstavnici bosanskih Srba kasnije su se žalili, da ih Milošević nije informisao o suštinskim teritorijalnim koncesijama, koje je on učinio u njihovu korist, a koje su otkrili tek kad su im prezentirane u finalnoj mapi.

Iako je delegacija bosanskih Srba bila odlučna da se potpisom ne odrekne svojih prava na neki oblik nezavisnosti u Bosni, Milošević je verovao da su bosanski Srbi bili u slaboj pregovaračkoj poziciji i da im je bio neophodan kompromis. Osim angažovanja snaga jugoslovenske armije, da intervenišu u korist bosanskih Srba, što bi dovelo do rata velikih razmera sa samim NATO-om, Milošević nije video drugi izbor za bosanske Srbe nego da prihvate ma koji mirovni plan, koji je Vašington predvideo. Milošević je, 21-og novembra 1995-e, napisao vršiocu dužnosti generalnog sekretara NATO-a, Sergio'uu Silvio Balanzino-u, “želim da Vas uverim da će Federalna Republika Jugoslavija preduzeti sve potrebne korake, u skladu sa suverenitetom, teritorijalnim integritetom i političkom nezavisnošću Bosne i Hercegovine, da obezbedi da Republika Srpska u potpunosti poštuje i povinuje se obavezama prema NATO-u.”¹ Vlada Hrvatske prenela je NATO-u slična uveravanja.

Dejtonski mirovni plan, sve strane su formalno potpisale u Parizu 14-og decembra 1995-e. U njemu je bilo predviđena objedinjena Bosna i Hercegovina, sačinjena od dva entiteta: Muslimansko-hrvatska federacija sa 51 % i bosansko srpski entitet, Republika Srpska sa 49 % teritorije (vidi Dodatak 2, mapa 12). Iako je Dejtonski sporazum predviđao dva, međusobno povezana entiteta, situacija na terenu bila je takva da je svaka od tri teritorije, bila u etničkom posedu. Ono što je učvrstilo sporazum, bila je činjenica da su sve strane verovale da su potpisale dokument, koji je bio s jedne strane teorijski, ali čiji će ishod, u stvarnosti, biti određen politikom svakog od etničkih rukovodstava. Bosanski Srbi bili su uvereni da je ideja o ujedinjenoj Bosni i Hercegovini bila nerealna, zato što je omogučavala Muslimanima da vladaju Bosnom – scenario, zbog kojeg su nekoliko godina ratovali da bi ga izbegli. Umesto toga, nadali su se, da će pristajanjem na vašingtonski plan, moći da izbegnu dalje vojne akcije protiv njih, a da će nastaviti da održavaju svoje sopstvene strukture rukovođenja i politiku, koje će im dozvoliti, da deluju kao da su nezavisna država. Bosanski Hrvati mislili su na isti način.Oni su se složili sa ujedinjenom Bosnom, ali su znali da će u stvarnosti da nastave da imaju punu kontrolu nad južnim bosanskim područjima Herceg-Bosne i da će nastaviti da održavaju bliske odnose sa susednom Hrvatskom.

Da bi teritorijalno oslabili Srbe, Dejtonski plan je zahtevao da Srbi predaju bosansko muslimanskoj vladi sve svoje delove Sarajeva. Time su Srbi lišeni svih delova bosanskog glavnog grada i velikog izvora bogatstva - za koje su se Srbi borili kroz sve ove godine rata. Time je obezbeđeno, da bosanski Srbi nikad više ne steknu kontrolu nad središtem političke i međunarodne aktivnosti. Drugi način na koji je Dejton teritorijalno oslabio Srbe, bila je odluka da status bosanskog grada Brčko, ključnog, uzanog koridora koji povezuje istočni i zapadni deo Republike Srpske, ostane neizvestan; njegov konačni status bio je određen kasnije, arbitražom.

Potez da se odloži odluka o Brčkom, sledećih meseci dao je Klintonovoj administraciji moć nad rukovodstvom bosanskih Srba, jer je status Brčkog iskorišćen kao sredstvo prinude u brojnim odlukama. Vašington je takođe pažljivo birao glavnog arbitra za Brčko, Robert-a Owen-a, koji teško da je mogao da igra neutralnu ulogu u arbitražnom procesu. On je bio glavni savetnik Stejt Departmenta za jugoslovensku politiku i glavni posrednik u naporu Vašingtona da, u februaru 1994-e, stvori muslimansko-hrvatsku federaciju.

Ono što je bilo značajno za muslimansku vladu bilo je to što će budućom arbitražom, Brčko biti oduzet Srbima i tako, teritorijalnim razdvajanjem, još više oslabiti Republiku bosanskih Srba. Ovo bi ih učinilo vojno ranjivim i dovelo njihovu ekonomiju pod kontrolu muslimanske centralne vlade. Srbi su dokazivali da je odluka, da se rešenje statusa Brčkog ostavi arbitraži, na dva načina u suprotnosti sa idejom koja se nalazi iza Dejtonskog sporazuma. Prvo, Dejtonski plan priznao je Republiku Srpsku kao jedan entitet i stoga kao kontiguitetnu teritoriju u Bosni.Ova ideja bila bi narušena ako Brčko bude dodeljen pod bilo čiju kontrolu izuzev pod kontrolu bosanskih Srba, pošto grad suštinski povezuje zapadne i istočne delove Republike Srpske i od vitalnog je značaja za održavanje ekonomske sposobnosti bosansko srpskog regiona. Drugo, 49 % teritorije dodeljene Srbima na Dejtonskim pregovorima, uključivalo je Brčko. Ako se Brčko oduzme Srbima, procenat će biti manji. Što je najvažnije, Srbi su bili uvređeni zbog činjenice, što u suprotnosti sa svojom odlukom o Brčkom, Dejtonskim sporazumom Muslimanima je jednostavno data kontrola nad putem koji povezuje Goražde i Sarajevo, bez ikakve dalje arbitraže o tome. Brčko je, 1999-e, konačno izuzet iz kontrole bosanskih Srba.

Predajući srpske delove Sarajeva muslimanskoj vladi, zvaničnici Klintonove administracije verovali su da će bosanski Srbi, Hrvati i Muslimani biti prinuđeni da se integrišu u ujedinjenoj Bosni i Hecegovini. Glavni princip Dejtonskog sporazuma bio je da promoviše multietničku koegzistenciju i podelu moći u posleratnoj Bosni. Nakon tri i po godine strašnog rata, ideja da tri bosanske etničke grupe mogu opet da žive zajedno, više je odražavala želje nego realnost. Ova realnost postala je očigledna transferom Sarajeva pod muslimansku kontrolu, što je uništilo predstavu o tome da je Izetbegovićeva vlada bila zainteresovana za “multietničku” Bosnu - mada je malo njih u Vašingtonu, to primetilo.

DEJTONSKI MULTIETNIČKI EKSPERIMENT PROPAO KADA SU SRBI NAPUSTILI SARAJEVO

Prvi potez, pod uslovima Dejtonskog sporazuma, bio je da se eliminiše srpska kontrola područja u Sarajevu i oko njega, koji su predati bosansko muslimanskoj vladi. Zvaničnici Klintonove administracije i američka štampa pozdravili su ono što su videli kao dugo očekivano “oslobođenje” Sarajeva. Narednih meseci, muslimanska vlada preuzela je desetine hiljada domova od Srba koji su pobegli iz grada, u onome što su Ujedinjene nacije opisale kao “najgore etničko čišćenje od završetka balkanskog rata,” prekršivši slovo i nameru Dejtonskog mirovnog sporazuma.²

Gotovo odmah nakon što je objavljeno muslimansko preuzimanje vlasti i Srbi počeli da napuštaju područje, neke porodice su čak raskopale grobove svojih rođaka da ih ponesu sa sobom, znajući da se neće nikada više vratiti. Iako je američka štampa godinama ignorisala razloge srpskog straha da njihov deo Sarajeva padne pod muslimansku kontrolu, konačno su u jednom članku New York Times-a podrobno opisani razlozi jednog Srbina, zbog kojih napušta Sarajevo. On je rekao da je došao na srpsko groblje u sarajevskom predgrađu Ilidža da odnese ostatke svog najmlađeg deteta, svog sina kojeg je pre godinu dana ubio muslimanski snajperista.³ Takođe je rekao da svoju ženu nije video tri godine, zato što su muslimanske vlasti u Sarajevu odbile da joj dozvole da napusti grad, čak i da prisustvuje sahrani njihovog sina.

Srpski civili, koji su u toku nekoliko ratnih godina živeli u srpskom delu Sarajeva, bojali su se, da pod muslimanskom kontrolom, ne samo da neće biti fizički bezbedni, nego će verovatno biti izloženi diskriminaciji i šikaniranju u ovom, prvenstveno muslimanskom gradu. U članku Washington Post-a iz februara 1996-e, ukratko su navedeni ovi razlozi i ukazano je da je srpski egzodus iz Sarajeva i preuzimanje grada od strane muslimanske policije, bilo propraćeno velikom pljačkom. U članku je navedena i nikad ranije objavljena informacija o pravoj prirodi bosansko muslimanske vlade - sarajevski školski sistem i društvo koji su bili pod sve većim uticajem islama. Kada je jedna srpska žena, koja je radila u jednom sarajevskom preduzeću, pitala svog šefa Muslimana da li može da se vrati na posao, on joj je odgovorio “prvo će Muslimani dobiti posao, zatim Hrvati, a posle toga možda Srbi.”⁴

Bosansko muslimanska vlada odbijala je da prizna ovu realnost. Nastavili su da promovišu mit da njihovu vladu podržavaju sve etničke grupe. Govorili su da su Srbi, koji žive u ovim delovima Sarajeva, dobrodošli da ostanu i krivili su, ono što su nazivali propagandom rukovodstva bosanskih Srba sa Pala, da namerno plaše srpske civile da bi otišli. Odbijajući ove nove napore muslimanskog rukovodstva da portretiše svoja sopstvena gledište o onome što se događalo u Sarajevu, naslov članka u Washington Post-u od 23 februara 1996-e glasio je: “Hiljade Srba beže iz sarajevskih predgrađa; egzodus predhodi dolasku multietničke policije.” U članku se tvrdilo da su nove policijske snage “teorijski sastavljene od Muslimana, Hrvata i Srba,”i trebalo bi da predstavljaju jedan korak na putu ka multietničkom društvu. U članku se takođe tvrdilo da “mediji bosanskih Srba utuvljuju poruku straha” Srbima koji žive u Sarajevu i navode reči jednog potparola UNHCR-a, “u medijima sa Pala vlada prava propagandna hajka i šou-majstori celokupne ove operacije hoće, da ovi ljudi napuste Sarajvo. Ovo je stvarno cinična politička manipulacija.”⁵

Nema sumnje, neki od osoblja UN verovali su da će sarajevske Srbe, koji su tri godine proveli na drugoj ratnoj strani, njihov neprijatelj sada dočekati raširenih ruku. A ipak, kada je 44 člana “multietničkih policijskih snaga” preuzimalo severno predgrađe Sarajeva, Vogošća, isti oficir UN rekao je da je iznenađen, da se nijedan Srbin nije prijavio u te multietničke policijske snage. Ovo pokazuje veliku naivnost posmatrača u Bosni, mišljenje prilagođeno željama ili želju da se ovekoveći izmišljotina, da je Sarajevo bilo “multietničko.” Kada je jedna srpska izbeglica zapitana zašto ne veruje uveravanjima UN, da će nova “bosanska”policija da zaštiti njena ljudska prava, ona je odgovorila, “UN nikada nije zaštitio prava Srba u ovom ratu.”⁶

Događaji od 6 marta 1996-e, pokazali su da Ujedinjene Nacije nisu bile voljne da zaštite sarajevske Srbe, niti su to bile nove “multietničke” policijske snage. Kada su Srbi počeli da napuštaju Sarajevo, lokalni Hrvati nisu se pridružili redovima “bosanske ”policije, nego su nastavili svoju ratnu politiku, pokušavajući da ugrabe za sebe još teritorija. Čim su Srbi napustili sarajevsko predgrađe Hadžići, bosansko hrvatske snage pokušale su da prigrabe kontrolu nad područjem, pre nego je ušla muslimanska policija. Tek kad je NATO zapretio da će preduzeti akciju odmazde, Hrvati su dozvolili da predgađe preuzme muslimanska policija. New York Times je objavio da su sredinom marta, u sarajevskom predgrađu Ilidža u kojem su ranije živeli Srbi, stotine muslimanskih siledžija počele da lutaju ulicama naoružani pištoljima, noževima i ručnim granatama, zahtevajući pravo svojine nad srpskim domovima, odvozeći njihovu imovinu i zastrašujući oko 3000 Srba, uglavnom starijih ili onih koji su bili isuviše bolesni da putuju i koji su se još nalazili u Sarajevu.⁷Muslimanski zvaničnici u Sarajevu imali su malo simpatija za Srbe. Mehmed Kaltak, sarajevski funkcioner zadužen za preuzimanje preko 70.000 srpskih stanova pod direktnu kontrolu vlade, komentarisao je: “niko ne isteruje ljude iz Sarajeva. Oni koji su otišli i napustili svoje domove po svojoj slobodnoj volji, time su ih i izgubili.”⁸

Muslimanska vlada je u decembru 1995-e donela zakon, koji je prošao nezapaženo, po kojem su svi stanovnici Sarajeva, koji su bili izvan grada, imali rok od 7 dana da povrate svoje domove, ako su se nalazili u Bosni i Hercegovini i 14 dana ako su bili van zemlje. Kao rezultat ovog zakona, konfiskovano je više od 130.000, uglavnom srpskih domova i imanja. Ovo je objavljeno u New York Times-u tek mesec dana kasnije i ta vest u Vašingtonu nije privukla pažnju.

Iako se o ovim i sličnim akcijama i o politici muslimanske vlade izveštavalo u američkoj štampi, bilo kakav pokušaj da se pobude simpatije za Srbe, često bi bio dočekan sa skepticizmom.“Za širenje sve te propagande i zastrašivanje Srba, kriv je Karadžić,” rekao je jedan od glavnih saradnika Karnegijevog Instituta za mir, u toku sastanka sa članovima delegacije Republike Srpske, u septembru 1996-e. Radomir Lukić, zamenik ministra inostranih poslova Republike Srpske, bio je začuđen optužbom i protestovao je,“moram da kažem da to nije istina. U stvari, bio sam jedan od onih koji su dobili uputstva od moje vlade, da ubeđujem Srbe da ostanu u Sarajevu,” rekao je. “Mi hoćemo da naši ljudi ostanu u gradu, zato što se nadamo da nakon potpisivanja Dejtonskog plana možemo da pregovaramo o nekoj vrsti autonomnog statusa Srba u ovom delu grada. Osim toga, mi nismo u stanju da obezbedimo krov nad glavom novom talasu od 100.000 srpskih izbeglica. Mi hoćemo da oni ostanu u svojim domovima. Ali za vreme sastanka sa lokalnim sarajevskim Srbima, ustao je jedan čovek i upitao me, “Da li Vi hoćete da vaša deca ostanu u Sarajevu?’a ja sam pošteno rekao, da bih se bojao za život svoje dece. Činjenica je, povukao sam moju porodicu iz Sarajeva čim je rat počeo. Tada mi je čovek rekao, ‘Sada znate zašto i mi hoćemo da odemo.’ To je razlog što su Srbi u proleće 1996-e napustili Sarajevo. Izjaviti to za politiku naše vlade, apsurdno je.”

Samo će vreme pokazati kakav je zaista stav bosansko muslimanske vlade prema Srbima u Sarajevu. Kasnije, u jesen 1998-e, Srbi su već bili dozvolili da se preko 8.000 muslimanskih izbeglica vrati u Brčko koje su držali Srbi, ali muslimanska vlada nije učinila značajniji napor da dozvoli Srbima, isteranim iz Sarajeva, da se vrate. Iako su međunarodni posmatrači kritikovali muslimansku vladu, da ometa povratak srpskih izbeglica, malo njih u Vašingtonu otvoreno je osudilo tu politiku. Vašington je nastavio sa svojom vojnom, političkom i ekonomskom podrškom i ignorisao je bilo kakvo negativno ponašanje muslimanske vlade, koje bi moglo da dovede u pitanje tu podršku.

DOK AMERIČKO ORUŽJE PRISTIŽE, MUSLIMANSKA VLADA POKAZUJE SVOJU PRAVU PRIRODU

Kao deo post -Dejtonskih napora da vojno oslabe Srbe, Vašington je počeo otvoreno da naoružava muslimansku armiju haj-tek oružjem i obezbeđuje vojnu obuku, da bi obezbedio da bosanski Srbi nikada ne budu u stanju da pruže otpor centralnoj muslimanskoj vladi. Sada kada je rat bio okončan, SAD je bila čvrsto rešena da naoruža Muslimane. Priča o multietničkoj Bosni i demokratskim vrednostima više nije bila tako neophodna, kao u vreme kada je Izetbegovićeva vlada pokušavala da uvuče NATO vazdušne snage, predvođene Amerikom, da im pomognu u borbi protiv Srba. Bilo je došlo vreme da se muslimanska vlada u Sarajevu pokaže u pravoj boji.

Prva demonstracija ovog, počela je etničkim čišćenjem Srba iz Sarajeva. Nakon toga, Izetbegović i njegove pristalice ispoljavale su sve veću političku netoleranciju unutar svoje sopstvene vlade, kao i svoju radikalniju stranu, kroz odnose sa zemljama kao što je Iran. Izetbegović je u 1996-oj primio od Irana preko $ 500.000 u gotovom, za svoju ponovnu izbornu kampanju.⁹ Za njegovu partiju saopšteno je, da je u decembru 1996-e, bila umešana u premlaćivanje jednog bosansko muslimanskog političkog protivnika, dok je njegova vlada odbila da dodeli licencu za prvu bosansku nezavisnu televizijsku stanicu. Izetbegović je takođe pokazivao sve veću netrpeljivost prema svemu u Bosni što nije islamsko, da je išao čak tako daleko da obeshrabruje ideju “Deda Mraza,” popularne praznične figure u bivšoj Jugoslaviji među srpskom, hrvatskom i sekularnom muslimanskom decom. Iako su primeri netolerantne i radikalne strane bosansko muslimanske vlade objavljivani u važnijim američkim novinama, zvaničnici Klintonove administracije nisu na to obraćali pažnju i nastavili su da obezbeđuju bezrezervnu podršku svojim bosanskim saveznicima.

Zapadne vlade, koje su godinama videle muslimansku vladu kao žrtvu srpske agresije, sada su izražavale zaprepašćenje zbog pravca u kojem se Bosna kreće. Jedan zapadni diplomata, odani pristalica bosanskih Muslimana za vreme rata, naveden je da komentariše da “što se mene tiče, sa bosanske vlade otpala je glazura...Pokušavao sam da ovim momcima pomognem, ali sada, iskreno, umoran sam od njihovih priča.”¹⁰ Takvo viđenje Zapada, muslimanskoj vladi više nije bilo ni blizu tako važno, kao što je to bilo na početku rata, kada im je bilo potrebno da ubede Zapad, naročito SAD, u svoju tolerantnost i privrženost demokratiji. Što god sada Zapad mislio o njima, bilo je skoro nevažno. Muslimansko rukovodstvo ostvarilo je svoj cilj, uvlačenjem NATO snaga pod vođstvom SAD na svoju stranu u ratu i porazom srpskih napora da stvore svoju sopstvenu, nezavisnu državu u Bosni.

Zvaničnici Klintonove administracije, zabrinuti zbog mogućih kritika u Kongresu i javnosti zbog američke podrške bosanskim Muslimanima, naglašavali su da uprkos veza muslimanske vlade sa Iranom, Izetbegović globalno prihvata pro-zapadni stav. Ni “etničko čišćenje” Srba iz Sarajeva, niti otvorene nedemokratske tendencije muslimanske vlade, nisu dovele do promene u politici. Obećanje Klintonove administracije da će snabdevati Muslimane oružjem trebalo je održati. Priznati u ovoj tački politički neuspeh i ponovo proceniti situaciju na Balkanu, pokazalo bi izvanrednu fleksibilnost američke spoljne politike a to u ovom trenutku nije bilo verovatno da se dogodi. Spremnost Vašingtona da muslimanskoj vladi dodeli dugoočekivano oružje za koje su se zalagali kroz sve ove godine rata, podudaralo se sa željom Klintonove administracije da proširi američku ulogu najvećeg svetskog dilera oružja. Od 1994-e, Sekretar za trgovinu, Ron Brown, bio je otvoreni zagovornik prekomorske prodaje oružja, kao načina za prevazilaženje sve većeg trgovačkog deficita i smanjenja potrošnje u Pentagonu.¹¹

Stejt Department je dao instrukcije američkim ambasadama širom sveta da promovišu američku prodaju oružja prekomorskim zemljama, dok je kongresno zakonodavstvo, u proleće 1994-e, povećalo iznos u garancijama za zajmove za izvoz oružja. Neopterećeni brigom da će takva politika dugoročno da potpomogne regionalne sukobe i potencijalno da ugrozi američku bezbednost, Klintonova administracija nastavila je sa svojim isporukama oružja za Bosnu.

Pre nego su zvaničnici Klintonove administracije bosansko muslimanskoj vladi dali oružje, insistirali su da Izetbegovićeva vlada predhodno raskine svoje veze sa Iranom i radikalnim islamskim borcima, i drugo, zahtevano je da muslimanska vlada sarađuje sa Hrvatima. Vašngtonski zvaničnici objasnili su da su ovi uslovi neophodni da islamski borci ne bi predstavljali bezbedonosni rizik za američke trupe, za koje je planirano da budu stacionirane u Tuzli. Ovim je na površinu izbio još jedan dvostruki standard u politici SAD. Iako su za vreme rata, vašingtonski političari opovrgnuli tvrdnje bosanskih Srba da su islamski fundamentalisti opasni po srpsku bezbednost, kada je došlo vreme da američki vojnici budu stacionirani u Tuzli, američki komandanti su bili ozbiljno zabrinuti zbog njihovog prisustva u regionu i tražili su da ih uklone iz Bosne, pre nego uvedu američke trupe.

Američka zabrinutost zbog potencijalne pretnje od radikalnih islamskih grupa bila je za očekivati. Pretnja terorizmom bila je jedna od najvećih briga američkih političara kroz čitav posthladnoratovski period. Međutim,ono što je bilo začuđujuće, bila je spremnost Klintonove administracije da podrži bosansko muslimansku vladu, čak iako je ona neprestano kršila obećanje da će raskinuti svoje veze sa Iranom i drugim Muđahedinima. Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u decembru 1995-e, Izetbegović je obećao da će iz Tuzle ukloniti hiljadu muđahedinskih boraca, koji su tamo bili bazirani u toku rata. Sredinom januara 1996-e, islamski borci još uvek su bili u Bosni, uključujući 200 članova Iranske nacionalne garde.¹² Kada su američke obaveštajne službe otkrile da oni planiraju napade na američke ciljeve, Državni Sekretar Voren Kristofer zapretio je da će muslimanskoj vladi ukinuti vojnu i finansijsku pomoć, ukoliko islamski borci ne budu isterani sa bosanskih teritorija.¹³ Sedam meseci kasnije, do jula 1996-e, Izetbegović još uvek nije ispunio svoja obećanja.

Muđahedini ne samo da nisu još uvek bili u Bosni, nego su preuzimali napuštene srpske stanove i kuće, u delovima Bosne koje su držali Muslimani i čak su kidnapovali muslimanske devojke i primoravali na brak. Za Izetbegovića se govorilo da odbija da istera ove islamske borce, pošto su služili kao njegova lična paravojna garda.¹⁴ Neki muslimanski zvaničnici priznali su da je stranim islamskim borcima u Zenici i okolnim gradovima centralne Bosne dozvoljeno da ostanu, tako da oni mogu da budu upotrebljeni da terorišu političke protivnike, šikaniraju Srbe i Hrvate i zastrašuju Muslimane koji ne podržavaju Izetbegovića. Takva je bila vlada za koju je Vašington nastavio da angažuje pare svojih poreskih obveznika, da bi im obezbedio vojnu i finansijsku pomoć. Iako je Vašington izrazio blagi verbalni prekor, isporuke oružja i dalje su tekle u Bosnu tokom celog avgusta 1996-e.

Kada je u jesen 1996-e, Vašington ponovo zapretio da će ukinuti preostalih $ 98.4 miliona u obećanom oružju, ukoliko Izetbegovićeva vlada ne okonča svoje odnose s Iranom, Izetbegović je uklonio s položaja zamenika ministra bosanske federacije, Hasana Čengića, koji je takođe bio islamski sveštenik i imao jake veze sa Iranom. Ali čovek nominovan da zameni Čengića, Sahib Mamuljin, takođe je zadržao bliske veze sa radikalnim islamskim režimima. Kao komandant bosansko muslimanskih trupa u centralnobosanskom gradu Zenici, u toku tri i po godine rata, Mamuljin je bio odgovoran za nekoliko hiljada stranih islamskih gerilaca, koji su tamo bili bazirani pod njegovom komandom. Nakon što su od Izetbegovića dobili uveravanja da Mamuljin nije islamski radikal “tvrde linije, ”izgledalo je da su zvaničnici Stejt Departmenta popustili.

Zvaničnici Klintonove administracije bili su spremni da zataškaju veze Izetbegovićeve vlade sa radikalnim islamskim grupama, zato što su hteli da izbegnu da priznaju da su učinili grešku i da njihov četvorogodišnji patronat nije bio bezuslovno u američkom interesu. Na kongresnom saslušanju, 10 oktobra 1996-e, Republikanci su kritikovali Klintonovu administraciju da su dozvolili Iranu da stekne uporište u Evropi, šalju oružje bosansko muslimanskoj vladi i dozvoljavaju da najveća koncentracija iranskih boraca ostane izvan Persijskog zaliva. Ove kritike imale su slab odjek u štampi, koja je kao i uvek bila zainteresovana da odbrani bosansko muslimansku vladu kao “umerenu.”

Sakriti realnost o onome što se događalo u Bosni od javnog nadzora, nije u krajnjem služilo dobru. Evropski vojni eksperti dokazivali su da su američke isporuke oružja opasno pomerile vojnu ravnotežu u korist Muslimana. Rezultati dotoka američkog oružja muslimanskoj armiji jedino su podstakli seriju oružanih provokacija protiv Srba, u vreme kada se smatralo da će Dejtonski sporazum regionu doneti mir i stabilnost. U julu i avgustu 1996-e, muslimanske snage napale su sela Dugi Deo, Jusiće i Mahalu - teritorije koje je Dejton označio kao srpske. Okupacija ovih sela pretila je da potpuno razdvoji srpske teritorije napola. Dok su ovi i slični incidenti ukazivali na pukotine u vašingtonskoj politici naoružavanja Muslimana, to nije pobudilo veću potrebu za pažnjom među zvaničnicima Klintonove administracije. Naprotiv, Vašington je bio spreman da se lati još nametljivije uloge u Bosni.

VAŠINGTONSKE RUKE U BOSANSKIM UNUTRAŠNJIM POSLOVIMA

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, usledili su meseci oduševljenja među zvaničnicima Klintonove administracije, koji su reklamirali svoj uspeh u dovođenju tri zaraćene strane do okončanja gotovo četvorogodišnjeg rata. Oni u Vašingtonu, koji su godinama dokazivali da Bosna treba da postane simbol američkog liderstva, ukazivali su na Dejton kao na primer kako SAD mogu uspešno intervenisati u etničkim sukobima. Sada su vašingtonski intervencionisti morali da navedu da Dejton proradi, uprkos realnostima koje su protivurečile ciljevima formulisanim u planu.

Klintonova administracija prvobitno je obećala da će američke trupe, koje su uvedene u Bosnu, u decembru 1995-e, kao deo Implementacionih snaga (IFOR), biti povučene krajem 1996-e. Kada je kraj 1996-e došao, činjenica da Bosna nije bila bliža multietničkoj utopiji koju je Vašington predvideo, nije obeshrabrila intervencionistički nastrojenu elitu. Američko prisustvo produženo je pod novom multilateralnom misijom, Stabilizacionim snagama (SFOR), sa manjim kontigentom od 35.000, u koji je bilo uključeno 8.500 američkih vojnika. Zbog prisustva SFOR-a i vlasti vidljive na svakom koraku u celoj Bosni, bilo je jasno da je spoljašnja sila upravljala regionom. Podsećajući na period, kada su otomanski Turci i kasnije Austrijanci, u predhodnim vekovima okupirali Bosnu i Hercegovinu, izgleda da su sada SAD postajale nova nadzorna sila sa kojom se trebalo boriti u regionu. Kao nadzornik Dejtonskog mirovnog plana i glavna pokretačka sila iza NATO-a, Vašington je bio u poziciji da stavi svoj beleg na sve ključne stvari u bosanskim unutrašnjim poslovima. Sada je Vašington mogao da implementira strategiju slabljenja Srba i politički i ekonomski.

Ratno rukovodstvo Radovana Karadžića shvaćeno je kao velika prepreka integraciji Srba unutar, po Dejtonskom planu, ujedinjene Bosne i Hercegovine. Ideja o “ratnim zločinima” bila je efikasan način da se Karadžić sruši s vlasti. Za jedinog lidera u Bosni koji je optužen za ratne zločine, zvaničnici Klintonove administracije bili su odlučni da upotrebe trupe SFOR-a da agresivno gone i hvataju Karadžića i druge označene Srbe. Iako se američka vojska opirala direktnom uključenju u lov na navodne kriminalce, politički pritisak iz Vašingtona konačno je doveo do toga da američke snage unutar SFOR-a postanu sve aktivnije u praćenju kretanja zvaničnika bosanskih Srba. Karadžić nije imao drugi izbor nego da 2 jula 1996-e ustupi vlast Biljani Plavšić, bivšem profesoru biologije i podpredsedniku bosanskih Srba, koja je igrala značajnu ulogu u razvoju post-Dejtonske Republike Srpske.

Zvaničnici Klintonove administracije verovali su da uništenjem Karadžića i njegovih pristalica, mogu povratiti multietničku koegzistenciju u Bosnu. Ovo gledište bilo je zasnovano na vašingtonskom gledištu o regionalnim problemima, orjentisanom na “neposlušne režime” a ne na stvarnom razumevanju karakteristika Bosne, koji su se nalazili u njihovoj osnovi. Rezultati izbora, u septembru 1996-e, pokazali su da su sve tri bosanske etničke grupe nastavile da favorizuju svoje sopstvene, nacionalne lidere. Iste tri etničke, nacionalističke partije, ponovo su došle na vlast, pošto su bosansko muslimanski lider Alija Izetbegović, srpski Momčilo Krajišnik i hrvatski Krešimir Zubak došli na čelo tročlanog predsedništva. Sada je i sve veći broj američkih političara i medija počeo da priznaje, da su nacionalizam, korupcija i netrpeljivost, bujali među svim etničkim grupama u Bosni. Jedan američki reporter opisao je ovaj region kao “osvojen od strane srpskih, muslimanskih i hrvatskih nacionalističkih lidera, koji su odbacili tvrdnje o zloupotrebi vlasti, evociranjem patnji svojih sopstvenih ljudi i koji su malo koristili slobodnu debatu ili vladavinu zakona.”¹⁵

U svim delovima Bosne bili su prisutni diskriminacija i drugi problemi, ali su se zvaničnici Klintonove administracije latili toga da samo iskorene uticaj onih, koje su često opisivali kao bosansko srpske “nacionaliste.” S druge strane, nacionalizam među političkim rukovodstvima bosanskih Muslimana i Hrvata, nije nimalo brinuo Vašington. Očigledno, Vašington nije bio zainteresovan za “nacionalizam” i “demokratiju” same po sebi. Umesto toga, Klintonova administracija bila je odlučna da održi Bosnu ujedinjenom, da bi time ilustrovala svoju uspešnu politiku na Balkanu. Svesni ovog, zvaničnici bosanskih Muslimana konstantno su američkim zvaničnicima ponavljali poruku, da se ujedinjenje Bosne ne može ostvariti sa Karadžićem na vlasti.Ovo je bio jedan od razloga što je Klintonova administracija tako uporno išla isljučivo protiv SDS partije bosanskih Srba, iako su sve tri bosanske političke i nacionalne partije vodile sličnu politiku.

Novi bosansko srpski lider, Biljana Plavšić, bila je isto tako nacionalista kao bilo ko drugi u Karadžićevoj vladi, ali ona je, bar uslovno, bila voljna da sarađuje sa SAD. Vašington je u Plavšićevoj video odličnu priliku za pojavu novog bosansko srpskog rukovodstva – onog, koji bi na izvesnom nivou sarađivao sa SAD. Prvi sastanak američkog zvaničnika visokog ranga i čelnika bosansko srpske vlade, u junu 1997-e, bila je poseta Državnog sekretara Madlen Olbrajt Plavšićevoj u Banja Luci. Iako je Olbrajtova našla da je Plavšićeva vatreni pristalica srpskih interesa, ona je Plavšićevu smatrala ličnošću dostojnom poverenja. Plavšićeva je kritikovala svog bivšeg saveznika, Radovana Karadžića i optužila njegovu vladu za korupciju, ali je odbila da okleveta Karadžića za ratne zločine. Kada je Olbrajtova pitala Plavšićevu da li ona misli da je Karadžić bio ratni zločinac, ona je odgovorila:“On je isto toliko bio ratni zločinac koliko sam to bila ja ili bilo ko od nas, u toj stvari.” Kao Karadžićev podpredsednik u toku čitavog rata, Plavšićeva je bila upućena u gotovo sve diskusije i politiku bosansko srpske vlade. Ratni zločini su se zaista događali na svim stranama u bosanskom ratu, ali bez obzira na to Plavšićeva je mislila da je nerazumno bilo predpostaviti da su takve akcije bile deo bilo koje vrste politike.“Mi smo vodili rat,” rekla je Olbrajtovoj, “baš kao i Muslimani i Hrvati.” Zvaničnici Stejt Departmenta, premda nisu bili voljni da prihvate Plavšićkino objašnjenje rata, bili su bar voljni da rade s njom.

Plavšićkino otvaranje prema SAD uvelo je period otopljenja odnosa između Vašingtona i Repblike bosanskih Srba. Ekonomske sankcije protiv bosanskih Srba već su bile uklonjene u februaru 1996-e i u vezi sa izmenjenom politikom Stejt Departmenta, sve veći broj organizacija, kao što je Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF) i drugi privatni investitori, počeli su da posluju sa bosansko srpskom vladom. Iako je Republika Srpska primila samo 1 % od celokupne strane pomoći Bosni i Hercegovini, u periodu 1996-1997, Vašington je obećao da će veći iznos pomoći uslediti sa povećanjem srpske saradnje.

U avgustu 1997-e, verujući da cilj opravdava sredstva, Klintonova administracija, u jednoj nečuvenoj intervenciji u unutrašnje stvari Bosne, dala je zeleno svetlo američkim trupama unutar SFOR-a, da pomognu Plavšićevoj u njenim unutrašnjim političkim bitkama protiv Karadžićevih pristalica. Kritičari su dokazivali da su američke trupe nepotrebno izložene opasnosti u rizičnim operacijama; što se njih tiće, intervencionisti u Vašingtonu oprostili su tu akciju. Osamnaestog avgusta 1997-e, NATO snage pomogle su Plavšićevoj da zauzme policijsku stanicu u Banja Luci, u potrazi za dokazima elektronskog prisluškivanja od strane njenih oponenata. Nekoliko dana kasnije, NATO vojnici opkolili su sve policijske stanice u Banja Luci, koje su držali Plavšićkini protivnici i konfiskovali značajno tajno skladište oružja. NATO trupe su čak preuzele pro-Karadžićevu TV stanicu, u blizini bosansko srpskog štaba na Palama. Sve ove akcije među bosansko srpskim stanovništvom pobudile su prkos, naročito među Karadžićevim pristalicama. Pošto su američke trupe SFOR-a nastavile da pomažu da Plavšićeva učvrsti svoju političku moć, bosansko srpski civili bacili su kamenje na američke vojnike u Brčkom, koji su uzvratili pucanjem u gomilu. Ranjeno je pet srpskih civila a dva američka vojnika su povređena. Američki vojnici sada su ratovali sa srpskim civilima u Bosni , dok su američka uloga i ciljevi u regionu postajali sve više dvosmisleni i nejasni.

Američka politika u Bosni značajno se razlikovala od njene politike prema drugim svetskim regionima u nevolji. Istog meseca kada su američke trupe pomogle Plavšićevoj u njenim unutrašnjim političkim borbama, Državni sekretar Madlen Olbrajt rekla je u svom govoru, koji se odnosio na arapsko-izraelski sukob,“SAD nije strana u arapsko-izraelskom konfliktu. Mi ne preuzimamo iste rizike i odgovornosti kao strane koje se bore zbog političkog identiteta i fizičkog preživljavanja. Kao posledica ovoga, mi ne možemo, mi ne treba i mi nećemo da namećemo rešenja.”¹⁶ Obrazloženje je očigledno bilo ograničeno na Bliski istok. Vašington je bio voljan da se meša u Bosni, dok se iz jasnih razloga, od toga uzdržavao u drugim međunarodnim sporovima. U Bosni, ogromna američka vojna prednost nad Srbima, dala je vašingtonskim intervencionistima odrešene ruke u testiranju njihovih teorija o socijalnom inženjeringu i američkom uticaju na unutrašnje poslove država.

Sa poboljšanjem odnosa između Vašingtona i bosanskih Srba, izgledalo je da su sada američki mediji više zainteresovani za izveštavanje o ranije neobjavljivanim i negativnim informacijama, koje su se odnosile na bosansko muslimansku vladu. Reporter New York Times-a, Chris Hedges, prednjačio je po broju obelodanjujućih članaka, koji su se odnosili na muslimansku vladu, koji su objavljeni između 1996-e i 1997-e godine. Jedan izveštaj se fokusirao na ratne zločine, počinjene nad srpskim civilima u Sarajevu i na masovne grobnice otkrivene na periferiji grada, gde je rečeno da su muslimanski vojnici mučili i ubili na desetine srpskih civila.¹⁷ Drugi članak otkriva kako je muslimanska vlada - daleko od toga da promoviše multietničke vrednosti - ustvari podučavala o istorijskom revizionizmu i etničkoj segregaciji.¹⁸ Sem toga, u drugom članku objavljeno je otkriće, da je bosanska federalna blagajna izgubila milione dolara zbog korupcije i pronevera u fondovima, koje su izvršili muslimanski zvaničnici u Sarajevu.¹⁹ Umerena promena u medijskom izveštavanju o Bosni i Hrvatskoj, nakon završetka rata, pokazala je da je bilo potrebno da prođe izvesno vreme da bi cela stvar o stranim događanjima postala dostupna javnosti.Kada su političari ublažili svoju retoriku o tim događanjima i kada je za američku vladu i medije postalo manje važno da progone politički ispravne stavove, štampa je dobila odrešene ruke da se bavi istraživačkim novinarstvom i istina je počela da izlazi. Ovaj trend takođe bio je primetan i u odnosu na Hrvatsku.

PREKOREVANJE HRVATSKE : SUVIŠE MALO, SUVIŠE KASNO

Tokom čitave jugoslovenske krize, i vašingtonski političari i mediji odbijali su da vide autoritarne tendencije hrvatskog predsednika Tuđmana i njegove vladajuće HDZ partije. Čak i pre nego je počeo jugoslovenski rat, Tuđmanova vlada držala je pod čvrstom , autoritarnom paskom nacionalne medije, ekonomske resurse, pravni sistem i industriju. U toku rata, strani dopisnici sa Zapada bazirani u Zagrebu, čije su vlade podržavale Hrvatsku, praktično su ignorisali otvorenu nostalgiju HDZ partije za hrvatskom fašističkom prošlošću u vreme II svetskog rata, njenu desničarsku ideologiju, diskriminaciju i zastrašivanje srpske manjine. Kako se sukob u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini rasplamsavao, mediji su se fokusirali na ratne zločine koje su počinili Srbi i propuštali da ukažu na hrvatske ratne zločine i nedemokratsku praksu. Sve do novembra 1997-e, urednici Washington Post-a nisu priznavali da je “Hrvatska nakon raspada Jugoslavije vodila donekle lagodan život. Najteže kritike za najveća nedela, pale su na Srbiju; hrvatski prekršaji bili su potcenjivani.”²⁰

Krajem 1996-e i početkom 1997-e, stav Vašingtona prema Tuđmanovoj vladi donekle se izmenio, delimično kao reakcija na sve veće kritike na račun HDZ-a od strane opozicije u samoj Hrvatskoj. Dvadeset prvog novembra 1996-e, u najvećem protestu u Hrvatskoj od kada je objavila nezavisnost, više od 100.000 ljudi okupilo se u Zagrebu da protestuje zbog vladine naredbe da se zatvori jedina preostala nezavisna radio stanica, Radio 101.²¹ U proleće 1997-e, Klintonova administracija postala je uznemirena zbog hrvatskog odbijanja da dozvoli stotinama hiljada srpskih izbeglica da se vrate u svoje domove u regionima Krajine i Slavonije. Argumenti, koje su prethodnih godina montirali Ričard Holbruk i američki ambasador u Hrvatskoj, Piter Galbrajt, da je proterivanje Srba iz Krajina bilo privremeno zlo, bili su providni. Hrvatska nije imala nameru da dozvoli Srbima da se vrate u Krajine. Samo nekoliko nedelja nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog plana tj. “multietničke” vizije za Bosnu, kada je zahtev stigao u Hrvatsku, Tuđman je rekao da “Bilo kakav masovni povratak [Srba u Hrvatsku] ne dolazi u obzir.”²²

Izgledalo je da nijedan član američke štampe nije bio uznemiren Tuđmanovom izjavom, iako se o hrvatskim stvarnim namerama i ponašanju diskutovalo donekle otvorenije - naročito u New York Times-u. Urednici New York Times-a konačno su priznali da “opasnost u Hrvatskoj” dolazi od sofisticirane matične vlade, koja je imala “želju za većom, etnički čistom Hrvatskom.”²³ U to vreme, takođe se više javno diskutovalo o izveštajima o nasilju Hrvata nad Srbima. U jednom članku New York Times-a citiran je izveštaj UNHCR-a, u kojem se navodi da su bosanski Hrvati zapalili 25 kuća u kojima su ranije živeli Srbi, u pokušaju da obeshrabre srpske izbeglice da se vrate u Drvar, grad u zapadnoj Bosni pod kontrolom Hrvata.²⁴ U drugom članku New York Times-a istaknuta je na prvoj strani retka fotografija dvoje starijih Srba, koji su ostali nakon hrvatskog zauzimanja Krajine i koje su hrvatske snage opljačkale i pretukle. U tom članku takođe je objavljeno, da je hrvatska vlada konfiskovala destine hiljada kuća krajiških Srba i u njih naselila etničke Hrvate iz Bosne i Srbije. Pored toga, za preko 90 % od oko 2.000 Srba, koji su pokušali da se vrate u Hrvatsku, odbijen je zahtev; oni su našli da su njihove kuće preuzeli Hrvati ili su bile uništene u krajnje sumnjivim požarima.²⁵

Činovnici koji su se bavili socijalnim staranjem kao i zapadne diplomate, izražavali su nestrpljenje zbog hrvatskog nedostaka kooperativnosti u programu ponovnog naseljavanja. Međutim, Vašington je izgleda još uvek bio u mraku u pogledu pravih hrvatskih namera, da trajno etnički očisti region od Srba. Piter Galbrajt, stari prijatelj Tuđmanove vlade, izrazio je konfuziju.“Čini nam se čudnim da hrvatska vlada popravi kuću koja pripada nekom hrvatskom građaninu i preda je nekome ko nije građanin Hrvatske,” pri čemu je mislio na Hrvate iz drugih republika bivše Jugoslavije.²⁶ Vašingtonski šou negodovanja jedva da je proizveo neki talasić. Iako je Državni sekretar Olbrajt, u toku sastanka sredinom maja 1997-e u Vašingtonu, izrazila Tuđmanu snažan protest, Tuđman je uspeo da ostane u dobrim odnosima sa Vašingtonom. U avgustu 1997-e, pozvan je da se sretne sa predsednikom Klintonom, a i kasnije, Tuđman i njegov ministar odbrane, Gojko Sušak, koji je orkestrirao brutalnu ofanzivu na Krajinu, bili su u toku Tuđmanove posete, radi medicinskog tretmana u američkoj vojnoj bolnici, primljeni u Vašingtonu kao počasni gosti.

Tuđmanove posete Vašingtonu poklapale su se sa sve većim nasilnim merama protiv Srba u Hrvatskoj. Krajem maja 1997-e, Srbe koji su se vratili u svoje domove u Gornjem Bjelovcu, napalo je više od 100 hrvatskih ubica, koji su ih prebili, opljačkali ono malo imovine i zapretili da će im zapaliti kuće, zajedno s njima i njihovom decom.²⁷ U poseti Hrvatskoj juna 1997-e, Olbrajtova je po prvi put imala priliku da poseti dve srpske izbegličke porodice u Prevršcu, koje su premlatili, kada su pokušali da se vrate u svoje domove. Nakon što je ministar za ponovnu izgradnju, Jure Ganić, podcenio incident rekavši da su Srbi sami doprineli nasilju, Olbrajtova je uzviknula:“Trebalo bi da se stidite” i rekla, da je bila “zgrožena” neuspehom hrvatske vlade da spreči nasilje nad srpskim izbeglicama.²⁸ Međutim, nakon povratka u Vašington, Olbrajtova se brzo povukla. Poslala je pismo Tuđmanu, za koje je hrvatska štampa rekla da je imalo “prizvuk izvinjenja”.²⁹

Blaga reakcija Olbrajtove na postupanje Tuđmanove vlade prema etničkim Srbima, bila je daleko od moralnih uvreda i pretnji vojnom silom, koje je ona uputila bosanskim Srbima, kao odgovor na tvrdnje o maltretiranju bosanskih Muslimana. U narednim mesecima, vašingtonsko uskraćivanje finansijske pomoći Hrvatskoj u 1997-oj, zbog njenog postupanja prema Srbima, nije bila više od blage kazne. Vašington je narednih godina nastavio da ćuti o hrvatskom humanitarnom dosijeu. U martu 1999-e, kada je Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OSCE) izašla sa izveštajem u kojem se osuđuje Hrvatska (naglašavajući da se vratilo samo nešto malo Srba, koji su bili “etnički očišćeni” iz Hrvatske i da u Hrvatskoj nije bilo napretka u poboljšanju poštovanja ljudskih prava, prava manjina i vladavine zakona”), zvaničnici Klintonove administracije, protiv Hrvatske nisu izdali nikakvo zvanično saopštenje.³⁰ Zapadne diplomate priznali su da su Evropska Unija i SAD ublažavale svoje kritike na račun Tuđmana, zbog toga što su smatrali da je njegova saradnja bila od vitalnog značaja za mirovne operacije NATO-a u susednoj Bosni.

Sledeći kurs politike Klintonove administracije, američki mediji bili su spori u ukazivanju na hrvatske prestupe. Tako je bilo sve dok 1997-e, hrvatska nedemokratska politika nije konačno izašla na videlo. U jednom članku New York Times-a grafički je prikazano otsustvo političkih sloboda u Hrvatskoj.Tu je opisano kako je Vlada Gotovca, Tuđmanovog političkog oponenta i glasnog kritičara odluke o zabrani povratka srpskim izbeglicama u Hrvatsku, na javnom političkom mitingu, “jedan čovek u armijskoj uniformi udarao pesnicom i kaišem.”³¹ U drugom članku New York Times-a bila je istaknuta fotografija hrvatske desničarske partije, Partije prava, čiji su članovi pozdravljali sa “Zig hajl”, sećajući se hrvatskog ustaškog režima iz II svetskog rata; u članku je ova partija opisana kao “najbliži saveznik gospodina Tuđmana”.³² U članku je potvrđeno mnogo toga od Tuđmanove politike i afiniteta prema hrvatskoj fašističkoj prošlosti, što je bilo u osnovi srpskih žalbi u prethodnim godinama rata. Interesantno, ovaj članak nije bio objavljen sve do aprila 1997-e, iako su se desničarski mitinzi održavali u Hrvatskoj tokom čitavog rata.

Istina o Hrvatskoj opet se pokazala u novembru 1997-e, kada su urednici Washington Post-a i New York Times-a izrazili svoju uvređenost na sudu Tuđmanove vlade u Zagrebu, koja je osudila Institut za otvoreno društvo Džordža Soroša, za falsifikovanje zvaničnih dokumenata i zapretila zatvaranjem njegovih kancelarija. Washington Post žestoko je napao Tuđmana, osuđujući njegovo ponašanje “komuniste starog kova” i opisujući njegove akcije kao “prljavštinu [zbog koje] se gospodinu Tuđmanu nije smelo dozvoliti da se izvuče.”³³ Urednici New York Times-a izgrdili su Tuđmana zbog njegovog kreštavog ignorisanja demokratskih koncepata kao što su “slobodni izbori, poštovanje etničkih manjina i tolerantnost prema razlikama u mišljenju,” kao i zbog novih hrvatskih zakona kojima se “određuju krivične kazne za svakog ko kritikuje najviše funkcionere, ili širi ono, što je vlada definisala kao državne tajne i lažne informacije.”³⁴ Urednici su konačno priznali godine otrovne desničarske, antisrpske propagande, objavljivanjem delova Tuđmanovih govora podmlatku HDZ-a, u kojem je opisao srpske ljude kao “naše neprijatelje, koji potiču iz baruština negativnog nasleđa” i kritikovao “razne budale, ludake, diletante, neznalice i jednostavno one koji su prodali svoje duše, [koji] hoće da ocrne veličanstveno buđenje hrvatske slobode i nezavisnosti i slavne i gromovite hrvatske pobede.” Na ovo je urednik New York Times-a primetio, “Nije potrebno ništa više da se kaže.”³⁵

Ipak, trebalo je mnogo više reći i to mnogo ranije. Da nije bilo one jedne jedine netrpeljivosti protiv jednog američkog filantropa, Džordža Soroša, ni New York Times niti Washington Post ne bi želeli da predstave pravu sliku Tuđmana. U kratkim napisima medija, otkrivano je od čega su se Srbi u Hrvatskoj godinama morali braniti, i to ne zahvaljujući medijskom istraživačkom novinarstvu, nego Soroševoj zloj sreći u Hrvatskoj. Članci objavljeni u 1996-e i 1997-e, otkrili su negativne tendencije bosansko muslimanskih i hrvatskih vladinih zvaničnika, koje su neprestano zataškavane tokom rata. Koje li ironije, ove stvari trebalo je učiniti za vreme rata. Strani dopisnici, koji su bili u stanju da putuju u bosanska i hrvatska područja sukoba, mogli su da budu taj konstruktivni element, obezbeđivanjem dobro uravnoteženih činjenica, u vreme kada je to bilo važno. Umesto toga, njihovo pristrasno izveštavanje ratnih događanja, ohrabrilo je Vašington da podržava dve od tri zaraćene strane u jugoslovenskom građanskom ratu i američke političare učinila slepim za realnosti u regionu. Nesrećni rezultat svega toga, bili su protivurečni američki ciljevi i politika na Balkanu, koja se nastavila i kad je etnički metež još jednom izbio, u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo.