SerbianInstituteBooks

Serbian Institute | Contact us

www.serbianinstitute.com

Our Board

What we do

Advisers

e-News

Videos

Heritage Tours

Books

Events

Links

Support

Contact

Predgovor

Sadržaj

mape,

stanovništvo,

hronologija

Available on AMAZON

Click to ORDER

Књига, Рат Речима: Вашингтон и југословенски сукоб, коју је издала позната америчка издавачка кућа у пољу америчке спољне политике (Praeger Publishers) писана у оригиналу на енглеском језику крајем 1999 године (преведена овде на српском) је намењена да обавести најпре амерчко јавно мњење о истини и пропаганди, управо рат речима који се водио током распада Југославије у Вашингтону и широм света и који је утицао на америчку спољну политику. Рат речима говори о како функционисе Вашингтон, како су се одлуке доносиле, који су фактори унутар Америке и глобално утицали на те одлуке, и на акције и ставове на Балкану.

Данијела Сремац, писац, експерт за Балкан и америчку политику, уметник, предузетник, продуцент, музичар, мултимедијски консултант и председник Српског Института, магистар америчке спољне политике, позната је у српској дијаспори као водећи глас у Вашингтону у одбрани српских људских права током сукоба у Крајини, Босни и Херцеговини и на Косову. Наступала је на преко 256 телевизијских и радио програма на СиННу и свим главним каналима у Америци и другим страним вестима. Говорила је испред важних америчких институција за спољну политику и редовно упознавала америчко јавно мњење, чланове Конгреса и владу са проблематиком Балкана.

Написала је две књиге— Рат Речима, Вашингтон и Југословенски Сукоб oписује пропагандни рат и утицај на америчку политику према Балкану, издао амерички издавач “Praeger Publishers” 2000 године. Њена друга књига, Срце Србије: путопис кроз културу (2012) писана на енглеском и српком уз 356 слика у боји луксузног издања приказује све о српској култури, туристичке дестинације, традиције, кухињу, спорт, историју, и српске производе. Као уметник излагала је и продавала своје уметничке радове слике на платну по галеријама широм Америке.

ШКОЛОВАЊЕ

Завршила је филозофију на универзитету (John Carroll University, Cleveland, Ohio) и Магистар Дипломатије на познатом универзитету у Вашингтону (American University, Washington, DC) Такође је студирала клавир и флауту на музичкој академији (Cleveland Institute) при факултету (Case Western Reserve University).

САДАШЊИ ПРОЈЕКТИ

Њен нови ЦД албум Дух Балкана излази на тржиште у Америци октобра 2016, и Данијела је такође режирала, и присуствовала као водитељ у видео путопису Мој Београд на енглеском који ће изаћи у јавност марта 2017 године.

Ауторско право 2017 Данијела Сремац — штампање или копирање није дозвољено

7. POGLAVLJE

Rat Silom: Američka intervencija u Bosni

( od februara 1994 do novembra 1995)

EKSPLOZIJOM NA SARAJEVSKOJ PIJACI IZNUĐENA

AMERIČKA INTERVENCIJA

Nakon dve godine insistiranja na intervenciji, februara 1994-e, Klintonova administracija potpuno se posvetila tome da uđe u jugoslovenski sukob na strani Muslimana. Bio je to početak jednog perioda, koji je trajao godinu i po dana, u kojem su serija vazdušnih NATO napada i sve intenzivniji napadi muslimanskih snaga ozbiljno oslabili bosanske Srbe. Ovo, kombinovano sa nekoliko ofanziva hrvatskih snaga na Srbe iz Krajine, konačno je dovelo do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma zaraćenih strana.

U toku ovog perioda , inicijativa za veću međunarodnu intervenciju potekla je iz Vašingtona. Povijajući se pod pritiskom Klintonove administracije da odobri upotrebu vojne sile u Bosni, generalni sekretar UN Butros-Gali dao je odobrenje 28-og januara 1994-e, da se NATO avijacija može upotrebiti u slučaju da budu napadnute mirovne snage Ujedinjenih Nacija.Uvođenje NATO avijacije u bosanski mirovni scenario bio je ključni deo američke vojne intervencije. Dodatno obezbedivši nevoljnu francusku i britansku podršku, dozvolu da NATO avijacija podržava mirovne snage UN u Bosni, Klintonova administracija bila je sada u poziciji da izvrši drugi deo svoje dvofazne strategije objavljene u aprilu 1993-e; vazdušne udare protiv Srba.

Sa vašingtonskom elitom koju su svrbeli dlanovi da kazni naimenovanog krivca za rat, scenario radi opravdanja vazdušnih napada protiv Srba uskoro je bio postavljen. Klin osovine obezbeđen je 5-og febrara 1994-e, kada je minobacačka granata eksplodirala na sarajevskoj pijaci Merkale, usmrtivši 68 ljudi. CNN je u roku od nekoliko minuta bio na licu mesta, donoseći žive slike ranjenih civila koje su izbezumljeno,užurbano odnosili u bolnice. Reporteri su odmah okrivili Srbe, iako je Karadžić vatreno negirao da su Srbi u to umešani, dokazujući da Srbi nisu imali apsolutno nikakav logičan razlog da učine takav akt koji bi doveo do odmazde NATO-a u tako presudnom trenutku. On je izjavio da je minobacački napad verovatno došao sa muslimanske strane, koja se nadala da zadobije međunarodne simpatije i da NATO-u konačni podsticaj da bombarduje Srbe. Iako nije obelodanjen jasan dokaz o tome sa koje je strane granata ispaljena, bosanski Srbi imali bi najviše da izgube lansiranjem napada, koji nije imao vojnu svrhu već bi samo navukao odmazdu NATO-a.

Nakon što su izvršena ispitivanja, Ujedinjene Nacije nisu mogle da okrive ni jednu stranu; neki od osoblja UN čak su izjavili da veruju da je granata ispaljena sa muslimanskih položaja.¹Bez obzira ko je lansirao granatu, to je bilo vremenski savršeno usklađeno da podupre političke i vojne ciljeve bosansko muslimanske vlade. Svesni vašingtonske hipersenzitivnosti na medijske slike, zvaničnici bosanskih Muslimana učinili su totalan napor da upotrebe eksploziju granate u svoju korist. Izetbegović je, odmah nakon incidenta na tržnici, sazvao konferenciju za štampu, opisujući tragediju kao dokaz da embargo na oružje protiv njegove vlade treba ukinuti.Bosansko muslimanski ministar spoljnih poslova, Haris Silajdžić, dao je emocijama nabijen, eksluzivni intervju Peter-u Jennings-u iz ABC News, iskoristivši nesreću da bi raspravljao protiv pritisaka međunarodne zajednice na njegovu vladu da potpiše Oven-Stoltenbergov mirovni predlog, kojim bi Bosna bila podeljena na etničke države u labavoj konfederaciji.²

Objavljivanjem na CNN-u beskrajne petlje scena smrti, razaranja i ljudske patnje, pitanje ko je ispalio granatu ubrzo je postalo tačka sporenja. Kao što se moglo predvideti, Vašington je povećao napore da bi odgovorio na medijski publicitet, angažujući se da zaštiti Muslimane. Klintonova administracija stavila je u pogon ultimatum NATO-a koji je dao bosanskim Srbima rok od 10 dana da povuku svoje teško naoružanje 20 kilometara od centra Sarajeva i da ga stave pod kontrolu UN ili će se suočiti sa vazdušnim udarima. U štampi je ultimatum prikazan kao zalaganje za ukidanje takozvane opsade Sarajeva. Pošto su se američki mediji usredsredili isključivo na nevolje bosansko muslimanskih civila u Sarajevu, ultimatum NATO-a protiv Srba izgledao je opravdan. Mediji su ignorisali tvrdnje Srba da su bosansko muslimanske snage bile pretnja bezbednosti Srbima. Srpski civili ubijani muslimanskim granatiranjem i snajperima u Sarajevu, nikada nisu prikazani na televiziji ili prvim stranicama novina.

U Vašingtonu moglo se čuti nekoliko glasova koji su se suprotstavili ovim medijski stvorenim gledištima, koja su izgleda neumoljivo gurala američku politiku prema intervenciji u Bosni. Jedan od disidenata, kolumnista Charles Krauthammer, kritikovao je politiku Klintonove administracije da se bazira uglavnom na “ TV slikama...masakra na pijaci.” Upozorio je da je “spoljna politika CNN-a možda psihološki zadovoljavajuća, ali da je veoma opasna” zato što vodi određenoj vrsti američke podrške jednoj strani u građanskom ratu, koja liči na američku umešanost u Vijetnamu.³Kolumnista New York Times-a A. M. Rosenthal okrivio je SAD i Zapad da preranim priznavanjem novih država podstiču uslove za rat i upozorio američke političare za spoljnu politiku da mir u Bosni postignu ne bombardovanjem već pregovorima o podeli zemlje.⁴ Međutim, takva gledišta bila su usamljena među novinarima i onima koji formiraju javno mnenje. Rosenthal je prikladno opisao izazov koji u Vašingtonu predstavlja suprotno gledište rekavši: “ U vezi Bosne ja sam u manjini među kolegama koji se više plaše od mene; sada sam njihova meta, ali evo me, tu sam.”

Trezveno rasuđivanje ovih pojedinaca odslikavalo je mišljenje onih diplomata u Evropi koji su bili protiv vazdušnih udara. Posrednik EZ, lord Oven, upozorio je da vazdušni udari NATO-a mogu podeliti međunarodnu zajednicu, sa Rusima koji će ući na stranu Srba. Nakon što se britanski predsednik vlade, John Major (Džon Mejđor), sreo sa ruskim predsednikom Borisom Jelcinom u Moskvi, oba lidera javno su kritikovala agresivan potez Klintonove administracije prema vojnoj intervenciji u Bosni. Michael Rose (Majkl Rouz), britanski general UN i šef mirovnih snaga UN u Bosni, složio se da bi vazdušni udari bili opasan presedan koji bi učinio da njegov veliki kontigent britanskih vojnika UN bude izložen odmazdi bosanskih Srba. Ali izgledalo je da je Klintonov administracija bila odlučila da bombarduje Srbe, bez obzira na kritike pregovarača protiv takvih akcija kao i osoblja UN na terenu u Bosni.

U pokušaju da izbegne konfrontaciju sa Srbima, general UN Rouz inicirao je brojne sastanke sa političkim i vojnim liderima bosanskih Srba i na kraju ih ubedio da ispoštuju zahteve NATO -a i izbegnu vazdušne udare. Bosanski Srbi su se složili da povuku teško naoružanje oko Sarajeva ali samo pod uslovom da bosanska armija povuče svoju pešadiju sa linija fronta. Muslimanski lideri su to odbili, znajući da iza njih stoji SAD. Nekoliko dana pre isteka ultimatuma, Rusi su izašli sa kompromisnim predlogom. Ponudili su da pošalju trupe u područja iz kojih je trebalo da se Srbi povuku. Srbi su prihvatili rusku ponudu i pristali na ultimatum NATO-a.

Izgledalo je kao da je stvoreno malo prostora da se dođe do daha, u kojem je Vašington mogao da ponovo razmotri svoju politiku i podrži, ono što je sada bio uglavnom britanski napor, da se zaraćene strane gurnu prema diplomatskom rešenju. Umesto toga, zvaničnici Klintonove administracije zalagali su se za veću američku ulogu u Bosni i odbacili dalje diplomatske poteze, u svetlu prilike koja se ukazala sa incidentom na pijaci Merkale, prilike koja im je obezbedila moralno opravdanje za napad na Srbe. Incident, koji je pokrenuo prvi vojni sukob u 44-godišnjoj istoriji NATO-a, dogodio se 28-og februara 1994-e, kada su američki lovački avioni F-16 oborili srpske avione koji su bombardovali muslimansku fabriku municije. Ova akcija NATO-a demonstrirala je da je Vašington spreman da ide dalje od toga da samo odbrani osoblje UN; videlo se da je takođe spreman da brani vojne ciljeve bosanskih Muslimana. Istovremeno, NATO nije bio voljan da brani vojne ciljeve bosanskih Srba od muslimanskih napada. Kada su krajem marta 1994-e muslimanske snage otpočele masivne napade na bosanske Srbe u Maglaju i ubile 70 srpskih vojnika, NATO snage nisu reagovale. U američkoj štampi napad je jedva i pomenut. Opisujući incident, Washington Post objavio je samo nekoliko redova iz telegrafskog servisa Associated Press.⁵

GORAŽDE: ODRŽAVANJE MIRA PREOKRENULO SE U VOJNU INTERVENCIJU

Klintonova administracija teško je radila da uvuče NATO u Bosnu i pokrene međunarodnu operaciju, od striktno neutralne mirovne misije UN, u onu gde može da se upotrebi sila protiv Srba, da bi se promenila vojna ravnoteža u korist Muslimana. U Goraždu, američke snage upotrebljene su u drugom dodatnom koraku prema uključenju u rat u Bosni. NATO vazdušne snage upotrebljene su po prvi put u toku bitaka između muslimanskih i srpskih snaga, u misiji koja je uticala na vojnu ravnotežu na terenu. Što se stvarno dogodilo u Goraždu, u martu i aprilu 1994, otkrilo se tek nakon što su Ujedinjene Nacije bile u stanju da istraže stvar i publikacijom od 4-og maja 1994-e, kongresnom analizom Republikanskog istraživačkog komiteta pod naslovom “Istina o Goraždu.” Izveštaj, u kojem su detaljno opisane muslimanske vojne aktivnosti i propagandna kampanja koji su bili dizajnirani da uvuku Ameriku u vojnu intervenciju u Goraždu, u Vašingtonu je izazvao iznenađujuće malu pažnju. U njemu je takođe prikazano kako je stvorena vrsta scenarija o NATO intervenciji, koji je imao poznatu podršku u Vašingtonu, bez obzira što krizu nisu započeli Srbi nego muslimanske vojne snage.

U toku svih tih godina rata, američki mediji malo su učinili da stave Goražde u kontekst. Iako su se prema Goraždu često odnosili kao o “muslimanskoj enklavi,” oni su retko pominjali kako je ova situacija stvorena. U jesen 1994-e, Srbi, gradski stanovnici, u sve većem broju napuštali su područje jer su ih redovno napadale male, visoko obučene grupe islamskih gerilaca - združenih snaga bosansko muslimanskih dobrovoljaca i boraca iz Afganistana. Bez odgovarajućih snaga bosanskih Srba da ih zaštite, srpsko stanovništvo napuštalo je Goražde, dok je muslimansko stanovništvo ostajalo. Muslimanske snage brzo su učvrstile svoj položaj i vlast nad gradom i stvorili od njega vojno uporište.Ovakva situacija ostala je tokom čitavog rata.

U martu 1994-e, bosansko muslimanska armija je, u pripremama za otpočinjanje prolećne ofanzive protiv Srba, reorganizovala svoje snage u Goraždu. U to vreme, u ovom području bilo je preko 12.000 naoružanih bosansko muslimanskih vojnika, među kojima je bio veliki broj Muđahedina i islamskih komandosa, 5.000 vojnika regularnih bosansko muslimanskih jedinica, 5.000 pripadnika milicije i jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova i naoružanih dobrovoljaca. Niti su američki mediji niti je Stejt Department isticao veličinu bosansko muslimanske vojne moći u Goraždu. Grad je uopšteno opisivan kao opkoljena enklava i kao simbol srpske opsade i agresije protiv bosansko muslimanskog stanovništva. Samo nekoliko referenci, ukoliko ih je i bilo, odnosilo se na činjenicu da su muslimanski vojnici iz Goražda često granatirali srpske civile u okolnim brdskim selima.

Glavni izvori američkih medija takođe nisu izveštavali o tome da je nedavno reorganizovana muslimanska armija u Goraždu prekršila prekid vatre i 20-og marta 1994-e otpočela veliki napad na položaje bosanskih Srba između Foče (Srbinje) i Čajniča.

Krajem marta, pošto su napadi prerasli u veliku muslimansku ofenzivu, bosansko muslimanska vlada očekivala je srpsku reakciju. To je bio trenutak kada su muslimanski zvaničnici započeli propagandnu kampanju optužujući srpske snage za napade na civile u Goraždu - optužba koja je privukla međunarodnu pažnju i konačno NATO intervenciju. U svoju prvu posetu Sarajevu, da bi muslimanskoj vladi demonstrirali podršku bez presedana , 30-og marta stigli su Madlen Olbrajt i general Šalikašvili. Na konferencijama za štampu i u intervjuima, muslimansko rukovodstvo sa puno emocija tvrdilo je da Srbi, granatiranjem bolnice u Goraždu, ubijaju civile i da su srpski napadi deo politike genocida protiv Muslimana - tvrdnja koju su mediji bili voljni i spremni da prihvate. Štampa nikada nije pomenula činjenicu da su Srbi odgovarali na napade bosansko muslimanskih snaga, koje su koristile krov bolnice i drugih visokih zgrada za osmatranje i kao komandne centre za usmeravanje napada na srpske položaje. Muslimanska armija takođe je postavila mitraljeze u jednu petospratnicu koju je u Goraždu koristio UNPROFOR i sa koje su otvarali vatru na srpske trupe u pobrđu - mudra taktika, pošto bi srpski odgovor izazvao optužbe da oni napadaju na Ujedinjene Nacije, što bi potencijalno dovelo do odmazde NATO-a.⁶

Dok je muslimanska vlada u Sarajevu bila vešta u stvaranju slike Goražda okruženog i razaranog od strane Srba, prve nedelje aprila 1994-e, muslimanska vojska otpočela je sa serijom ofanziva u mnogo pravaca, da bi destabilizovala srpske trupe koje su okružile grad. Jedna muslimanska ofanziva odvijala se u smeru – sever, prema Žepi, druga u smeru – zapad, prema Sarajevu i još jedna koja je, odredom bosansko muslimanskih specijalaca, uključujući afganistanske Muđahedine, napala konvoj bosanskih Srba od 30 kamiona koji je dolazio iz pravca Foče.⁷Srbi su reagovali pojačanjem pešadije; mnogi od njih bili su regrutovani iz razorenih srpskih sela u neposrednoj okolini, koja su muslimanske snage zauzele 1992-e. Za ove srpske regrute, koji su bili najviše ozlojeđeni protiv muslimanskih trupa u Goraždu, srpski komandanti su rekli da im je bilo najteže da se uzdrže od narušavanja prekida vatre.

Nakon žestokih pešadijskih sukoba, srpske trupe su 8-og aprila 1994-e probile muslimanske obrambene linije i zauzele stratešku uzvisinu iznad Goražda. Opet su bosansko muslimanski zvaničnici tvrdili da je ovo bio akt agresije i urgirali vojnu intervenciju SAD radi odbrane muslimanskih civila u Goraždu. Ujedinjene Nacije raporedile su osam vojnika u borbenoj zoni Goražda, obezbeđujući tako legalan izgovor za NATO vazdušne udare, ako Srbi “napadnu” osoblje UN. Činjenica, da je osoblje UNPROFOR-a poslato u Goražde, bilo iz sastava specijalne britanske jedinice, opremljene da navodi vazdušne udare, nije bila slučajnost.⁸ Kada je američko vazduhoplovstvo, pod komandom NATO-a, 10-og i 11-og aprila, bombardovalo položaje bosanskih Srba oko Goražda, UNPROFOR-ove britanske jedinice usmeravale su napad.⁹ Iako su komadanti NATO-a tvrdili da su štitili osoblje UN od srpske tenkovske vatre u Goraždu i osim toga, opravdavali akciju rezolucijom UN 836, kojom se dozvoljava trupama UN da odvrate agresiju protiv zaštićenih zona u Bosni, namera NATO-a bila je da pomognu muslimanskoj strani da pobede u ratu. Izgleda da su vazdušni udari izvođeni u tesnoj saradnji sa bosansko muslimanskim snagama, pošto su Srbi uhvatili muslimanske radio poruke u Goraždu i Sarajevu u kojima se radilo o detaljima NATO napada, nekoliko sati pre nego bi do njih došlo.¹⁰Svesne onoga što će se dogoditi, muslimanske snage su se razmestile na linijama fronta u Goraždu, očekujući šansu da otpočnu napad na snage bosanskih Srba, uzdrmanih naletima NATO bombi. Muslimanske trupe, jasno je, bile su u ofanzivi, u tesnoj koordinaciji sa NATO-om. Nakon što je UNPROFOR udesio prekid vatre između dve strane, muslimanske trupe preduzele su nekoliko iznenadnih napada na srpske položaje.

Obrazac koji se sada pojavio u Goraždu, kasnije je viđen svugde u Bosni. Prvo, bosanski Srbi bi se složili s prekidom vatre posredstvom UN, zatim su muslimanske snage provocirale Srbe, srpske snage bi reagovale, rukovodstvo bosanskih Muslimana bi snabdelo međunarodne medije izveštajima da Srbi granatiraju civile i to bi podstaklo američke i NATO vojne akcije protiv Srba. Cilj ove taktike bio je jasan čak i generalu UN, Rouzu, koji je u jednom intervjuu na francuskoj televiziji rekao da su muslimanske snage “pucale na Srbe da bi podigli pritisak i dobili novu intervenciju NATO-a.”¹¹Moglo se predvideti; sredinom aprila 1994-e, kada je muslimanska vlada intenzivirala svoje tvrdnje da su stotine civila ubijene u srpskom granatiranju Goražda, NATO upućuje Srbima ultimatum da se povuku 3 kilometra od centra grada, da povuku svoje teško naoružanje 20 kilometara i dozvole UN i drugim humanitarnim konvojima da putuju u Goražde, što je bilo značajno, bez inspekcije.¹²

Iako su napredovali gotovo do centra grada, rukovodstvo bosanskih Srba sada se iznenađujuće pokorilo zahtevima NATO-a. Srbi nisu bili u stanju da drže vlast nad bitnim muslimanskim uporištem, čak i sa nadmoći u oružju na svojoj strani. Stvarnost onoga što se događalo u Goraždu bila je zamagljena odbijanjem zvaničnika Klintonove administracije da otvoreno priznaju muslimanske vojne ciljeve u Bosni i neuspehom medija da idu u susret činjenicama. Kao rezultat, rat rečima bosanskih Muslimana, kombinovan sa muslimanskim napadima i vazdušnim udarima NATO-a, ubedio je srpsku armiju da se povuče iz Goražda. To je uspelo zbog vojne intervencije SAD, UN i NATO-a u korist bosanskih Muslimana i utrlo put ka pobedi.

Istina o Goraždu nije bila očigledna sve do kraja aprila 1994-e, kada je osoblje UNPROFOR-a raspoređeno na liniji podele između srpskih i muslimanskih snaga u tom području. Nakon inspekcije grada, oni su odmah videli da su nivo oštećenja i gubici u ljudstvu daleko manji od onih o kojima ih je obavestilo rukovodstvo bosanskih Muslimana. U početnim izveštajima UNHCR-a, koji su se zasnivali prvenstveno na izvorima bosansko muslimanske vlade, tvrdilo se da je u Goraždu ubijeno 715 ljudi i da je ranjeno oko 2000 ljudi. U to vreme, UNHCR je naglašavao da su većina žrtava bili civili. Međutim, UN je kasnije našao da je bilo samo 200 ljudskih žrtava i 200 teže ranjenih, od kojih su 80 procenata bili muslimanski vojnici - ne žene i deca, kako je prethodno bilo u izveštajima.¹³ Oštećenja bolnice i drugih zgrada u Goraždu takođe su bila daleko manja nego što su UN navedene da veruju na osnovu muslimanskih radio izveštaja. Suprotno od muslimanskih tvrdnji da je bolnica gotovo potpuno uništena, jedan oficir UN rekao je da bolnica još funkcioniše i “da je ono, što joj je najviše potrebno bila metla da se počisti smeće.”¹⁴

Nakon inspekcijskog obilaska Goražda, general UN, Rouz, kritikovao je bosansko muslimansku vladu da je preuveličala situaciju da bi izazvala vojnu intervenciju NATO-a. Rouz je bio iznenađen kada je shvatio da su bosanski Muslimani, koji su helikopterima UN bili prebačeni iz Goražda, navodno u kritičnom stanju, bili “mladići koji su iskočili iz nosila i otišli u grad.”¹⁵ Drugi viši oficir UN koji je posetio Goražde, general Bertrand de Lapresle iz Francuske, rekao je “ lažan utisak nametnut je međunarodnoj zajednici da bi se podstakla vizija o bosanskim Srbima kao neprijatelju, i nažalost, sve ovo bilo je veoma blizu da izmakne kontroli.” Rekao je i da je “problem u tome što Muslimani veruju da mogu Amerikance da uvuku u rat. U međunarodnim prestonicama uskomešalo se opasno, preterano reagovanje. Razgovori o široj upotrebi vazdušnih snaga NATO-a [protiv bosanskih Srba], o gađanju skladišta municije i infrastrukture, dobrano su prešli liniju, na kojoj su se snage UN pretvorile u borce”¹⁶ Oba generala UN okrivila su Vašington zbog nastavljanja rata u Bosni i zbog podsticanja verovanja da će bosanski Muslimani dobiti vojnu podršku SAD.

U normalnim okolnostima, kritike generala UN protiv nasilničkog pristupa Klintonove administracije u Goraždu, dovele bi do toga da Vašington preispita svoje stavove o Bosni. Međutim, u ovom slučaju, ambasadorka Olbrajt podnela je, protiv tih kritika, formalnu žalbu generalnom sekretaru UN “ u najoštrijem tonu” i ukorila zvaničnike UN što nisu podržali agresivne akcije protiv bosanskih Srba.¹⁷ Olbrajtova i druge pristalice bosansko muslimanske vlade, unutar Klintonove administracije, žustro su napadali svakog ko bi se protivio njihovim gledištima. Nakon što je specijalni predstavnik UN Jasuši Akaši opisao predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića, kao “čoveka mira,” zvaničnici Klintonove administracije optužili su Akašija da je lični prijatelj Karadžića i da je suviše pomirljiv prema Srbima.¹⁸Administracija je pretila da će izvršiti pritisak da se uklone Akaši i francuski i britanski vojni komandanti UN, koji su kritikovali američku politiku. Generalni sekretar UN, Butros Butros-Gali, odmah je obećao ambasadorki Olbrajt da će sprovesti punu istragu o Akašiju, da bi obezbedio da se kritike protiv SAD ne bi ponovile.¹⁹

Sad su odnosi između Ujedinjenih Nacija i Vašingtona bili napeti više no ikad. Niti su generali UN, niti zvaničnici UN, mogli da izmene činjenicu da je Goražde promenilo ulogu Ujedinjenih Nacija od čuvara mira u Bosni u ulogu borca, zbog kampanje Vašingtona da dođe do vojne intervencije u regionu. Ova nova uloga UN u Bosni, narednih godina postala je značajan faktor pomoći jačanju muslimanskih ofanziva protiv Srba.

REZULTATI “ URAVNOTEŽENJA BOJNOG POLJA”

U periodu, između proleća 1993-e, kada je Klintonova administracija odlučila da podrži bosanske Muslimane, i proleća 1994-e, linije fronta između zaraćenih strana ostale su uglavnom nepromenjene. Kroz čitavo to vreme, zvaničnici bosanskih Muslimana, koji su posećivali Vašington, stalno su govorili američkim političarima i zakonodavcima :“Nama nisu potrebni američki vojnici da se bore u našem ratu, mi imamo dovoljno naših vojnika, nama je samo potrebno oružje.” Vašington je uglavnom bio pun razumevanja prema ovom stavu i često je ponavljao da je potrebno “uravnotežiti bojno polje” tako, da se bosanski Muslimani mogu sami “braniti.” Nakon pune godine krijumčarenja i tajnog naoružavanja muslimanskih snaga, u proleće 1994-e, muslimanska armija bila je spremna da preduzme ofanzivu protiv Srba na nekoliko frontova. Kampanja je počela u Goraždu, gde su napadi NATO-a predvođenog Amerikom, na Srbe, pokazali kako bombardovanje kombinovano sa ofanzivom muslimanskih snaga na terenu, može da bude efikasan metod za sticanje vojne prednosti nad Srbima. Sledeće godine, muslimanske snage lansirale su jedan broj snažnih ofanziva protiv snaga bosanskih Srba, pri čemu im je Vašington dao punu podršku. Takozvano uravnotežavanje bojnog polja dovelo je do intenziviranja rata u Bosni, pošto su muslimanske snage započele napade bez presedana na srpske položaje i pošto je muslimansko rukovodstvo na pregovorima pojačalo zahteve za dodatne teritorije. Iako još uvek voljno da pregovara, rukovodstvo bosanskih Srba nije bilo voljno da prihvati mirovni predlog, suočeno sa muslimanskim napadima.

U aprilu 1994-e, vojni komandanti bosanskih Muslimana bili su spremni za sveopštu ofanzivu na područja grada Brčko koje su držali Srbi - jedan osetljiv, tanak koridor zemlje, koji je povezivao zapadnu i istočnu polovinu srpskih teritorija.²⁰ U naporu da pomognu muslimansku ofanzivu, zvaničnici Klintonove administracije počeli su da prave plan kako da se spreči vojna reakcija bosanskih Srba. Pošto se scenario sa zaštićenom zonom Goražde pokazao kao uspešan metod borbe protiv Srba, Državni sekretar Voren Kristofer i drugi američki zvaničnici nameravali su da objave da su muslimanska područja oko Brčkog, zaštićena zona, da bi time obezbedili izgovor za napade NATO-a na Srbe. Scenario sa zaštićenim zonama postao je suvišan kada su se trupe UN stacionirale u područjima oko Brčkog, koja su držali Muslimani. Kao i u Goraždu, položaj UN na linijama fronta pored muslimanskih trupa obezbeđivao je opravdanje za odmazdu UN protiv svake vojne akcije Srba.

Kada su muslimanske snage, 29-og aprila 1994-e, blizu Tuzle granatirale Srbe u Brčkom, posmatrači UN nisu ništa učinili; samo su posmatrali napad sa muslimanske strane. Kako su odnosi UN - SAD, kao rezultat Goražda i kritika na račun Klintonove administracije od strane generala UN, bili na najnižoj tački, komanda UN postala je kooperativnija sa vašingtonskim gledištem i nije ometala pokušaje muslimanskih snaga da ovladaju ključnim strateškim pozicijama. Kada su srpske snage odgovorile na vatru sa muslimanskih položaja u Tuzli, mirovne snage UN pretvorile su se u borbene i počele da granatiraju Srbe. Tog dana, u Brčkom je došlo do najžešćeg sukoba od početka rata, između UN i snaga bosanskih Srba. Mirovne snage UN ispalile su 72 granate na položaje bosanskih Srba i ubili devet vojnika i ranili četiri. Iako su komandanti UN u Tuzli tvrdili da su samo odgovorili na vatru bosanskih Srba, jasno je da su srpski napadi bili usmereni na muslimanske snage a ne na UN. Pošto su tokom celog maja 1994-e, muslimanske snage nastavile da preduzimaju seriju ofanziva protiv srpskih položaja u Brčkom i NATO nije prestajao sa borbom, buknula je oštra diplomatska svađa između Moskve i Vašingtona, jer je Rusija optužila SAD i NATO da primenjuju dvostruke standarde.

Krajem juna 1994-e, muslimanske snage preduzele su sledeći napad, kršeći prekid vatre, granatiranjem srpskog grada Doboja. Izgon 4000 srpskih seljaka zbog 10-dnevne muslimanske ofanzive, jedva da je bio pomenut u američkoj štampi. Daleko od toga da je saosećao sa srpskim civilima, Washington Post nazvao je muslimansku ofanzivu na Doboj, “najambicioznijim napadom koji je ikada preduzet na snage bosanskih Srba.”²¹Zbog Doboja, protiv Muslimana nije bilo nikakvih pretnji NATO-a. Niti je bilo reakcije NATO-a na drugu muslimansku ofanzivu u to vreme, usmerenu protiv srpskih položaja u regionu Ozrena, kada su Muslimani pokušali da povežu Tuzlu, koja je bila pod njihovom vlašću, sa Zenicom. U napadu na Ozren, srpski civili nisu proterani, zahvaljujući ne zaštiti UN, već sposobnosti srpskih snaga da zaustave muslimansko napredovanje.

Postajalo je sve očiglednije da su rezultati uravnoteženja bojnog polja bili, da se podstakne što više muslimanskih ofanziva i ojača pregovaračka pozicija muslimanskog rukovodstva radi zahteva za još više teritorija. U svetlu sve većih muslimanskih vojnih akcija protiv Srba, zaraćenim stranama je u Ženevi, u julu 1994-e, predstavljen novi plan podele, koji je bio prilagođen muslimanskim zahtevima za još više teritorija. Takozvani plan Kontakt grupe ponudio je muslimansko- hrvatskoj alijansi kontrolu nad 51 % teritorije i 49 % bosanskim Srbima. Plan je takođe zahtevao da Srbi ustupe koridor, koji bi povezivao muslimanske enklave Goražde, Žepu i Srebrenicu ( vidi Dodatak 2, mapa 11). Zadovoljan raspodelom teritorija po tom planu, 18-og jula 1994-e bosansko muslimanski parlament velikom većinom glasao je za njega, dok je bosansko srpski parlament odbacio taj predlog. Srbi su dokazivali da bi ih taj plan gurnuo nazad na 49 % većinom ruralne, nerazvijene zemlje, sa samo nekoliko industrijskih područja ili prirodnih resursa a muslimansko-hrvatskoj alijansi bi dodelio područja koja uključuju veće, bogatije gradove. Srpski predsednik Milošević, kad nije uspeo da ubedi rukovodstvo bosanskih Srba da prihvate plan i time doprinesu ukidanju međunarodnih sankcija Jugoslaviji, objavio je 6-og maja 1994-e, da Srbija prekida sve političke i ekonomske veze i zatvara svoju granicu sa Republikom Srpskom. Razlaz je bio ozbiljan. Bez podrške iz Srbije, sada su bosanski Srbi bili izolovaniji nego ikada.

Osećajući da su bosanski Srbi slabi, muslimanske snage nastavile su svoje ofanzive protiv srpskih položaja, ovaj put u područjima jugoistočno od Sarajeva. Srpski vojni odgovor izazvao je predvidljive reakcije u Vašingtonu. Po onome, što je sada bio poznati obrazac rata, NATO je udario nazad vazdušnim udarom u kojem je razoreno jedno antitenkovsko vozilo u Sarajevu. Ustvari, snage NATO-a sve više su preuzimale ulogu vazdušnih snaga muslimanskog rukovodstva. Glavni naslov u Washington Post-u, od 8-og avgusta 1994-e, ispravno je sumirao ciklus događaja u Bosni: “Bosanski napadi naljute Srbe, koji tada izazovu NATO. ”Sledećih meseci, intenzivirane bosansko muslimanske napade na srpske položaje, tiho su podsticale njihove vašingtonske pristalice, dok su istovremeno zahtevali represalije NATO-a protiv srpskih vojnih aktivnosti. Mediji su umanjivali važnost ili čak nisu ni izveštavali o napadima koje su preduzimali bosanski Muslimani, dok bi srpski odgovor bio stalno predstavljan kao napad na bosansko muslimanske civile.

Vašingtonski političari i mediji nisu se ni najmanje zabrinuli što sve jače muslimanske snage, ne samo da nisu dovele do više mira u Bosni, nego su u više slučajeva doveli do izgona srpskih civila i povećanog broja povreda ljudskih prava Srba. Jedan od primera ove bezobzirnosti, kada se radilo o povredi ljudskih prava Srba, bilo je medijsko izveštavanje o napadu muslimanskih snaga, 6-og oktobra 1994-e, kada je ubijeno 16 srpskih vojnika i 4 bolničarke, čija su masakrirana tela nađena u predgrađu Sarajeva. Washington Post diskretno je , u donjem uglu 28-e strane, izvestio o incidentu.²² Osoblje UN koje je našlo tela, izjavilo je da je vrat žrtava bio prerezan i da im je deo tela bio spaljivan. Zvaničnici Klintonove administracije nisu glasno osuđivali muslimanske ofanzive i prateće ratne zločine, niti bi usledila odmazda NATO-a ili pretnje krivičnim gonjenjem ratnih zločina. Nedelju dana nakon ovog incidenta, komandosi muslimanskih trupa preduzeli su dva napada sa planine Bjelašnice i planine Igman na područje u blizini Sarajeva - koje je navodno bilo demilitarizovana zona UN.²³ Opet, iz Vašingtona nije bilo reakcije. Umesto toga, izgledalo je da su zvaničnici Klintonove administracije bili više zadovoljni muslimanskim vojnim napredovanjem nego zabrinuti zbog intenziviranja neprijateljstava.

Vašington je nastavio da bude strastan pristalica kada su muslimanske snage preduzele dvodnevnu ofanzivu 27-og oktobra 1994-e, i izvršili upad kroz linije bosanskih Srba u bihačkom džepu, u severozapadnoj Bosni, nagnavši 10.000 bosansko srpskih civila u begstvo.²⁴ Washington Post ovu situaciju opisao je kao “najveću pobedu protiv Srba” muslimanske vlade i konstatovao da je veliki broj srpskih civila bio primoran da pobegne zbog “uspešne bosanske ofanzive.”²⁵Iako je Vašington oklevao sa predviđanjima da bi video kako napreduju muslimanske ofanzive protiv Srba koje su bile u toku, mirovnjaci UN stacionirani u Sarajevu sve više su se plašili da se rat zahuktava i izlazi van kontrole. Sa intenziviranjem muslimanskih ofanziva, Ujedinjene Nacije ponovo su pokušale da preuzmu neutralniju ulogu i oslabe sukob. Zvaničnici UN počeli su da objavljuju kada muslimanske snage krše prekid vatre. Ujedinjene Nacije su 29 oktobra 1994-e izjavile da muslimanske snage “ namerno usmeravaju artiljerijsku i minobacačku vatru...na posmatračko mesto UN,” u demilitarizovanoj zoni blizu Sarajeva, koristeći ovo područje za preduzimanje napada na srpske položaje.²⁶

Direktan napad muslimanskih snaga na Ujedinjene Nacije, uslovio je po prvi put da komanda UN zapreti bosansko muslimanskoj armiji NATO vazdušnim udarima, do kojih ipak nije došlo. Naprotiv, muslimanske snage slobodno su nastavile svoje napade na Srbe, preduzevši nekoliko ofanziva na Srbe u centralnoj Bosni, zauzevši 35 kvadratnih milja teritorije, što je dovelo do bekstva još nekoliko hiljada srpskih civila. Ovaj incident samo je kratko pomenut u jednom članku u New York Times-u i to nakon što je prošlo dosta vremena od tog događaja.²⁷Slično, početkom 1995-e, kada je u hrvatskoj ofanzivi u medačkom džepu pogubljeno najmanje 50 srpskih civila, o tome je javljeno tek mesecima kasnije i to neupadljivo, u poslednjem paragrafu jednog članka u New York Times-u, koji se nije direktno odnosio na taj događaj.²⁸ Mediji su nastavili da pišu pretežno priče u kojima su Srbi predstavljeni u negativnom svetlu a samo nekoliko, ili ih nije ni bilo, u kojima su bosanski Muslimani opisani drukčije, a ne kao žrtve.

U februaru 1995-e, otkriven je važan dokaz o vojnoj uključenosti SAD, kada je osoblje UN u Tuzli, koju su držali Muslimani, otkrilo da se SAD nalazi iza tajne operacije isporuke oružja visoke tehnologije bosansko muslimanskim snagama, kršeći time embargo UN. Osoblje UN identifikovalo je dva transportna aviona, čije su se noćne posete tuzlanskom aerodromu javljale najmanje četiri puta u toku meseca. Avioni su padobranima bacali oružje na pistu a bosansko muslimanske trupe hitno su ga odnosile u bunkere u šumi, severno od aerodroma. Kada su pokušali da ispitaju situaciju, muslimanske snage su im zabranile pristup pisti. Iako je čitava priča detaljno opisana u izveštaju britanskog ITN-a, 1-og marta 1995-e, CNN i druge velike mreže bile su iznenađujuće nezainteresovane za priču, a glavne novine zakopale su je na svojim zadnjim stranama. Ta stvar prošla je gotovo nezapaženo u SAD, ali je u štabu NATO-a u Briselu ovaj iskaz izazvao veliku gužvu. Zvaničnici NATO-a negirali su da su znali za isporuke oružja, ali je osoblje UN izjavilo da nije bilo sumnje da je SAD podsticala i koordinirala ovu operaciju. Kada je general UN Lapresle podneo izveštaj, da se u tajnim isporukama nalazilo haj-tek oružje, moderne antitenkovske teledirigovane rakete i rakete zemlja-vazduh, zvaničnici NATO-a zahtevali su da Ujedinjene Nacije povuku svoj izveštaj.²⁹ Nije bilo poziva da se istraži istinitost izveštaja ili da se kazne prekršitelji embarga na oružje.

Sada je bilo potpuno jasno da se politika komande NATO-a prevođenog Amerikom, razilazi sa onom koju su vodile Ujedinjene Nacije. NATO je bio aktivno uključen u pomaganje jedne strane u građanskom ratu, dok su Ujedinjene Nacije još pokušavale da zadrže izvestan privid neutralnosti. Dok je Vašington govorio o uravnoteženju ratišta kao izgovoru za pomaganje bosanskim žrtvama, ratište je već bilo izjednačeno - sa većom količinom oružja, koje se već nalazilo u muslimanskim rukama, udruženo sa većim brojem muslimanskih trupa. Ustvari, zvaničnici Klintonove administracije hteli su da pomognu bosanskim Muslimanima ne samo da “se odbrane”, nego da postanu znatna vojna sila. Nije bilo slučajno što su uskoro nakon isporuka oružja u Tuzli u februaru, početkom aprila 1995-e, muslimanske snage preduzele drugi napad iz Tuzle i Bihača na srpske položaje.Ovo je vezalo mnogo od snaga bosanskih Srba, koje sada nisu bile u stanju da pomognu susednim krajiškim Srbima, u onome što se uskoro pokazalo kao najveća hrvatska ofanziva i početak završnice rata u Bosni.

HRVATSKI RATNI ZLOČINI U ZAPADNOJ SLAVONIJI

U toku ovog perioda, u kojem su sve bolje naoružane muslimanske snage pojačale silu protiv Srba, Hrvatska je na sličan način ojačala svoje vojne snage i bila spremna da počne sa serijom napada na Srbe u Krajini. Kao i u slučaju muslimanskih napada, i u predstojećoj hrvatskoj operaciji na zapadnu Krajinu, vašingtonski političari su demonstrirali iste dvostruke standarde, a mediji nizak nivo zainteresovanosti za hrvatske prestupe.

Narušavajući prekid vatre, koji je bio na snazi u celom regionu, hrvatske snage su 2-og maja 1995-e provalile kroz pufer zonu UN i započele sveopšti napad na položaje krajiških Srba. U toku napada, Hrvati su ozbiljno ranili tri mirovnjaka UN, ali avioni NATO-a nisu bili pozvani da zaštite osoblje UN. Jedino što se preduzelo bilo je to što je 2.000 vojnika UN pobeglo u svoje barake, dok je hrvatska ofanziva nastavljena.³⁰ Ujutro 4-og maja 1995-e, na CNN-ovom Morning News, jedan gost opisao je situaciju kao “slučaj srpske agresije.” Pokušavajući da stavim situaciju u kontekst, objasnila sam da krajiški Srbi “ne mogu da prihvate da žive pod hrvatskom vladom, gde Srbi ne mogu da zadrže posao, gde neko ne može da kaže da je Srbin, gde se srpske kuće konfiskuju i gde civile ubijaju.” Kada me je CNN-ov voditelj pitao, “zar hrvatska vlada nije srpskoj manjini ponudila garancije?” odgovorila sam,“Te garancije su samo na papiru. Ako pogledate šta hrvatske trupe upravo sada čine Srbima, dok 5.000 izbeglica beži pred napadima hrvatskih trupa, koje su ubile 200 žena i dece, ne izgleda mi da su manjinska prava Srba na bilo koji način poštovana.” Na ovo, hrvatski gost je reagovao, “to apsolutno nije istina...UN je upravo ovog jutra proverio da u borbama u zapadnoj Slavoniji nije bilo nikakvih zverstava protiv srpskog stanovništva.”

Međutim, nekoliko dana kasnije, objavljen je izveštaj UN u kojem su detaljno opisani hrvatski ratni zločini protiv Srba. Dok su delovi ovog izveštaja obelodanjeni 8-og maja 1995-e u članku u Washington Post-u, potpuniji izveštaj o nalazima UN štampan je u New York Times-u tek 25-og maja. Nekoliko nedelja kasnije, 10-og jula, u New York Times-u objavljen je drugi članak o nalazima UN, u kojem se izveštava da su vojnici UN videli tela srpskih civila razbacana duž puteva kojima su se Srbi povlačili iz zapadne Slavonije. Za tri dana nakon hrvatske ofanzive, rečeno je da su hrvatske snage digle u vazduh više od 100 srpskih domova. Da bi prikrili razmere srpskih civilnih žrtava, hrvatske vlasti su tela odvozili u hladnjačama, koje su svedoci videli kako napuštaju zapadnu Slavoniju 3-eg maja 1995-e.³¹ Oficiri UN takođe su primali izveštaje o pljačkama, fizičkom zlostavljanju, zastrašivanju od strane hrvatskih vojnika, batinjanju srpskih muškaraca starosti 16 do 65 godina, koje su hrvatske snage zarobile i odvele u zatvor.³² U majušnom članku na dnu strane, New York Times obavestio je o dve masovne grobnice Srba, ubijenih u gradovima Okučani i Pakrac, nakon što su hrvatske trupe napale zapadnu Slavoniju.³³

U vreme tog hrvatskog zataškavanja,Tuđmanova vlada je zabranila stranim novinarima ulazak na ovo područje.U vreme kada je tim CBS-a ušao na scenu masakra srpskih civila, sve što su našli bilo je da su hrvatske vlasti prikrile najveći deo forenzičkih dokaza, prskajući hlorom ulice sa kojih su uklonjena tela.³⁴Dok su se zapadni reporteri hvalili da su sve veštiji u tome da dopru do područja u Bosni koja su držali Srbi i da izveštavaju o navodnim ratnim zločinima protiv Muslimana, bili su iznenađujuće nemotivisani da idu izvan hrvatskih ograničenja i otkriju što se zapravo dešavalo sa Srbima u zapadnoj Slavoniji. U to vreme, Washington Post i New York Times objavljivali su fotografije civila ranjenih u Zagrebu, kao rezultat vojnog odgovora krajiških Srba na hrvatske napade i fotografije uplakanih majki ubijenih hrvatskih vojnika. Tu nije bilo fotografija mnogo većeg broja srpskih vojnika koji su umrli braneći Krajinu i nekoliko stotina masakriranih žena i dece. Medijsko ravnodušno izveštavanje o incidentu odslikavalo je prethodni zaključak Stejt Departmenta da je sveukupan uspeh hrvatskih trupa za vreme napada “bio dobar” - tvrdnja koja nikada nije opovrgnuta ili izmenjena nakon otkrića UN o ratnim zločinima protiv Srba u Krajini.³⁵ Daleko od toga da bude užasnut hrvatskim nedelima, Vašington je bio voljan da nastavi da angažuje NATO snage da pomažu muslimanske i hrvatske ofanzive.

SREBRENICA: SRBI ODGOVARAJU NA JEDNOGODIŠNJU MUSLIMANSKU OFANZIVU

Propustivši da u toku jednogodišnjeg perioda ( od proleća 1994-e do proleća 1995-e) izveštavaju o brojnim ofanzivama protiv Srba, iznenadno fokusiranje medija u leto 1995-e na događaje u muslimanskoj enklavi Srebrenice takođe nije izveštavanje stavilo u kontekst onoga što se u to vreme (vojno) dešavalo na tlu Bosne, baš kao što je to bilo i u godinama koje su predhodile ovom događaju.

Pre nego je počeo rat u Bosni, Srebrenica je imala 36292 stanovnika od kojih su oko 25% bili Srbi³⁶. Srbi koji su živeli u selima oko Srebrenice bili su većinsko stanovništvo u okruženju. Prvih meseci rata, u martu i aprilu 1992-e, paravojne snage bosanskih Muslimana počele su da se nagomilavaju u Srebrenici; pošto se osećalo sve veće neprijateljstvo prema Srbima, oni su počeli da je napuštaju. Izbijanjem borbi između Muslimana i Srba, još više Srba napušta Srebrenicu i beži u okolna sela jer su osećali da su tamo bezbedniji. Pošto je veliki broj Srba napustio grad, muslimanski vojnici i izbeglice iz drugih delova Bosne i Hercegovine slili su se u Srebrenicu.U 1995-oj, muslimanska populacija u Srebrenici skoro se udvostručila i iznosila je oko 42000.

Kada sam u maju 1995-te posetila gradić Bratunac, koji se nalazi u okolini Srebrenice, shvatila sam koliko su malo mediji izveštavali o ratu izvan ograničenog područja Sarajeva. U Bratuncu sam srela ljude koji su bili obuzeti potresnim pričama o onome što se dešavalo sa Srbima u Srebrenici i okolini u toku muslimanskih ofanziva, od proleća do jeseni 1992-e. U tom periodu, na ovom području bosanski Muslimani napali su i razorili 26 sela uglavnom naseljenih Srbima. Rezultat ovih napada bilo je nasilno isterivanje ili “etničko čišćenje” oko 5500 Srba. Od ukupno 9390 Srba koji su živeli u Srebrenici, ostalo ih je manje od 10%. Stanovnici Bratunca potvrdili su da je 1992-e, u toku napada muslimanskih snaga, ubijeno preko 1200 srpskih seljaka. Na desetine njih, ubijeno je ili je živo spaljeno u njihovim domovima; mnogi su mučeni do smrti, jedan broj žena je silovan, a većina kuća opljačkana i spaljena. Jedno srpsko selo, kroz koje sam prošla, bilo je gotovo potpuno razoreno. Kravice, blizu Srebrenice, nekada prijatno selo okruženo živopisnim brdima, sada je bilo napušteno - mnoge kuće bile su sravnjene sa zemljom, druge spaljene - a polja napuštena. Nigde žive duše. U Bratuncu sam srela dva bosanska Srbina, braću, dobrovoljce iz Kravice, čiju su celu porodicu pobile muslimanske snage i koji su se zakleli da će osvetiti smrt svojih roditelja. Neki stanovnici Bratunca koje sam srela, tačno su znali koji su muslimanski vojnici u Srebrenici odgovorni za pokolj Srba 1992-e. Lider bosanskih Srba, Radovan Karadžić, kasnije je izjavio: “To su bili oni elementi snaga bosanskih Srba u području Srebrenice, koje je bilo najteže kontrolisati. Oni su zaista žudeli da se dočepaju muslimanskih vojnika, stacioniranih u Srebrenici, koji su počinili ove zločine.” Američki mediji nikada nisu objasnili ovaj aspekt značaja Srebrenice za Srbe, a takođe nisu izveštavali o jednom broju važnih događaja, neposredno pre srebreničke bitke.

U maju 1995-e, snage bosanskih Muslimana nastavljale su sa istovremenim napadima na gotovo sve linije bosanskih Srba. Kao deo ove ofanzive, muslimanske trupe su otvarale baražnu mitraljesku vatru po područjima Sarajeva koje su držali Srbi, uskladivši vreme napada sa napadom Hrvata na Srbe u zapadnoj Slavoniji.³⁷

Kada su snage bosanskih Srba odgovorile granatiranjem Sarajeva, to je bio izgovor za drugo NATO bombardovanje Srba; ovog puta bombardovanjem njihovog glavnog štaba u malom planinskom mestu Pale, koje se nalazi u neposrednoj blizini Sarajeva. Na ovaj napad NATO-a Srbi su reagovali očajničkim merama. Oni su silom zadržali 100 mirovnjaka UN i čak su objavili video snimak jednog mirovnjaka UN sa lisicama na rukama, koji je uhvaćen blizu njihovog glavnog štaba na Palama. Bosanski Srbi time su hteli da pošalju poruku svetu da NATO ne može da služi kao vazdušna podrška Muslimanima i da očekuju da mirovnjaci UN budu neutralni. Iako se sa mirovnjacima UN, u toku njihovog kratkog zadržavanja od strane komande snaga bosanskih Srba, nije loše postupalo, slika vojnika UN sa lisicama na rukama izazvala je nove optužbe protiv Srba. Ipak, to je bila samo jedna prirodna, impulsivna reakcija na preteranu upotrebu vojne sile Zapada. Pokazalo se, međutim, da je incident sa uzimanjem talaca bio značajan dan za medije i intervencioniste iz Vašingtona koji su ga interpretirali kao direktan srpski izazov NATO-u.

Bosanski Srbi su mirovnjake UN zadržali iz strateških razloga, da bi obeshrabrili NATO da napada njihove teritorije. U nedeljama koje su usledile, bosanski Muslimani su i dalje preduzimali slične akcije, što opet nije privlačilo medijsku pažnju. Kada su, krajem maja 1995-e, Ujedinjene Nacije pokušale da povuku svoj personal iz muslimanskih enklava, snage Bosanskih Muslimana su u Goraždu silom zadržale 76 ukrajinskih mirovnjaka. Ovaj incident je u New York Times-u samo pomenut, u poslednjem od nekoliko članaka o Bosni koji su objavljeni tog dana - u poslednjem paragrafu, na samom dnu stranice³⁸. Još jednom važnom događaju dat je veoma mali publicitet od strane američke štampe. U članku New York Times-a od 1-og avgusta 1995-e, objavljeno je otkriće UN da muslimanski snajperisti u Sarajevu nisu samo gađali svoje ljude, nego su takođe pucali i na vozila UN u gradu³⁹. Nalazi UN su potvrdili višegodišnje tvrdnje Bosanskih Srba da su muslimanske snage otvarale vatru na svoje civile da bi izazvali međunarodnu intervenciju u svoju korist. Osim novinara ovog članka u New York Times-u, teško da je iko u Vašingtonu bio svestan značaja ovog nalaza UN. Ujedinjenim Nacijama bilo je rečeno da je bilo nesmotreno objaviti takvu informaciju ; opisali su je kao suviše “politički osetljivu.”

Nastavljajući u istom stilu , to jest minimizirajući ili i dalje ignorišuči napade na srpske položaje, američki mediji i Klintonova administracija nisu se javno oglasili ni o povredi statusa zaštićene zone Srebrenice, kada su muslimanske snage, iz zaštićene zone, napale nekoliko srpskih sela u okolini. U selu Višnjice, muslimanske snage su pobile desetine uglavnom starijih Srba, a stotine civila je izbeglo iz sela. Personal UN stacioniran u Srebrenici ili ne bi adekvatno pratio kretanje muslimanskih trupa ili bi radije stajao po strani i ignorisao muslimanske napade na Srbe. Kada su srpske snage odgovorile, muslimanske snage su se povukle na svoje položaje u Srebrenici. Na poslednji muslimanski napad iz Srebrenice, Srbi su odgovorili žestokom paljbom.

Samo kada bi srpske snage napadale Srebrenicu, to bi izazivalo medijsku pažnju. Washington Post je odmah objavio članak pod naslovom “Srpski napad na Srebrenicu”⁴⁰. Pošto su trupe UN bile stacionirane odmah pored muslimanskih snaga u Srebrenici, Srbi su optuženi za napad na “mirovnjake UN i civile u Srebrenici” ⁴¹. Nijedne važnije američke novine nisu objavile da su tome predhodili muslimanski napadi na srpska sela. Takođe nije bilo nikakvih komentara da takozvana zaštićena zona Srebrenice nije isključivo utočište za muslimanske civile nego da je strateško uporište za muslimanske vladine trupe.

Mediji su nastavili da obaveštavaju o onome što se dešavalo u Srebrenici. Kada su 09.07.1995, u toku razmene vatre sa srpskim snagama, muslimanske snage ubile danskog mirovnjaka, u New York Times-u pojavio se naslov “Danski mirovnjak ubijen u srpskom napadu”; u članku je samo pomenuto da je “vojnik pogođen vatrom od strane vladinih snaga”⁴². NATO nije reagovao da zaštiti mirovnjake UN u Srebrenici; mora da su to smatrali incidentom od strane “prijateljske vatre”. Tek kada su srpske trupe napredovale do periferije Srebrenice, NATO je odobrio vazdušne udare ako Srbi napadnu položaje UN u gradu. Jasno, NATO je bio više zabrinut zbog mogućeg srpskog vojnog napredovanja nego što je brinuo za bezbednost personala UN. Pošto su trupe bosanskih Srba zauzele delove predgrađa Srebrenice, za taoce su uzeli 30 mirovnjaka UN - da bi sprečili da se ponovi scenario iz Goražda, kada je personal UN usmeravao vazdušne udare NATO-a protiv Srba, kao i da sklone trupe UN sa pravca napada, tako da njihovo eventualno ranjavanje ne bi bilo iskorišćeno kao opravdanje za nove vazdušne udare. Međutim, drugih 60 danskih mirovnjaka ušlo je u prostor na samom ulazu u grad, s namerom da zaustave srpsko napredovanje protiv muslimanskih snaga. Snage bosanskih Srba su 11.07. 1995 nastavile sa napredovanjem u Srebrenicu, pored mirovnjaka UN; ratni avioni NATO-a napali su i pogodili dva srpska tenka, ali nisu uspeli da zaustave njihovo napredovanje.

Sredinom jula 1995, nakon što su snage bosanskih Srba zauzele Srebrenicu, počela je medijska kampanja optužbi za ratne zločine koje su navodno počinile srpske snage protiv muslimanskih muškaraca i civila u Srebrenici. Izveštavanje o broju nestalih, za koje se pretpostavljao da su ubijeni, znatno je variralo - od nekoliko hiljada do šest hiljada i više. Kada su snage bosanskih Srba ušle u Srebrenicu, muslimanskim civilima (bilo ih je oko 30000) koji su se okupili u obližnjem predgrađu Potočari, general bosanskih Srba, Ratko Mladić, rekao je da ko od njih hoće da napusti Srebrenicu, može da koristi kamione i autobuse koje je obezbedila vojska bosanskih Srba. Egzodus Muslimana iz Srebrenice, od kojih su polovina bile izbeglice iz drugih krajeva Bosne, portparol UNHCR u Zagrebu, Ilemka Lisinska, opisala je kao “prisilno isterivanje koje [mi] oštro osuđujemo”.

Međutim, u istom članku Washington Post-a, u kojem je navedena izjava portparola UNHCR-a, takođe se nalaze fotografije osoblja UN kako mirno piju sa generalom bosanskih Srba, Ratkom Mladićem , dok je na drugim slikama prikazano kako oficiri UN pomažu muslimanskim izbeglicama koje čekaju konvoj srpskih kamiona. Iako su mnogi od muslimanskih izbeglica, koje su izabrale da napuste Srebrenicu, učinile to iz straha od bosanskih Srba, pomoć personala UN u ovom procesu znači da oni nisu nasilno “izbačeni”. U stvari, to je bio onaj isti, nesrećni, tragični proces u ratu, koji se dešavao na svim stranama, kada etničke grupe traže sigurnost među svojim ljudima.

Sudbina muslimanskih muškaraca, koje je prisilno zadržala vojna komanda bosanskih Srba u Srebrenici, bila je druga stvar.. Muslimanski vojnici i vojno sposobni muškarci bili su razdvojeni od žena, dece i starih. Prema jednom broju muslimanskih muškaraca verovatno se loše postupalo, a drugi su, u danima nakon bitke za Srebrenicu, verovatno ubijeni. Nikada neće biti utvrđeno koliko su u tome učestvovali dobrovoljci, bosanski Srbi iz sela u okolini Srebrenice koji su tražili osvetu, a koliko regularni srpski vojnici .

Mediju su bili preplavljeni optužbama da su hiljade muslimanskih muškaraca ubijeni i sahranjeni u masovnim grobnicama, koje su postale predmet intenzivnog istraživanja. Bosanski Srbi su objasnili da se u ovim grobnicama nalazi između 1000 i 1500 muslimanskih boraca kjoji su poginuli prilikom zauzimanja Srebrenice i koji su morali biti sahranjeni. Mediji i američka vlada odbacili su ovu tvrdnju kao neosnovanu, a da nisu ni sproveli istragu.

Otkriće masovnih grobnica je za reportera Christian Science Monitor-a, Davida Rohde-a, bila priča koja je bila odlučujuća za njegovu karijeru. Bila je to tema priče na prvoj strani, u kojoj se optužuju Srbi za masovno istrebljenje muslimanskih muškaraca u Srebrenici i tema kasnije Rohde-ove knjige “Završnica: izdaja i pad Srebrenice, najgori masakr u Evropi posle drugog svetskog rata ”. Nedugo pre nego što je štampao svoju priču o masovnin grobnicama, Rohde me je pozvao iz Zagreba i zamolio za više informacija o Srebrenici. Faksom sam mu poslala opise onoga što se u srpskim selima opštine Srebrenica dešavalo na početku rata. Na moje zaprepašćenje, ni u jednom od članaka koje je Rohde objavio o Srebrenici, nije bilo ni jednog pokušaja da se Srebrenica stavi u kontekst pominjanjem masakra nad Srbima 1992-e, niti je bilo nijedne druge važne informacije koje sam mu poslala. Umesto toga, Rohde-ovi članci , slični onima drugih dopisnika o Bosni, konstantno su okrivljavali Srbe kao isključive “agresore” a ignorisali su srpske žrtve. U to vreme,ovakvo žigosanje se pokazalo naročito značajnim, jer je demonizacija Srba, nakon zauzimanja Srebrenice, eliminisala u Vašingtonu bilo kakvu simpatiju za žrtve najvećeg “etničkog čišćenja” u čitavom jugoslovenskom sukobu: za žrtve napada Hrvata na Srbe u Krajini.

DRUGA HRVATSKA OFANZIVA PREOKRENULA JE VETROVE RATA PROTIV SRBA

Od jula do oktobra 1995-e, hrvatske i muslimanske snage preduzele su najveće i najporaznije ofanzive protiv Srba u Krajini i Bosni, koje su konačno preokrenule tok jugoslovenskog rata. Prva od ovih ofanziva započela je 28-og jula 1995-e, kada je hrvatska armija prešla granicu, upala u Bosnu i Hercegovinu i napala grad Grahovo, u kojem je pre rata živelo 90 % Srba. Hrvatska strategija bila je da opkole krajiške Srbe, idući okolo njih kroz Bosnu i da napadnu glavni srpski štab u Kninu. Vašington je preko ambasadora Galbrajta dao privremenu dozvolu za ovu operaciju; Galbrajt je rekao hrvatskom predsedniku Tuđmanu da će se tolerisati hrvatsko preuzimanje vlasti u Krajini ako bitka bude “kratka i čista.”⁴⁴ Prve nedelje avgusta 1995-e, hrvatske snage započele su “operaciju Oluja” i granatirale brojne srpske gradove u Krajini. Iako se Klintonova administracija mlako zalagala da Hrvatska prekine svoju ofanzivu, vrhovni američki zvaničnici bili su jasno naklonjeni prema ovoj akciji.

Vašington ne samo da nije oprostio Hrvatima ofanzivu, nego je čak pomagao u njenom izvođenju. Penzionisani oficiri američke armije obučavali su hrvatske snage u planiranju operacije i 4-og avgusta 1995-e, dok su hrvatske snage granatirale srpske civile i vojne ciljeve u Kninu, ratni avioni bombardovali su srpske komunikacione sisteme.⁴⁵ Prošlo je gotovo dve godine pre nego su urednici New York Times-a priznali da “Gospodin Tuđman i njegova partija mnogo duguju Zapadu, koji je toliko ojačao hrvatske oružane snage za borbu sa Srbima,” pomoću “penzionisanih američkih vojnika [koji su] obučavali hrvatsku armiju.”⁴⁶ Vašington nije brinuo o tome što je hrvatska ofanziva učinila civilima krajiških Srba, nego samo o mogučnosti da Jugoslovenska armija može da dođe da spasava Srbe.“ Napuštanje hrvatskih Srba od strane Miloševića,” pisao je kasnije Ričard Holbruk, “eliminisalo je jedan od naših najvećih strahova - da će Beograd ući u rat.”⁴⁷

Ukupno, hrvatske ofanzive dovele su do ekzodusa preko 300.000 Srba iz Krajina. Bio je to najveći pojedinačni prisilni pokret civila od II svetskog rata. CNN je prikazao fotografiju dugih kolona srpskih izbeglica koje su tekle kao reka iz Hrvatske, mnogi od njih, dok su bežali, bili su ranjeni od hrvatskog granatiranja. Nakon dva dana bespoštednih hrvatskih napada na srpski grad Knin, zvaničnici UN našli su, kako su opisali “prilično značajan broj tela po ulicama,”od kojih su mnoga bile žene i deca.⁴⁸ Sledećih meseci, hrvatske snage započele su kampanju spaljivanja i pljačkanja srpskih kuća i od ukupno 600.000 Srba koji su živeli u Krajini pre rata, ostalo ih je samo 120.000. Stariji Srbi koji su ostali, bili su mučeni i ubijani.U jednom izveštaju UN iz tog vremena, kaže se da je jedna starija gospođa bila vezana ribarskom mrežom a automobilska guma bila joj je stavljena oko vrata, pre nego je zapaljena, a spaljeno telo njenog muža nađeno je nekoliko metara od njenog.⁴⁹Drugi Srbi koji su pobegli iz Hrvatske prema bosansko srpskom gradu Banja Luci, ubijeni su nakon što su ih napali muslimanski vojnici. Ubrzo nakon hrvatskog juriša na Srbe, hrvatski parlament izglasao je zakon o stambenim odnosima kojim se odobrava Hrvatima izvan Hrvatske da zaposednu imovinu Srba koji su pobegli iz regiona.⁵⁰Iz ove kombinacije zastrašivanja, nasilja i vladine politike, bilo je jasno da Tuđmanov režim nije hteo da se Srbi vrate.Carl Bildt (Karl Bilt), posrednik Evropske Unije u jugoslovenskom sukobu, rekao je da je ubijanje srpskih civila i hrvatsko granatiranje Knina bacilo “za dugo vremena tamnu senku na Hrvatsku.” I pored svega, nikada nije preduzeta ni jedna akcija da se Hrvatska kazni.⁵¹

NATO je izdao upozorenje da će odmah napasti ako hrvatske snage naškode mirovnjacima UN, ali čak i kada su Hrvati ubili danskog mirovnjaka i ranili drugu dvojicu, SAD nisu zahtevale da uslede represalije NATO-a. Naprotiv, narednih meseci i godina, Vašington je hrvatske akcije dočekivao s odobravanjem. Holbruk je pohvalio hrvatsku ofanzivu kao“potpuni uspeh” - izraz koji nikada nije bio upotrebljen, na primer, kada su bosanski Srbi zauzeli Srebrenicu i druge strateški važne gradove.⁵² Kolumnista Čarls Krauthamer je s neodobravanjem objasnio politiku SAD kao “ prostu realpolitiku” gde su hrvatska zverstva zgodno popravila mapu - “To je rešilo hrvatsko-srpski problem, pedantno očistilo hrvatsku državu, uklonilo etnički džep...[ što] je možda rešenje Balkana učinilo izvodljivim.”⁵³

Ono što su Ujedinjene Nacije nazvale primerom najvećeg etničkog čišćenja u jugoslovenskom sukobu, američki Stejt Department i mediji su zataškali.⁵⁴ Vašingtonske veličine i moralisti bili su neuobičajeno tihi. Krauthamer je s pravom pitao, “gde su bili moralisti koji su godinama tako glasno osuđivali etničko čišćenje bosanskih Muslimana? Gde su bili pokliči za krvlju, zahtevi za oružje, pozivi na akciju u korist današnjih jadnih žrtava? Gde su bili kolumnisti, senatori i ostali žongleri koji su osuđivali Zapad da stoji po strani, kada su bosanski Muslimani bili žrtve, a ćute kada su današnje žrtve Srbi? ” ⁵⁵ Zvaničnici Klintonove administracije, koji su dve i po godine govorili o američkom moralnom imperativu da zaštite bosanske Muslimane, sada nisu bili ganuti hrvatskom ofanzivom na krajiške Srbe. Američki ambasador Madlen Olbrajt bila je brza u tome da negira da je u Hrvatskoj došlo do etničkog čišćenja Srba.⁵⁶

Dvostruki standardi medija takođe su izbili na površinu. Najveće etničko čišćenje u balkanskom ratu i ratni zločini hrvatskih snaga protiv Srba u Krajini bilo je propraćeno izuzetnom tišinom u vestima te nedelje, lišenom rasprava o toj stvari. Bivajući često gost u desetinama programa CNN-a, u toku zahuktalog interesovanja medija, kada su bosanski Muslimani bili napadani, uočila sam užasnu nezainteresovanost za izveštavanje o hrvatskim napadima na krajiške Srbe. U analizi vesti u Washington Post-u, na dan kada su hrvatske snage preduzele napad na krajiške Srbe, rečeno je da bi operacija “mogla da učini ono što četiri godine diplomatije nije uspelo; da položi temelj za rešavanje balkanske krize.” ⁵⁷ Da su Srbi preduzeli masivan napad na Sarajevo i proterali stotine hiljada Muslimana u nastojanju da okončaju rat, vašingtonske veličine teško da bi reklamirale ovaj akt kao onaj koji “polaže temelj za rešavanje balkanske krize.” Demonstrirajući neverovatan nedostatak osetljivosti i krupan istorijski revizionizam, dopisnik John Pomfret opisao je isterivanje poslednje generacije krajiških Srba, čiji su preci vekovima činili jezgro istorije i kulture Krajine, kao kraj “više od 500 godina srpske okupacije regiona Krajine.”⁵⁸ Upotrebivši reč “okupacija,” izgleda da je Pomfret nagoveštavao da Srbi, pre svega, nisu imali šta da traže u Krajini. Urednici Washington Post-a, iako su priznali da je Hrvatska izvršila “svoje etničko čišćenje” protiv krajiških Srba, nisu pozvali na hitnu upotrebu sile, kao što su to učinili u slučaju Srebrenice i brojnih drugih bitaka. Umesto toga, kao odgovor na masivne napade protiv krajiških Srba, urednici su saletali Vašington da Hrvate i Srbe dovede “za pregovarački sto, odmah.”⁵⁹ Suprotno tome, posle srpskih napada na muslimanska područja, nikada nisu usledili urgentni pozivi da se Muslimani dovedu “za pregovarački sto.” Dok je Vašington održavao uzdržano reagovanje u odnosu na etničko čišćenje Srba u Krajini, jedna eksplozija u Bosni odmah je ponovo pobudila vašingtonske veličine protiv Srba.

DVE NEDELJE BOMBARDOVANJA POMOGLE HRVATSKO-MUSLIMANSKU OFANZIVU

Dvadeset sedmog avgusta 1995-e, CNN-ove Morning News opet su bile preplavljene izveštajima o minobacačkoj granati koja je pala na sarajevsku pijacu usmrtivši 37 ljudi. Ovaj incident bio je gotovo odraz u ogledalu granate koja je pala na sarajevsku pijacu u februaru 1994-e. Kao i u prethodnom incidentu, rukovodstvo bosanskih Srba optužilo je Muslimane da su pucali iz minobacača na svoje sopstvene ljude, da bi u kritičnom trenutku uvukli NATO vazdušne snage da napadnu Srbe. Neki od članova Ujedinjenih Nacija u Sarajevu osporavali su tvrdnju da je minobacačka granata ispaljena sa srpskih položaja, ali sada, proveravanje činjenica izgleda da nije bilo od značaja.Vašingtonski intervencionisti hteli su opravdanje za svoj konačni napad na Srbe. Ričard Holbruk kasnije je za ovaj incident napisao “dao nam je neočekivanu poslednju šansu da uradimo ono što je trebalo uraditi tri godine ranije.”⁶⁰ Izvesni glasovi, koji se nisu slagali s ovim, pokušavali su da obuzdaju taj skok američke politike. U kolumni objavljenoj u New York Times-u, Charles G. Boyd, koji je dve godine proveo kao zamenik komandanta američke Komande u Evropi, ukazao je na to, da dok SAD govore da hoće mir “mi smo podsticali produbljivanje rata” i da su SAD podržavale “legitimnost jednog rukovodstva [bosansko muslimansku vladu] koje je postajalo sve više etnocentrično u svom sastavu, jednopartijsko u svojoj vladavini i manipulativno u svojoj diplomatiji.”⁶¹Takva gledišta retko su se pojavljivala u štampi i ovako zakasnela, nisu imala šanse da izmene vašingtonsku inerciju.

Na dan kad je NATO planirao da preduzme napade na Srbe, muslimanske snage napale su Ilidžu, jedno od srpskih predgrađa Sarajeva i ubili jedan broj srpskih vernika u lokalnoj crkvi. Kada sam, na BBC-om internacionalnom radiju te večeri, ukazala na izostanak medijske pažnje prema muslimanskoj ofanzivi na Ilidžu, reporter BBC-ija koji je vodio program, izgledao je isto tako začuđen i upitao,“Da, zašto o tome nije bilo izveštaja?” Odgovorila sam,“ zato što štampa neće da pobudi simpatije za srpske civile koje su ubile muslimanske snage, u vreme kada se NATO sprema da napadne Srbe.” Drugi medijski izvori takođe su hteli da ne dospe u vesti sve što bi moglo da podrži srpsko gledište. Dan pre nego je NATO otpočeo sa svojim napadima, CNN me je pozvao da gostujem na programu vesti, sledećeg jutra. Rano sledećeg dana, CNN je povukao svoj poziv i objasnio da su ih informisali da NATO samo što nije izvršio napad na bosanske Srbe. Izgleda da producenti CNN-a nisu hteli raspravu o temi, koja bi samo unela “konfuziju.”

Sledeće dve nedelje, NATO je neprestano preduzimao teške vazdušne udare na ciljeve bosanskih Srba. U vreme kada je NATO završio sa napadima, znatan broj vojnih i komunikacionih instalacija bio je razoren. Pogođena je i bolnica u srpskom delu Sarajeva i vlada bosanskih Srba utvrdila je, da je kao rezultat napada NATO-a, ubijeno 100 do 150 srpskih civila, uključujući paciente bolnice. U Vašingtonu, njihove veličine i spoljnopolitički analitičari, svi odreda rekli su da se bombaškom kampanjom htelo da pokaže Srbima, da NATO ozbiljno namerava da zaštiti zaštićene zone - uključujući Goražde i Sarajevo. Drugi su rekli da je akcija NATO-a bila odgovarajući odgovor na eksploziju na pijaci u Sarajevu. Urednici Washington Post-a hvalili su napade kao “neophodne... da se osvete za 37 i korisne za slanje poruke bosanskim Srbima.”⁶²

Međutim, o najverovatnijem uzroku napada NATO-a, nije bilo ni govora u glavnim medijima, izuzev u programu vesti FX-ovog Under Scrutiny (Pod nadzorom) od 30-og avgusta 1995-e, gde je bivši komandant UN, general Luis Mekenzi izrazio sumnju u motivacije NATO-a i ukazao na to da su bosanski Srbi poslednjih šest meseci bili spremni da pregovaraju, ali nisu bili pozivani da to učine. Ja sam, u tom programu, ukazala na to, da “činjenica da je NATO ovo vreme izabrao da napadne bosanske Srbe, umesto da dozvoli da dođe do sklapanja mira, dovodi nas do uverenja da su oni hteli da razore vojnu komandu bosanskih Srba, pre nego bosanski Srbi stvarno sednu da potpišu nešto - tako je očigledno, namera je bila da se Srbi slome.” Na ovu primedbu, voditelj Jane Wallace zapitala je generala Mekenzija, “Da li stvarno mislite da je namera bila da se Srbi vojno unište?” Mekenzi je odgovorio, “Jasno je da postoji mogučnost da kada oni [bosanski Srbi] sednu negde za sto, mogu da zamislim da ih oni hoće u jasno podređenom vojnom položaju i to je razlog što su napadali komandne i kontrolne centre, radare i tako dalje...verovatno će bosansko -hrvatska koalicija iskoristiti ovaj povoljni trenutak i krenuti u ofanzivu.”

Mekenzijeva zapažanja bila su ispravna. Pošto je NATO napao Srbe, 12-og septembra 1995-e, hrvatske i bosansko muslimanske snage preduzele su masivnu ofanzivu na severozapadne srpske teritorije u području Gornjeg Vakufa, južno od najvećeg srpskog grada Banja Luke. Kad je Gornji Vakuf pao u hrvatske i muslimanske ruke, predstavnici Internacionalnog komiteta Crvenog Krsta (ICRC) izvestili su da je 40.000 do 50.000 izbeglica bosanskih Srba izbeglo u pravcu Banja Luke. Trinaestog oktobra 1995-e, hrvatske i muslimanske snage preduzele su još jedan sveopšti napad na položaje bosanskih Srba u Sanskom Mostu. Tog dana, CNN je javio da je kod Sanskog Mosta došlo do kršenja prekida vatre, ali su izbegli da za napad okrive hrvatsko- muslimanske snage. Ova ofanziva naterala je još 40.000 bosanskih Srba da postanu izbeglice, kojih je samo u 1995-oj, ukupno bilo oko 100.000.⁶³ Kada su muslimanske i hrvatske snage stigle na samo 30 kilometara od Banja Luke, sada su Srbi bili ti koji su zahtevali vazdušne udare NATO -a protiv Muslimana i Hrvata, koji su napredovali ka Banja Luci. Naravno, NATO je ignorisao njihov poziv za pomoć.

Dok se Klintonova administracija pravila da ne vidi etničko čišćenje Srba iz Hrvatske i Bosne, hrvatske i muslimanske snage neometano su, iz regiona koje su zauzeli, uklonile gotovo sve Srbe. Da je Vašington hteo da Srbi ostanu u Hrvatskoj i severozapadnoj Bosni, snažna pretnja NATO-a ili stvarno bombardovanje zaustavili bi ofanzivu, baš kao što je NATO bombardovanje sprečilo Srbe da zauzmu Goražde u proleće 1994-e. Suprotno tome, odbijanjem da deluje,Vašington je dozvolio nastavak muslimansko-hrvatske ofanzive. Kada su zapadni Evropljani zahtevali prekid vatre, glavni pregovarač Klintonove administracije za Bosnu, Ričard Holbruk, usprotivio se tome jer “je trend na ratištu po prvi put bio naklonjen Bosancima” i “hrvatska ofanziva bila je dragocena za pregovarački proces.”⁶⁴ Izgledalo je da su etničko čišćenje i ratni zločini bili prihvatljivi sve dok su bili od koristi američkim klijentima.

REZULTATI RATA : KONAČAN RAČUN

Sad je bilo moguće ustanoviti rezultate odluke Klintonove administracije da odbaci Oven-Stoltenbergov plan o podeli Bosne i okončanju rata u jesen 1993-e, kao i njihove podrške jednoipogodišnjih napada muslimanskih i hrvatskih snaga na Srbe. Što je Vašington postigao podržavanjem nastavljanja rata ? To je stvorilo etnički gotovo čistu Hrvatsku, pošto je preko 300.000 srpskih civila u toku ovog perioda napustilo Hrvatsku. U Bosni, rat je trajao duže nego što je trebalo i doveo do toga da još 100.000 bosanskih Srba pobegne iz područja, koja su zauzele muslimanske i hrvatske snage u leto 1995-e.

Zvaničnici Klintonove administracije dokazivali su, da su masivne kombinovane snage Muslimana, Hrvata i napadi NATO-a protiv Srba, nagnali Srbe da potpišu Dejtonski mirovni plan. Ali Srbi su bili voljni da potpišu Oven-Stoltenbergov plan,koji je imao skoro identične odredbe kao Dejtonski plan, još u jesen 1993-e. Da je Vašington ohrabrio Muslimane da učine isto, izbeglo bi se 18 meseci rata i stotine hiljada novih srpskih izbeglica. Bilo je jasno da Klintonova administracija, kada se radilo o Srbima, nije bila zainteresovana za ljudsku patnju, već je umesto toga bila rešena da pomogne Muslimanima da vode svoj rat i steknu bolju pregovaračku poziciju.

Dok su vašingtonska spoljnopolitička elita i medijske veličine insistirali da je potrebno, tobože iz humanitarnih razloga, “uravnotežiti ratište,” od jeseni1995-e, bosansko muslimanske i hrvatske snage postigle su vojnu superiornost nad Srbima, koju su oni upotrebili ne za odbranu nego za napad. Iako su Muslimani kroz sve godine rata ljubomorno čuvali svoj status “žrtve,” njihovi skriveni napori da stvore moćnu vojnu silu dali su rezultat. Međunarodna zajednica koja se ujedinila iza bosansko muslimanskih žrtava, sada je bila zaprepašćena brzinom i brutalnošću napada koje su izvodile te iste “žrtve.”

Hrvatska je izašla iz rata kao čisti pobednik.“ Mi smo rešili srpsko pitanje,” objavio je Tuđman svojim generalima, dodavši “više nikada neće biti 12 % Srba” u Hrvatskoj, kao pre rata.⁶⁵ Do novembra 1995, Hrvatska ne samo da nije etnički očistila većinu svojih Srba iz Krajine i Slavonije, a da međunarodna zajednica nije primenila nikakve kaznene mere prema njoj, nego je takođe bila u stanju da uspostavi bliske odnose sa bosansko hrvatskim regionom, koji se sve više ponašao kao da je deo Hrvatske. Američki mediji malo su učinili da otkriju hrvatske vojne ciljeve. Iako su hrvatske trupe nagrnule u Bosnu još 1992-e, kao podrška samoproklamovane bosansko hrvatske države Heceg-Bosne, do 1998 -e, u većim novinama objavljen je samo 51 članak koji se odnosio na “Veliku Hrvatsku,” dok je u preko 764 članaka upotrebljen izraz “Velika Srbija.” Da ironija bude veća, iako su vašingtonske veličine i intervencionisti podsticali strah da će biti stvorena “Velika Srbija” ukoliko Zapad ne preduzme akciju da to spreči, proizašla situacija bila je daleko od tog scenarija. Srbi nisu poslali svoje snage da zaštite ni krajiške Srbe niti bosanske Srbe, dok su hrvatske trupe nagrnule u Bosnu i regularno se borile, uporedo sa bosanskim Hrvatima.

Kroz čitav rat, dok su Srbi uvek iznova tvrdili da se brane iz straha da će ih Muslimani i Hrvati opet klati, kao što su to radili za vreme II svetskog rata, novinari su smatrali da su Srbi patili od halucinacija ili paranoje. Iako se ukupan broj srpskih izbeglica, u jesen 1995-e, popeo na preko 1 milion, američki mediji su i dalje istrajavali na svom nedostatku saosećanja prema Srbima. Ogromna većina fotografija izbeglica u američkoj štampi bili su bosanski Muslimani, time podržavajući tvrdnju da su Muslimani bili najveće žrtve etničkog čišćenja. Od 593 fotografije izbeglica, štampanih tokom rata u važnijim novinama čiji su se titlovi odnosili na “srpske izbeglice,” “bosanske ili bosansko muslimanske izbeglice,” i “hrvatske izbeglice,” samo 6.4 % odnosilo se na Srbe i 6.1 % na Hrvate, dok se nadmoćnih 87.5 % odnosilo na muslimanske izbeglice. Ovo nije bilo u skladu sa stvarnim brojem izbeglica, na svakoj od strana.

Većina posmatrača bila je iznenađena nalazom, da je na kraju rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, srpskih izbeglica iz Krajina i Bosne i Hercegovine bilo ukupno 1,354 milion, ogroman broj, koji je štampa praktično ignorisala. U decembru 1995-e, u izveštaju UNHCR-a, navodi se ukupno 874.000 bosanskih Srba izbeglica i raseljenih, broj u koji je uključeno 544.000 izbeglica bosanskih Srba raseljenih unutar Bosne i Hercegovine i 330.000 izbeglih u Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru). U Hrvatskoj, oko 480.000 krajiških Srba napustilo je region.⁶⁶ Od ukupno 1.9 miliona Srba, koji su živeli u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pre rata, krajem 1995-e, oko 69 % ovih Srba postale su izbeglice. Poređenja radi, od utvrđenog broja bosansko muslimanskih izbeglica, bilo ih je ukupno 753.000 u Bosni i Hercegovini, plus 30.000 u Hrvatskoj, a za nekoliko stotina hiljada utvrđeno je da žive drugde u Evropi.⁶⁷ Hrvatskih izbeglica, sa područja Krajina i Slavonije i Bosne i Hercegovine bilo je ukupno 433.000.

To što mediji nisu obraćali pažnju na srpske izbeglice, podržavalo je popularnu pogrešnu percepciju, da su najveći broj izbeglica, kao rezultat jugoslovenskog sukoba, bili Muslimani. Metod navođenja broja izbeglica objašnjava kako je došlo do ovog izvrtanja činjenica. Procena UNHCR-a o broju izbeglica iz svih etničkih grupa u Bosni i Hercegovini, učinjena je tako što su sve izbeglice skupljene zajedno, na gomilu u jedan broj i jednostavno označene kao “bosanske” izbeglice. Termin “bosanske” izbeglice zgodno je naduvao broj muslimanskih izbeglica i često je korišćen u optužbama protiv Srba za “etničko čišćenje.”U programu CNN & Company, Jeanne Kirkpatrick, bivši američki ambasador u Ujedinjenim Nacijama, opravdavala je NATO bombardovanje bosanskih Srba tvrdnjom, da su Srbi bili angažovani u “etničkom čišćenju, kojim su stvorili 3 miliona izbeglica.” Ova tvrdnja bila je besmislena, pošto je ukupan broj Muslimana u Bosni i Hercegovini pre rata bio samo 1.9 milion. Pokušala sam da ovu protivurečnost objasnim Kirkpatrikovoj, nakon našeg učestvovanja u programu, ali ona je odbila da me sasluša - očigledno ljuta zbog bilo kakve informacije, koja bi bosanskim Muslimanima ugrozila status “žrtve.” Takvo pogrešno shvatanje nastavilo je da egzistira u Vašingtonu, opravdavajući upotrebu sile protiv Srba i polažući osnovu za američki mirovni plan kojim je bosanskim Srbima negirano pravo na samoopredeljenje, kojim su razjedinjene srpske zemlje i cementiran status trajno “etnički očišćene” Hrvatske.