SerbianInstituteBooks

Serbian Institute | Contact us

www.serbianinstitute.com

Our Board

What we do

Advisers

e-News

Videos

Heritage Tours

Books

Events

Links

Support

Contact

Predgovor

Sadržaj

mape,

stanovništvo,

hronologija

Available on AMAZON

Click to ORDER

Књига, Рат Речима: Вашингтон и југословенски сукоб, коју је издала позната америчка издавачка кућа у пољу америчке спољне политике (Praeger Publishers) писана у оригиналу на енглеском језику крајем 1999 године (преведена овде на српском) је намењена да обавести најпре амерчко јавно мњење о истини и пропаганди, управо рат речима који се водио током распада Југославије у Вашингтону и широм света и који је утицао на америчку спољну политику. Рат речима говори о како функционисе Вашингтон, како су се одлуке доносиле, који су фактори унутар Америке и глобално утицали на те одлуке, и на акције и ставове на Балкану.

Данијела Сремац, писац, експерт за Балкан и америчку политику, уметник, предузетник, продуцент, музичар, мултимедијски консултант и председник Српског Института, магистар америчке спољне политике, позната је у српској дијаспори као водећи глас у Вашингтону у одбрани српских људских права током сукоба у Крајини, Босни и Херцеговини и на Косову. Наступала је на преко 256 телевизијских и радио програма на СиННу и свим главним каналима у Америци и другим страним вестима. Говорила је испред важних америчких институција за спољну политику и редовно упознавала америчко јавно мњење, чланове Конгреса и владу са проблематиком Балкана.

Написала је две књиге— Рат Речима, Вашингтон и Југословенски Сукоб oписује пропагандни рат и утицај на америчку политику према Балкану, издао амерички издавач “Praeger Publishers” 2000 године. Њена друга књига, Срце Србије: путопис кроз културу (2012) писана на енглеском и српком уз 356 слика у боји луксузног издања приказује све о српској култури, туристичке дестинације, традиције, кухињу, спорт, историју, и српске производе. Као уметник излагала је и продавала своје уметничке радове слике на платну по галеријама широм Америке.

ШКОЛОВАЊЕ

Завршила је филозофију на универзитету (John Carroll University, Cleveland, Ohio) и Магистар Дипломатије на познатом универзитету у Вашингтону (American University, Washington, DC) Такође је студирала клавир и флауту на музичкој академији (Cleveland Institute) при факултету (Case Western Reserve University).

САДАШЊИ ПРОЈЕКТИ

Њен нови ЦД албум Дух Балкана излази на тржиште у Америци октобра 2016, и Данијела је такође режирала, и присуствовала као водитељ у видео путопису Мој Београд на енглеском који ће изаћи у јавност марта 2017 године.

Ауторско право 2017 Данијела Сремац — штампање или копирање није дозвољено

6. POGLAVLJE

GURANJE KA INTERVENCIJI

(od decembra 1992 do februara 1994)

BUŠOVA ADMINISTRACIJA POD PRITISKOM DA SILOM SPROVEDE ZONU ZABRANJENOG LETA

Krajem 1992-e u Vašingtonu, jedna od inostranih tema o kojoj se najviše govorilo, bio je rat u Bosni. Sa CNN-ovim najnovijim vestima, 24-časa dnevno, novinama sa dva ili tri članka dnevno i brojnim op-eds o ratu, slika koja se formirala o bosanskom sukobu bila je borba između bosansko muslimanskih žrtava i srpskih agresora. Stvarnost je bila sasvim drukčija: sukob se pretvorio u građanski rat tri strane, rat između Muslimana, Srba i Hrvata. Svaka strana borila se da objavi svoje pravo na svoju sopstvenu, odvojenu teritoriju. Srbi u regionima Slavonije i Krajina kontrolisali su područja Hrvatske gde su Srbi bili većina, a susedni bosanski Srbi kontrolisali su oko 70 % područja oblika mesečevog srpa, na istoku, severoistoku i severozapadu (vidi Dodatak 2, mapa 10). Iz svog uporišta u Mostaru, bosanski Hrvati kontrolisali su južne regione, dok su bosanski Muslimani kontrolisali najveći deo Sarajeva i centralnu Bosnu. Ova realnost bila je zamagljena medijski stvorenim imidžem kojim se vršio pritisak na Bušovu administraciju da usvoji agresivniju američku politiku na Balkanu - politiku koja je u sledeće dve godine od strane dolazeće Klintonove administracije sve više gurana u tom smeru da bi kulminirala prvom upotrebom američkih i NATO snaga u Evropi od II svetskog rata.

Meseci intenzivnog bosansko muslimanskog lobiranja od početka rata do zime 1992-e proizveli su kod Bušove administracije virulentnu antisrpsku retoriku i obećanja o humanitarnoj pomoći - daleko manje nego što je to američka vojna intervencija kojoj su se bosanski Muslimani nadali. Međutim, od decembra 1992-e, strategija bosanskih Muslimana da gurnuVašington da preduzme veće akcije, izgleda da je imala dejstva. Neki od pritisaka bili su primenjeni kroz Kongres. Krajem novembra 1992-e, nakon povratka iz druge posete Sarajevu i razgovora sa funkcionerima bosanskih Muslimana, kongresmen Frank McCloskey urgirao je da se odmah preduzmu američki vazdušni udari na položaje bosanskih Srba. Kao jednog od najvatrenijih pristalica američkog mešanja u rat tri strane u Bosni, McCloskey-eva antisrpska retorika i učestalo pojavljivanje u medijima radi podrške vladi bosanskih Muslimana, postajali su sve bučniji.

Ostali članovi Kongresa, koji se nikada nisu interesovali za Balkan, iznenada su postali oduševljene pristalice bosansko muslimanske stvari. Ubrzo nakon povratka McCloskey-a iz Sarajeva, senator Patrick Moynihan otišao je u Bosnu, u istraživačku misiju. Posetio je područja koja su držali Muslimani i sreo se sa hrvatskim zvaničnicima u Zagrebu ali se nije video ni sa jednim od zvaničnika bosanskih Srba. U Sarajevu, Moynihan je bio Izetbegovićev gost, koji mu je rekao da je za sedam meseci rata ubijeno 130.000 Muslimana.¹ Ovom cifrom nameravalo se dramatizovati bosansko muslimansko stanje u vreme kada je Vašington trebalo prodrmati da bi stupio u akciju. Mesec dana kasnije, Izetbegović je cifru značajno smanjio, procenivši broj poginulih na oko 17.000.² Kako se rat nastavljao, vlada bosanskih Muslimana povećavala je broj žrtava što je kulminiralo cifrom od 200.000. Ova brojka često je citirana ali nije mogla da bude potvrđena. Njena primarna namena bila je da pobudi međunarodne simpatije. U vreme posete Moynihan-a Sarajevu, ove preterane izjave o muslimanskim žrtvama rata , proizvele su željeni efekat. U govoru na bostonskom univerzitetu 12-og novembra 1992-e, senator Moynihan zalagao se za vojne udare SAD na glavni grad Srbije, Beograd, sa obrazloženjem da bi to zaustavilo srpsko napredovanje u Bosni - ponavljajući tako još jednu lažnu tvrdnju muslimanske vlade.³

Nakon kongresmenove urgentne molbe usledili su pritisci jednog od pristalica bosanskih Muslimana i važnog američkog saveznika na Bliskom istoku - Saudijske Arabije. Podsećajući na intenzivno lobiranje Saudijske Arabije 1990-e od strane Bušove administracije, da bi dobila odobrenje da SAD primeni silu u Zalivskom ratu, Saudijci su sada hteli da Vašington vrati uslugu, američkom vojnom intervencijom u Bosni. Nakon više meseci apelovanja na predsednika Buša, u decembru 1992-e, saudijski kralj Fahd ponovo je urgirao da Vašington dozvoli uvoz oružja u muslimanski deo bosanske države, potez za koji su Saudijci verovali da može da se ostvari jedino američkim pritiskom na Ujedinjene Nacije da ukinu embargo.⁴ Saudijska izjava usledila je nakon što je Izetbegović na sastanku Organizacije islamske konferencije, 1-og decembra 1992-e, molio islamske zemlje za vojnu pomoć, gde je tvrdio da će “oružje pomoći da se odbije agresija koja ima za cilj da uništi Muslimane [u Bosni].”⁵

Nekoliko dana nakon islamske konferencije, egipatski brigadni general Husein Abdel Rezek, komandant UN snaga u Sarajevu, izjavio je da je humanitarna misija UN bila neuspešna i zahtevao hitnu vojnu intervenciju. Ove njegove zahteve ponavljali su intervencionisti među glavnim američkim medijima. Washington Post je odmah objavio jedan op-ed podržavajući Rezekov stav, dok nije bilo nikakvih komentara u prilog upozorenja komandanta UNPROFOR-a general majora Satiš Nambiara, koji je 12-og decembra 1992-e izjavio da bi vojna intervencija Zapada prouzrokovala više problema nego što bi ih rešila.⁶ Nambijar je tvrdio da humanitarna pomoć uspešno stiže do skoro svih delova Bosne i Hercegovine i da su pretnje vojnom intervencijom nepotrebno zaoštrile situaciju. Ignorišući realnost, vašingtonski informativni mediji, aktivisti i bivši američki funkcioneri vršili su pritisak da SAD primeni silu u zoni zabranjenog leta u Bosni - potez koji su bosanski jastrebovi videli kao put uvlačenja SAD strmoglavce u još oštrije akcije.

Verovatno jedan od najvažnijih pritisaka na Bušovu administraciju da predvodi američku vojnu intervenciju u Bosni izvršio je spoljnopolitički veteran, bivši Državni sekretar Džordž Šulc. U govoru 7-og decembra 1992-e u Njujorku, Šulc je izrazio uvređenost zbog onog što je on smatrao neodgovarajućim reagovanjem SAD na “ srpsko silovanje Bosne.” Uporedio je srpske ratne zločine sa nacističkim zverstvima nad Jevrejima u II svetskom ratu i zahtevao da Sjedinjene države unište vojne ciljeve bosanskih Srba. U jednom neobičnom susretu umova, op-ed pisac Washington Post-a, Jim Hoagland, aplaudirao je Šulcovom zalaganju rekavši,“ Džordž Šulc je u pravu. Sada mora da se razmisli o vazdušnim udarima na srpske vojne ciljeve.⁷ Šulc je zatim otišao na PBS-ov MacNeil-Lehrer Newshour i nekoliko drugih televizijskih programa, da bi istakao svoj zahtev za odlučnom akcijom SAD. Nekoliko dana kasnije, u Washington Post-u je objavljen Šulcov celokupni intervju na MacNeil-LehrerNewshour. Mediji su bili više nego srećni da objave i promovišu gledišta koja favorizuju veće učešće u Bosni, dok su ignorisali suprotna gledišta. Džordž Buš sada nije mogao da ignoriše orkestrirane napore probosanskih intervencionista i svojih bivših kolega.

Na konferenciji 12-og decembra 1992-e, Državni sekretar Iglberger najavio je zaoštravanje američke politike u Bosni. Pored strožije primene zone zabranjenog leta, administracija je sada po prvi put bila sklona da selektivno ukine embargo na oružje protiv bosanskih Muslimana. Iglberger je zaoštrio retoriku optužujući lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića, generala Ratka Mladića i predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da su odgovorni za ratne zločine u Bosni - bila je to optužba za koju je Iglberger kasnije izjavio da je njome hteo da izvrši pritisak na Srbe da popuste pre nadolazeće zime.Dva dana nakon što je Iglberger najavio promene u američkoj politici, Vašington je izvršio pritisak da Savet bezbednosti usvoji rezoluciju kojom se, prema ovlašćenju UN, odobrava stroga primena zone zabranjenog leta nad Bosnom i Hercegovinom. Vašington je namenio novu ulogu NATO-u pošto je prema propisanim planovima NATO raspoređen da obezbeđuje zonu zabranjenog leta. Zvaničnici Pentagona su već do 15-og decembra 1992-e razradili planove za eventualne vazdušne udare na srpske ciljeve. Novim, agresivnim pristupom, do 17-og decembra 1992-e, Vašington je bio u stanju da ubedi Savet bezbednosti UN da upotrebi NATO u primeni zabrane srpskih vojnih letova iznad Bosne.

Međutim, američka administracija ostala je i dalje podeljena po pitanju primene zone zabranjenog leta. Ministarstvo odbrane bilo je protiv primene američke avijacije u Bosni, operacije koju su opisali kao skupu, rizičnu i opasno neizvesnu, dok je Stejt Department vršio pritisak da akcija SAD bude snažnija.⁸ Pošto je dolazeća Klintonova administracija uskoro trebalo da preuzme vlast u Vašingtonu, Državni sekretar Iglberger bio je u prilici poslednji put da napusti svoj položaj kao čovek od akcije. Za odluku Bušove administracije da promeni politiku, rečeno je da se zasnivala na dubokoj frustraciji zbog nastavljanja rata u Bosni, neuspeha da se situacija popravi međunarodnim posredovanjem i sankcijama protiv Srba kao i većom političkom i podrškom javnosti u SAD i Evropi za preduzimanje akcije da bi se zaustavili televizijski užasi u Bosni.⁹ Međutim, drugi faktori doprineli su takvoj odluci - uključujući pritisak islamskih saveznika na Vašington, pritisak od strane američkih medija koji su sve više bili intervencionistički, pritisak bosanskih aktivista kao i aktivno lobiranje zvaničnika bosanskih Muslimana. Drugi, još ciničniji razlog za ovu promenu politike bio je taj što odlazeća republikanska administracija nije imala nikakvog podstreka da bude oprezna. Kao odgovor na višemesečne kritike Bila Klintona protiv administracije koja nije preduzimala odgovarajuće akcije u Bosni, predsednik Buš je verovatno odlučio da ide napred i uradi ono što je Klinton hteo. Povećano američko vojno učešće u Bosni značilo je da će nova Klintonova administracija morati da se suoči sa posledicama - kao što je Đonson za Ričarda Niksona ostavio legat veće umešanosti u Vijetnamu. Ričard Holbruk, američki pregovarač za Bosnu, kasnije je napisao: “ako bude promene u administracijama, Bosna bi bila najgora vrsta zaveštanja koja se može zamisliti - to bi bila osveta Đorđa Buša i Larija Iglbergera ako pobedi Klinton.”¹⁰

SOUND BITES “SPINOVANJE” RADI PODRŠKE POLITICI

Najava nove, agresivnije američke politike bila je povod da zvaničnici bosanskih Muslimana pojure u Vašington da obezbede da američka administracija ispuni svoja obećanja. U svojoj trodnevnoj poseti Vašingtonu, predsednik bosansko muslimanske vlade, Haris Silajdžić, učinio je energičan napor da pridobije medije dok su bosanski aktivisti u Vašingtonu podržavali njegove napore. Predstavnik Frank McClosky pridružio se Silajdžiću na CNN-ovom LarryKing Live 18-og decembra 1992, da urgiraju da SAD učine više od primene zone zabranjenog leta, a to je skidanje embarga sa uvoza oružja Muslimanima i selektivni američki vazdušni udari na Srbe.

U to vreme od najveće važnosti bile su aktivnosti za uspostavljanje dobrih odnosa sa javnošću, koje je organizovala firma Ruder Finn za bosansko muslimansku vladu, uključujući brifing ručak sa vodećim novinarima i važnim analitičarima spoljne politike na American Enterprise Institute 17-og decembra 1992-e; brifing na Carnegie Endowment for International Peace 18-og decembra 1992-e; medijski stake-outs nakon sastanaka sa Klintonovim prelaznim timom; kao i intervjui medijima i pojavljivanja Silajdžića na NBC-ovom Today Show, PBS-vom MacNeil-Lehrer Newshour, One-on-One John-a McLaughlin-a, McLauhlin Group, CNN-ov Larry King Live, CBS-ov News, ABC-ov Evening News, ABC-ov Morning News, ABC-ov This Week with David Brinkley, Washington Post, The New York Times, USA Today, Newsweek, Time Magazine kao i U.S. News i World Report.¹¹ Za to vreme, ogromna većina gledišta predstavljenih na nacionalnoj televiziji bila je centrirana ili na one iz delegacije zvaničnika bosanskih Muslimana ili na aktiviste koji su podržavali američku vojnu intervenciju u Bosni.

Nakon što su me producenti CNN-ovog Larry King Live pozvali da prezentiram suprotno gledište u odnosu na bosansko muslimanskog predsednika vlade Harisa Silajdžića, CNN je iznenada povukao poziv i odlučio da dozvoli muslimanskom zvaničniku da nastavi sam. Meni je rečeno da je Silajdžić odbio da se pojavi u programu sa gostom koji zastupa suprotno gledište i zahtevao da me isključe. Slično, nakon što su me pozvali producenti McLaughlin-ovog One-on-One, rečeno mi je da je Silajdžić pretio da će on “napustiti studio” ako budem pozvana. Opet, dozvolili su mu da se pojavi sam i opet su njegova gledišta ostala neosporena. Nakon što sam pozvana da učestvujem na popularnom National Public Radio show u Vašingtonu Derek McGinty Radio Hour, sa predstavnikom bosanskih Muslimana u UN, Muhamedom Šaćirbejom, Šaćirbej je bio veoma ljut na producente programa što ga nisu obavestili da ću ja da učestvujem. Iako su producenti programa bili zadovoljni što su prikazali dobro izbalansiran program koji je omogučio da se čuju oba gledišta, Šaćirbej je izbegao da se ikada više pojavi sa mnom. Nekoliko puta sledećih meseci bila sam pozivana u PBS-ov MacLehrer Newshour da se pojavim sa Šaćirbejom, ali bi svaki put, nakon što je on insistirao da se pojavi sam, producenti Newshour-a povukli poziv. Nije bilo iznenađujuće što zvaničnici bosanskih Muslimana nisu hteli da se njihova gledišta osporavaju niti da se njihova legitimnost kao jedine priznate vlade Bosne i Hercegovine dovodi u pitanje. Međutim, iznenađujuće je bilo sa kakvom su lakoćom producenti glavnih američkih televizijskih programa bili spremni da dozvole stranim predstavnicima da diktiraju suštinu njihovih programa i prihvataju jednostrano predstavljanje tako složenog spornog pitanja kao što jeBosna.

U slučaju CNN-a, narednih godina pojavila sam se na desetini CNN programa sa brojnim gostima ali nikada sa zvaničnim predstavnicima bosanskih Muslimana. CNN je pokušao da se prilagodi zahtevima bosansko muslimanskih zvaničnika da se pojavljuju sami. Ponekad je CNN pokušavao da izbegne kritike muslimanskih zvaničnika intervjuišući ih odvojeno od mene. Na jednom od brojnih gostovanja na Canadian Broadcasting Corporation (CBC),ambasador bosanskih Muslimana u Vašingtonu, Sven Alkalaj, bio je besan kada je čuo da je CBC objavio njegov intervju nakon odvojenog intervjua sa mnom. On je prvobitno mislio da je CBC objavio samo njegova gledišta. Bilo je jasno da sam zakoračila u jednu od najvažnijih borbenih zona bosanskog rata - televiziju, najefikasnije i trenutno sredstvo za borbu u ratu rečima.

Sada su se stekli efekti nekoliko faktora da učutkaju Srbe. Nepostojanje efikasne srpske kampanje za podršku javnosti sprečilo je da se odgovarajuće reaguje na brzi razvoj događaja i usled toga je medijski napad bio vešto podstican od strane Muslimana. Priznavanje vlade bosanskih Muslimana kao “legitimne”dalo je kredibilitet njihovim zahtevima da se na programima pojavljuju bez sučeljavanja sa suprotnim gledištima. Konačno, sada je bosansko muslimansko gledište o sukobu potpuno ovladalo i američkom vladom i ona je bila spremna za rešavanje krize.

U ŽENEVI, IMIDŽ “UMIRANJE OD GLADI” I “SILOVANJE” POBEĐUJU STVARNOST

Krajem 1992-e, dok se Vašington kretao putem sve intenzivnijih težnji ka agresivnoj akciji u Bosni, evropske diplomate verovali SU da su pregovori nemogući ako bosanski Muslimani očekuju da SAD stane u ratu na njihovu stranu. Evropski pregovarač , lord Owen (Oven), koji je došao u Sarajevo u decembru 1992-e, rekao je Muslimanima, “nemojte da živite sa snom da će Zapad doći i srediti ovaj problem.”¹² Funkcioneri UN takođe su pokušavali da u aktivnosti organizacije u Bosni unesu privid neutralnosti. Kada je generalni sekretar UN Butros Butros-Gali posetio Sarajevo u januaru 1993-e, u javnom govoru apelovao je na bosanske Muslimane i pozvao ih da učestvuju u pregovorima a ne da očekuju stranu vojnu intervenciju. Reagujući na taj govor, oko 200 muslimanskih demonstranata izvikivalo je pogrdne reči Butrosu Galiju a jedan muškarac je uzviknuo,“starog kučkinog sina trebalo bi ubiti.”¹³ Za bosansko muslimansko rukovodstvo i građane podjednako, u ratu niko nije bio neutralan; postojali su samo prijatelji i neprijatelji. Ujedinjene Nacije bile su s njima ili protiv njih. Pod pritiskom iz Vašingtona, Ujedinjene Nacije su konačno dovele u pitanje svoju prvobitno neutralnu ulogu. Pošto je Vašington krenuo putem vojne intervencije u Bosni, to je primoralo Evropljane i Ujedinjene Nacije da ga slede.

Međutim, u to vreme, Evropljani su se još uvek nadali da se sukob može rešiti diplomatijom. Kada su evropski pregovarači konačno ubedili bosanske Muslimane da se prvi put od početka rata suoče sa bosanskim Srbima, organizovali su 3-eg januara 1993-e mirovne pregovore u Ženevi. U Ženevi, zaraćenim stranama predstavljen je Vens - Ovenov plan, kojim je predviđeno stvaranje 10 bosanskih provincija (vidi Dodatak 2, mapa 8). Provincije su se uglavnom zasnivale na etnicitetu, ali njihova organizacija takođe je uzimala u obzir geografiju regiona, ekonomske karakteristike i saobraćajnice. U predlogu je Sarajevo označeno kao otvoren grad u kojem bi bile zastupljene sve tri etničke grupe a 10 provincija bilo bi povezano autoputevima kojima bi patrolirale mirovne snage Ujedinjenih Nacija. Trebalo je da bosanski Srbi pregovaraju o transferu Muslimanima i Hrvatima nekih delova teritorije koju su držali, tako da bi Srbima ostalo 40 % teritorije u poređenju sa 70 % koje su kontrolisali u to vreme.

Jedan veliki faktor stajao je na putu miru u Bosni - muslimansko isčekivanje američke podrške koja bi promenila vojnu ravnotežu i pomogla im da u ratu pobede. Obećanje Bušove administracije da će američka vojna sila biti iskorišćena u obezbeđenju zone zabranjenog leta nije bilo podsticaj rukovodstvu bosanskih Muslimana da pregovara. Ovim je ustanovljen obrazac u kojem je vašingtonska podrška vodila bosanske Muslimane da odbiju da pregovaraju, što je osujetilo evropske pregovaračke pokušaje da okončaju rat. Dok su evropski posrednici vršili pritisak na rukovodstvo bosanskih Muslimana da prihvate manje od cele Bosne, Muslimani su se okrenuli Vašingtonu za pomoć. Bosansko muslimanski predsednik Alija Izetbegović napustio je pregovore i odleteo za Vašington. Američki zvaničnici sreli su se sa Izetbegovićem uprkos upozorenju izaslanika UN Cyrus Vance-a (Sajrusa Vensa) da će nade da zadobije povećanu podršku SAD za vojnu intervenciju u Bosni, odvratiti Izetbegovića od pregovora u Ženevi. Nakon razgovora sa članovima dolazeće Klintonove administracije, uključujući i podpredsednika Ala Gora, Izetbegović je još više bio ohrabren da se približava američka vojna podrška.

Više od toga nego da pridobije novu administraciju, Izetbegoviću je bilo potrebno da stekne simpatije vašingtonske elite koja je stvarala javno mnenje i vodila spoljnu politiku. Našao je da je humanitarni ugao bosanskog rata bio uvek efikasan. U svom govoru u Carnegie Endowment for International Peace, 8-og januara 1993-e , Izetbegović je emotivno apelovao tvrdeći da kraj patnjama njegovog naroda može da dođe samo ako SAD vojno pomogne. Sigurno je, rat je mogao da se okonča odmah ako bi se Bosna podelila između etničkih grupa, ali umesto da napravi kompromis i okonča rat, Izetbegović je hteo vojnu pobedu. Na sastanku sa glavnim urednicima i reporterima Washington Post-a , Izetbegović je priznao da bi bio voljan da se odrekne pomoći Ujedinjenih Nacija ako bi američke snage bombardovale srpske aerodrome u Bosni ili Srbiji.¹⁴ Međutim, američka štampa nije isticala vojne ciljeve bosanskih Muslimana. Reflektorje držan na gladi i patnjama civila za vreme prve ratne zime u Sarajevu. U to vreme, na naslovnoj strani Washington Post-a moglo se pročitati:“ ‘Pomozite nam ili ćemo svi umreti,’ stari Sarajlije preklinju UN. ”¹⁵ Izveštaji koji su dolazili iz Sarajeva gotovo isključivo su opisivali neprilike bosanskih Muslimana, iako je zima uticala na svakoga u Bosni. Skoro da nije ni pomenuto da su bosanski Srbi umirali od velike hladnoće i da su najveći danak platili stariji, bolesni i ranjeni.

U toku pregovora mediji su bili učesnici u muslimanskoj kampanji za dobre odnose sa javnošću. Dok su posrednici Vens i Oven vršili pritisak na bosanske etničke rivale da okončaju rat, muslimanska vlada je preduzela višenedeljne očajničke kratkotalasne radio prenose u kojima je javljano da stotine ljudi u Žepi umire od gladi i hladnoće. Uskoro je Vašington bio u vatri antisrpskih poziva na američku vojnu akciju. Međutim, osoblje Ujedinjenih Nacija, koje je putovalo sa konvojima hrane koji su stigli u Žepu 18-og januara 1993-e, izjavilo je da su muslimanski izveštaji bili znatno preuveličani. Iako su zalihe bile male, muslimansko stanovništvo u Žepi nije bilo pothranjeno i sigurno nije umiralo od gladi.¹⁶ Međutim, vašingtonski pobornici bosanskih Muslimana nisu bili spremni da povuku svoje pozive na tvrdu antisrpsku politiku, iako su se ovi pozivi zasnivali na netačnim izveštajima. Cilj opravdava sredstvo; Vašington je bio ubeđen u ispravnost bosansko muslimanske stvari.

Muslimanski zvaničnici uspešno su manipulisali i sa drugim ratnim tragedijama da bi oklevetali Srbe u toku ženevskih pregovora. Za vreme pregovora, u Sarajevo je namerno pozvan tim Evropske zajednice da ispita iskaze o silovanju u Bosni. Zadatak EZ nije bio da utvrdi koliko je žena silovano na svim stranama u toku bosanskog rata, nego umesto toga da se fokusira isključivo na muslimanske žene. Iako su članovi komiteta EZ priznali da je teško odrediti tačan broj, 9-og januara 1993-e, zaključili su da su srpske snage silovale oko 20.000 žena i devojaka u Bosni, kao deo sistematske politike terora, projektovanog da ih zaplaši, demorališe i otera iz njihovih domova.

Tvrdnje o silovanjima opet su zapalile medije. Krajem 1992-e, kao što je Linda Grant iz londonskog lista The Guardian primetila, “silovanje u Bosni bila je najvrelija priča u novoj godini,” gde je u hrvatskoj prestonici, Zagrebu, “vrvelo od stranih novinara, koji su pretraživali izbegličke logore ponavljajući poznatu frazu u to ratno doba: ‘Ima li koga ko je bio silovan i govori engleski?’ ”¹⁷ Ali uprkos proceni EZ, narednih meseci, primećuje Grantova, niko nije bio u stanju da izađe sa bilo kakvim pouzdanim brojkama stvarno silovanih žena; na kraju je jedan član misije EZ, koji je prvobitno bio uveren da je silovanje bilo deo politike etničkog čišćenja, izrazio sumnju.¹⁸ Dok su mediji bili brzi da objave tvrdnje o silovanjima čiji je broj skočio sa 20.000 na čak 60.000, neki novinari počeli su da se pitaju o logičnosti tih tvrdnji. U to vreme, Jacques Merlino, zamenik urednika za vesti na francuskoj televizijskoj mreži Frans 2, rekao je da sumnja u te čudovišne cifre i to što su se tako iznenada pojavile.¹⁹ Primetio je da njegove kolege, koji su izveštavali o događajima u Jugoslaviji, takođe sumnjaju u ove cifre, ali da niko nije hteo da to javno kaže. Zaključci izveštaja EZ bili su sumnjivi iz više razloga. Istraživanje je kratko trajalo i cifra od 20.000 bila je proizvoljan broj, izvučen iz procena koje su se zasnivale na informaciji koju su obezbedili predstavnici hrvatske i muslimanske vlade i starešine katoličke i muslimanske verske zajednice. Nije bilo zapisano nijedno direktno svedočenje silovane žene.

Osim toga, tim EZ nije istraživao silovanja srpskih žena u Bosni da bi stekli uravnoteženo gledište o situaciji. Nisu putovali ni u jedno područje koje su držali Srbi, niti su ispitali informacije koje su im dostavljale srpske organizacije u Beogradu koje su prikupile dokaze o ratnim zločinima i žrtvama silovanja među izbeglicama bosanskih Srba koji su izbegli u Srbiju. Da je tim EZ stavio problem silovanja u kontekst, razumno je bilo da se zaključi da silovanje nije bilo deo onoga što je opisano kao ekspanzionistički pokušaj da se stvori “velika Srbija” proterivanjem i etničkim čišćenjem. Tačnije, bio je to tragični fenomen rata koji se javljao na svim stranama i na mnogo nižem nivou nego što se tvrdilo. Međutim, ovakvo rasuđivanje nije odgovaralo političkoj svrsi bosansko muslimanske vlade; ona je koristila tvrdnje o silovanjima da održava pritisak na Srbe u toku ženevskih pregovora.

Dok je štampa držala reflektore na silovanjima i patnjama civila u Sarajevu, tek 12-og januara 1993-e, kada su ženevski pregovori već bili završeni, u članku na poslednjoj strani Washington Post-a našla se jedna nejasna izjava. U njoj se izveštavalo da su muslimanske snage “počele da pokazuju sposobnost za efikasne i ponekad brutalne napade na srpske milicijske snage i srpske civile.” Međutim, predhodnih nedelja, u toku pregovora u Ženevi, Washington Post nije pominjao ove “brutalne napade” muslimanskih snaga. Niti su novine donosile članke o jednom drugom značajnom razvoju događaja u Bosni - borbama između Muslimana i Hrvata u centralnoj Bosni. Tek kad su ženevski pregovori propali, u Washingon Post-u su se pojavili izveštaji o tome da se “Hrvati bore protiv Muslimana u centralnoj Bosni oko gradova Jablanice i Travnika,” i da su “presekli snabdevanje međunarodne pomoći gradovima koje drže Muslimani” u pokušaju da potkrepe zahteve na teritoriju centralne Bosne, dok su hrvatski zvaničnici šikanirali međunarodne socijalne radnike, konfiskovali njihova vozila i odbijali humanitarnu pomoć za Muslimane.²⁰Sredinom januara, pritisak Hrvata na isporuke pomoći UN bio je tako snažan da je UNHCR zatvorio svoje kancelarije u Jablanici, Prozoru i Gornjem Vakufu u centralnoj Bosni.

Dok je američka štampa u toku ženevskih pregovora tukla po bosanskim Srbima antisrpskim člancima, tek kad su ženevski pregovori propali izveštavalo se uravnoteženije o onome što se dešava u Bosni.Vašington je bio spreman da zažmuri na hrvatske prekršaje zato što je verovao da su Hrvati jedina nada da Muslimani pobede - pošto je sva hrana i oružje Muslimanima morala da prođe preko teritorija koja su držali Hrvati. I sama bosansko muslimanska vlada nije isticala svoje probleme sa Hrvatima. Priznati da je Bosna bila rascepkana u trojnom bratoubilačkom ratu značilo bi negirati argument o “srpskoj agresiji” i poreći zvaničnicima bosanskih Muslimana njihovo glavno opravdanje za međunarodnu intervenciju - da je ovo bio rat agresije. Zadržati etiketu “agresija” bilo je naročito važno za vreme ženevskih pregovora kada su Muslimani bili pod pritiskom da se Bosna podeli duž etničkih linija.

Pregovarači UN i EZ, Sajrus Vens i Dejvid Oven bili su iskreno razočarani vašingtonskim gledištima. Vens je izdao javno upozorenje da svaki razgovor Vašingtona o vojnoj akciji “otežava” postizanje sporazuma sa muslimanskom stranom, koja veruje da će više dobiti odugovlačenjem ili čak prekidom konferencije.²¹ Pregovarači su takođe okrivili američke pretnje Srbima kojima ohrabruju Hrvate da prekrše jednogodišnji prekid vatre prodorom kroz zaštićenu tampon zonu UN i serijom ofanziva protiv krajiških Srba. S druge strane, Vašington je verovao da njegove pretnje primoravaju Srbe na pokornost. Bosanski Srbi su 11 januara 1993-e prihvatili Vens-Ovenov plan, napustili svoje insistiranje na posebnoj državi Republici Srpskoj i složili se da kontrolišu samo 42 % Bosne i Hercegovine. Nedelju dana kasnije, vlada bosanskih Srba i skupština Republike Srpske glasali su i prihvatili plan. Dok je Vašington bio uveren da su pretnje upotrebom sile bile efikasne protiv Srba, rukovodstvo bosanskih Srba pokorilo se pritiscima srpskog predsednika Miloševića, koji je verovao da je plan bio najbolje čemu su se Srbi mogli nadati. Pregovarači UN i EZ bili su zadovoljni što su obezbedili plan, u nadi da će sprečiti pozive za skidanje embarga na oružje bosanskim Muslimanima- potez za koji su Evropljani verovali da će intenzivirati i proširiti sukob.

U ovom trenutku bosanski rat je mogao da bude zaustavljen, ali intervencionističke snage u Vašingtonu nisu to dozvolile. Izbor Bila Klintona za muslimansku vladu je značio da će SAD konačno ući u rat na njihovoj strani. Kad su novi igrači ušli u Belu Kuću, doneli su promenu u ideologiji o američkoj ulozi u inostranstvu. Novi spoljnopolitički tim Klintonove administracije imao je viziju jedne aktivne, intervencionističke američke uloge u sukobima širom sveta. Ovo gledište došlo je u prvi plan - prvo u Somaliji a zatim na Balkanu. Narednih meseci, iako je novi Državni sekretar, Warren Christopher(Voren Kristofer), zauzeo nešto oprezniji stav o balkanskoj krizi, američki ambasador u Ujedinjenim Nacijama Madlen Olbrajt i savetnik za nacionalnu bezbednost Anthony Lake(Entoni Lejk) bili su ti koji su bili predsednikovo uho u Bosni. Njihova uverenost u aktivnu američku ulogu u regionu pomogla im je da steknu kredibilitet i prestiž kod novog predsednika. Snažna antisrpska retorika Olbrajtove o Bosni, uskoro je učinila od nje miljenicu američkih medija.

Zvaničnici bosansko muslimanske vlade držali su svoje ruke na pulsu nove administracije. Verovali su da je samo stvar vremena kada će SAD stati na njihovu stranu. Dana 31-og januara 1993-e, muslimanske snage otpočele su sveopšti napad na srpske položaje u Sarajevu. Napad je usledio nakon što su zvaničnici bosanskih Muslimana odbili Vens -Ovenov plan, sa obrazloženjem da plan daje njihovoj strani samo četvrtinu republike dok oni predstavljaju 44 procenta stanovništva Bosne. Pregovarački tim UN osećao je da spremnost Srba da se spuste na 43 % bosanske teritorije bio značajan kompromis pošto su bosanski Srbi pre rata živeli na 60 % teritorije Bosne - bila je to brojka za koju je potparol UN Fred Ekhart (Fred Ekart) rekao da se zasniva na mapama bosansko- hercegovačke etničke raspoređenosti iz popisa stanovništva 1991-e.²² Međunarodni posrednici verovali su da je stvarni razlog što su bosanski Muslimani odbili Vens-Ovenov plan bio taj što su se nadali da će američki zvaničnici ubediti Savet Bezbednosti da im ukine embargo na uvoz oružja i zato što su očekivali da će im vojne akcije NATO-a pomoći u njihovi ratnim naporima protiv Srba.²³ Srbi su takođe posumnjali u namere Muslimana. Sa obnavljanjem muslimanskih provokacija u Sarajevu, rukovodstvo bosanskih Srba bilo je ubeđeno da Muslimani ne pregovaraju ozbiljno i odlučili su da povuku svoju predhodnu podršku plana.

PREGOVORI UN U NJUJORKU, UZ PRETNJE IZ VAŠINGTONA

S propašću ženevskih pregovora, evropski pregovarači su shvatili da je vašingtonska podrška zahtevima bosanskih Muslimana bila smetnja postizanju kompromisa. Jedan od načina da američka administracija stekne realnije razumevanje bosanskih problema bio je da SAD direktno bude uključena u pregovarački proces. Posrednici Vens i Oven verovali su da će prebacivanje mirovnih pregovora u štab UN u Njujorku obezbediti povoljniji položaj iz kojeg će ubediti Klintonovu administraciju da podrži mirovni proces i izvršiti pritisak na Muslimane da učine isto. Međutim, prebacivanje druge runde pregovora u Njujork, imalo je suprotan efekat. Ono je pomerilo politički fokus sa evropskog na američki prilaz problemu. Dok su britanske i francuske diplomate znale da su ženevski pregovori propali zbog vašingtonskog mešanja u korist bosanskih Muslimana, Klintonova administracija bila je pod pogrešnim utiskom da je neuspeh da zaraćene strane dođu do sporazuma bio rezultat nedovoljnog američkog pritiska na Srbe. Za Vašington, došlo je vreme da Evropa odstupi i prepusti vođstvo SAD. Zvaničnici Klintonove administracije gledali su na Vens-Ovenov plan sa skepticizmom, kao na sellout “agresorima.”²⁴ Umesto da podrže mirovni plan, zvaničnici Klintonove administracije počeli su da obezbeđuju vojnu podršku Muslimanima, da bi time stekli bolju pregovaračku poziciju. Tobožnjim njujorškim pregovorima nameravalo se da se postigne rešenje za bosanske etničke probleme. Ipak, Vašington je izvršio interagencijske studije koliko bi vojne sile bilo potrebno da pomogne snagama bosanskih Muslimana da izvrše prodor kroz srpske vojne položaje oko Sarajeva.

Dana 5-og februara 1993-e, u atmosferi suprostavljenih ciljeva i politike između Klintonove administracije i evropskih zvaničnika , sve tri zaraćene stigle su u štab UN u Njujorku na pregovore radi okončanja rata u Bosni. Srbi su se ubrzo našli pod pritiskom sa svih strana - vašingtonskim pretnjama o prinudnim merama, a u Sarajevu u seriji napada Muslimanskih snaga, u toku nekoliko rundi pregovora u Njujorku od februara do aprila.

Čim je delegacija bosanskih Srba stigla, američki zvaničnici i predstavnici vlade bosanskih Muslimana počeli su sa serijom bučnih pretnji, sa namerom da se na Srbe izvrši pritisak da prihvate uslove bosanskih Muslimana za mirovno rešenje.Izetbegović je odmah počeo da saleće Klintonovu administraciju da otpočnu sa vazdušnim udarima na Srbe, dokazujući da je to “brži način” da se okonča rat.²⁵Međutim, u to vreme sigurno da je brži način da se okonča rat bio da muslimansko rukovodstvo potpiše Vens-Ovenov plan. Razlog što je Izetbegović odbio da to učini bio je ukratko naveden na samom kraju članka Washington Post-a , koji je privukao malo pažnje i u kojem se navodi , “Izetbegovićeva vlada bi morala da se odrekne moći koju je tada imala u Sarajevu” i prenese svoje predsedništvo na devetočlano veće sačinjeno od po tri predstavnika svake etničke grupe.²⁶ Ovim bi se u Bosnu vratila prava multetnička podela vlasti koja je bila prisutna pre rata i bila u potpunosti prihvatljiva za bosanske Srbe. Lider bosanskih Srba, Radovan Karadžić dao je izjavu kojom je ohrabrio Ujedinjene Nacije da podrže mirovni plan. “Ovaj plan nije savršen,” rekao je, “ali mi nemamo ništa bolje.”²⁷

Zvaničnici Klintonove administracije, skeptični u pogledu plana, čvrsto su podržali tvrd stav bosanskih Muslimana. Za vreme sastanka u Minhenu, sa šest ključnih američkih saveznika, 6-og februara 1993-e, ministar odbrane SAD Les Aspin podržao je tvrđe mere radi pritiska na Srbe. Pojavio se plan Klintonove administracije s prilazom problemu na dva koloseka, koji je kombinovao nove diplomatske napore s pretnjama vojnom intervencijom. Namera je bila da se pomeri ravnoteža moći u korist bosanskih Muslimana, dok su diplomatske inicijative imale za cilj da prinude Srbe da prihvate njihove zahteve. Islamski saveznici bosanskih Muslimana pozdravili su novu politiku Klintonove administracije i kao u prethodnim ključnim momentima u američkim odlukama o Bosni, izvršili su pritisak na Vašington da ide u pravcu intervencije. Za vreme pregovora UN u Njujorku, predsednik Klinton primio je turskog predsednika Turguta Ozala, koji je ponovio zahteve bosanskih Muslimana i urgirao da SAD otpočnu vojne akcije protiv Srba.²⁸ Istog dana, Klintonova administracija najavila je do tada najveći politički pomak u prilog intervencije. Vašington je sad bio spreman da ponudi američke kopnene trupe i izvrši pritisak radi snažnije uloge NATO-a u primeni bosanskog mirovnog plana. Klintonova administracija naimenovala je specijalnog američkog predstavnika, Reginald-a Bartholomew-a, čiji je predhodni položaj kao američkog ambasadora u NATO-u bio pogodan za novi pristup u Bosni; u angažovanju na snažnijoj ulozi NATO-a na čelu sa Amerikom.

Osim pretnji iz Vašingtona, Srbi su bili pod još većim pritiskom zbog događaja na tlu Bosne. Usred pregovora u Njujorku, 11-og februara, snage bosanskih Muslimana otpočele su napad na srpsko predgrađe Ilidžu u Sarajevu, što je rezultiralo brojnim srpskim žrtvama. Kada su dva francuska vojnika UN bila ranjena, suspendovani su humanitarni letovi UN u to područje.²⁹ Dok je generalni sekretar UN Butros Butros-Gali bučno protestovao kod bosansko muslimanske vlade, Stejt Department nije osudio napad, uprkos apelima Državnog sekretara Vorena Kristofera svim stranama, nekoliko dana ranije, da ne koriste svoje teško naoružanje. Istovremeno, u članku Washington Post-a, istaknuta je na prednjoj strani velika fotografija muslimanskog civila iz Sarajeva kako zauzima zaklon, samo nekoliko dana ranije. Obaveštenje o muslimanskom napadu na srpski deo grada bilo je zakopano u članku bez fotografija srpskih žrtava ili civila koji beže zbog napada.³⁰

Zvaničnici Klintonove administracije ignorisali su sporadične napade koje su preduzimale muslimanske snage u Sarajevu i umesto toga nastavili su svoju tešku retoriku i pretnje o predstojećoj upotrebi sile da bi primorali Srbe da se odreknu svog sna o posebnoj državi. Time je poslata poruka međunarodnim posrednicima da ukoliko brzo ne završe posao, SAD će preduzeti jednostranu akciju. Zvaničnici britanske i drugih misija UN u Njujorku očajnički su pokušavali da izbegnu scenario gde bi politike njihovih vlada došle u otvoren sukob s američkom vojnom akcijom. Stalno su apelovali na delegaciju bosanskih Srba i govorili im da uzmu što im se nudi ili će biti suočeni sa američkom vojnom intervencijom. “Vreme nije na vašoj strani,”rekao je jedan britanski predstavnik u susretu sa Karadžićem. Zvaničnici Klintonove administracije čak su odbili da se sretnu sa bosanskim Srbima, pošto vlada Republike Srpske nije bila zvanično priznata od strane SAD. Ovaj stav je preovladao u Vašingtonu narednih godina, pošto je Ričard Holbruk, tada šef evropskog biroa Stejt Departmenta , izvršio pritisak na jednog člana Kongresa da se ne sretne sa liderom bosanskih Srba, Radovanom Karadžićem, u proleće 1995-e. Ali 1998-e, kada se albanski separatizam razbuktao u srpskoj južnoj pokrajini Kosovo, Holbruk je jedva čekao da pregovara sa vođama kosovske oslobodilačke armije - jedne gerilske grupe koju su čak i zvaničnici Stejt Departmenta opisali kao “teroriste.”³¹

Odbijanjem da se sretnu sa delegatima bosanskih Srba u toku pregovora 1993-e i kasnije tokom rata, zvaničnici Klintonove administracije namerno su isključili gledišta jedne strane u pregovaračkom procesu. Kad se uporedi sa bliskoistočnim mirovnim procesom, u kojem je zahtevano da Izraelci i Palestinci razgovaraju jedni s drugima,Vašingtonski tretman bosanskih Srba i njihovih predstavnika nije bio konstruktivan. Suprotno, predstavnici bosanskih Muslimana redovno su bili u kontaktu sa američkim zvaničnicima, u toku njujorških pregovora i posle njih. Kako su njihova gledišta postala glavna stvar u izveštajima na nacionalnoj televiziji i radiju, Vašington je i dalje bio preplavljen samo jednim gledištem o bosanskom ratu - onim koji je tražio i konačno dobio američku vojnu intervenciju.

AMERIČKA INTERVENCIJA U BOSNI POSTAJE SLUČAJ ZA USPOSTAVLJANJE MOĆI NATO-A

Kad je Klintonova administracija predstavila svoj novi pristup na dva koloseka, neki segmenti vašingtonskog establišmenta nisu se složili s tom politikom. U februaru 1993-e , Pentagon se usprotivio predlogu Klintonove administracije da obara srpske avione, naoruža Muslimane i otpočne vazdušne udare protiv srpskih ciljeva. U svedočenju pred Senatskim Komitetom za naoružanje, direktori zajedničkog štaba šefova za borbena i obaveštajna dejstva, izneli su stav da sprovođenje zone zabranjenog leta silom ne predstavlja značajnu vojnu razliku i da bi naoružavanje bosanskih Muslimana samo produžilo haos. U toku svedočenja , direktor obaveštajne službe, pozadinski admiral Mike W. Cramer, izjavio da Bosna nije sposobna za život kao nezavisna država i da “jedino rešenje konačno bi bilo kada Srbi i Hrvati postignu svoje vojne ciljeve.”³²

Francuska, Velika Britanija i Rusija bile su čak skeptičnije prema američkom predlogu o vojnoj intervenciji u Bosni. Rusija je bila naročito uznemirena zbog implikacija proširene uloge NATO-a na Balkanu, koja bi bila presedan, omogučujući NATO-u da izaziva vojne intervencije. Ruski predsednik Boris Jelcin bio je pod sve većim pritiskom članova parlamenta da zauzme stav. Ruski parlament je, 18-og februara 1993-e, gotovo jednoglasno glasao za to da se Srbiji ukinu sankcije i nametnu Hrvatskoj. Nedelju dana kasnije, 24-og februara 1993-e, ruska vlada je izašla sa novom balkanskom mirovnom inicijativom u kojoj se zahtevao uravnoteženiji pristup Srbima. Plan od osam tačaka sugerisao je pooštravanje embarga na uvoz oružja svim stranama u sukobu, da se sankcije UN nametnu Hrvatskoj ako ne prestane da napada Srbima naseljenu Krajinu i uslove za ukidanje sankcija Srbiji i Crnoj Gori u okviru Vens-Ovenovog plana.

Rusija je imala mali politički uticaj, ali ni Britanija i Francuska nisu mogle da spreče vašingtonski nagon prema vojnoj intervenciji u Bosni. Klintonova administracija bila je zainteresovana najpre da pojača imidž NATO-a pod rukovodstvom SAD i drugo, da jačanjem američkih veza sa islamskim saveznicima pokaže solidarnost sa bosanskim Muslimanima. Da bi zadržala snažno američko prisustvo u Evropi bilo joj je potrebno da demonstrira američku političku i vojnu moć kojom bi potvrdila svoju ključnu ulogu u NATO-u. Bosna je bila ta slučajna prilika da se demonstrira američko vođstvo. Ova strategija je uključivala proširenje NATO-a učlanjenjem istočno evropskih zemalja, posebno Poljske, čija bi zabrinutost zbog nemačke dominacije obezbedila njenu stalnu podršku američkom vođstvu, a ne podršku NATO-u pod vođstvom Nemačke.

U pripremama za ono što su američki vojni planeri shvatali da će verovatno povećati američku ulogu u NATO-u narednih godina, 1993-e je preduzeta najznačajnija reorganizacija strukture NATO snaga od osnivanja NATO-a 1949 godine. Ovaj proces nadgledao je američki general John M. Shalikashvili (Đon M.Šaligašvili), vrhovni saveznički komadant NATO snaga. Ova reorganizacija je uključivala rasformiranje velikih antitenkovskih formacija iz doba hladnog rata i formiranje veoma mobilnih, multinacionalnih jedinica sposobnih za brzo reagovanje u kriznim situacijama. Ovo je narednih godina omogučilo da SAD izvode efikasne specijalne operacije. Šalikašvili je primetio da je “NATO jedina organizacija sa komandnom strukturom, treningom i iskustvom koja je sposobna da izvršava teške zadatke, što je odredilo njenu buduću važnost za bezbednost Evrope.”³³

Iako su američki evropski saveznici bili zabrinuti da bi agresivna američka intervencija mogla intenzivirati bosanski sukob, takođe su shvatali da su njihovi resursi nedovoljni da podrže njihove bezbedonosne potrebe. Bilo im je potrebno da se SAD angažuje u Evropi. Kao što je priznao jedan evropski diplomata, “u narednim godinama nema alternative zavisnosti od američkih trupa i tehnologije a sa nadolazećom recesijom i sve većim smanjenjem budžeta za odbranu, ovo oslanjanje na SAD može da postane još veće.”³⁴ Kao element stabilizacije, NATO je zadovoljio zajedničke američko-evropske interese. Ovaj zajednički cilj očuvanja snažnog NATO-a pod vođstvom SAD, dao je Klintonovoj administraciji odrešene ruke da odredi vojnu i političku strategiju u Bosni i kasnije na Kosovu.

VAŠINGTON NAPUŠTA DIPLOMATIJU I PRIPREMA SE ZA INTERVENCIJU

U proleće 1993-e, pošto su sve tri bosanske zaraćene strane nekoliko puta odlazile i vraćale se u Njujork tokom pregovora, Evropljani su još bili glavna snaga iza međunarodnih pokušaja da nađu diplomatsko rešenje za rat. Iako je bosansko muslimanska vlada javno izražavala spremnost da prihvati Vens-Ovenov plan, to je bila pregovaračka taktika i nije odražavala njenu stvarno slaganje s planom. Oni su procenili da konačno neće prihvatiti zahteve iz plana, pošto će verovatno doći do američke vojne intervencije. Bosanski Hrvati, koji su imali slične sumnje u veziVens-Ovenovog plana kao i druge strane, pristali su na ono što su smatrali privremenim rešenjem za njihove sopstvene teritorijalne težnje. Bosanski Srbi, ljuti zbog toga što su izdvojeni kao jedina strana kojoj se preti američkim vazdušnim udarima ukoliko ne prihvate plan, reagovali su prkosno. Dana 2-og aprila 1993-e, parlament bosanskih Srba odbacio je Vens-Ovenov plan, dokazujući da bi podelom Bosne na 10 provincija Srbi postali nemoćna manjina u svakoj provinciji dok bi ih raštrkana raspodela po tom planu učinila ranjivim na napade.

Savet bezbednosti UN reagovao je po principu štapa i šargarepe. Bila je ponuđena modifikacija Vens-Ovenovog plana kojom je predviđen koridor širine 6 milja, koji bi povezivao srpske enklave kroz severnu Bosnu - potez koji je trebalo da otkloni zabrinutost bosanskih Srba za bezbednost. Istovremeno, zapretili su uvođenjem dodatnih sankcija protiv Jugoslavije da bi podstakli predsednika Srbije Miloševića da izvrši pritisak na bosanske Srbe. Iako je rukovodstvo bosanskih Srba prihvatilo dopunjeni plan 25-og aprila 1993-e, sledećeg dana skupšina bosanskih Srba odbila je plan. Ovo je podstaklo uvođenje novih trgovinskih sankcija UN protiv Srbije i Crne Gore koje su stupile na snagu 27-og aprila 1993-e, uključujući zamrzavanje svih jugoslovenskih finansijskih sredstava, konfiskaciju svih jugoslovenskih aviona, brodova, kamiona i ostalih vozila na stranim teritorijama i osim na hranu i lekove, striktnu primenu embarga na trgovinu kopnom, vodom i vazduhom.

Iako su Evropljani još uvek verovali u jedno posredničko rešenje za rat u Bosni, 28-og aprila 1993 zvaničnici Klintonove administracije objavili su svoju nameru da izvrše plan dvostruke strategije; kombinovanje vazdušnih udara na srpske položaje i skidanje embarga na uvoz oružja vladi bosanskih Muslimana. Američki vojni planeri formulisali su mirovni plan NATO-a za Bosnu koji bi počeo iskrcavanjem američkih marinaca na Jadranu i padobranskim desantom američke armije radi preuzimanja kontrole nad sarajevskim aerodromom, za kojima bi usledilo brzo raspoređivanje 12.000 vojnika borbenih jedinica iz Prve američke oklopne divizije stacionirane u Nemačkoj. Procenjeno je da će za primenu mirovnog sporazuma u Bosni biti potrebno 60.000 vojnika multinacionalnih snaga, od kojih bi jedna trećina došla iz američkih snaga stacioniranih u Nemačkoj. Klintonova administracija zapretila je snažnom vojnom akcijom protiv bosanskih Srba ako njihov parlament odbaci po drugi put Vens-Ovenov plan. Do sada, članovi svih nivoa vlade i parlamenta bosanskih Srba bili su uvređeni onim što su videli kao otvorenu američku pristrasnost prema Muslimanima, neobraćanje pažnje na potrebe za nacionalnom bezbednošću ljudi, bosanskih Srba i nepravedno izdvajanje Srba kao ciljeva zastrašivanja i propagande. Kao otpor stranoj prinudi, 6-og maja 1993-e, skupšina bosanskih Srba po drugi put odbila je Vens-Ovenov plan.

Sada je Klintonova administracija bila više nego spremna da upotrebi silu protiv bosanskih Srba. Američki zvaničnici spremili su se da skeptičkoj američkoj javnosti prodaju ovu ideju. Iako su ankete u to vreme pokazivale da se većina Amerikanaca protivi američkoj vojnoj intervenciji na Balkanu, predsednik Klinton bio je odlučan da sprovede novu agresivnu politiku. “Pre nego se složim da pošaljem i jednog američkog vojnika tamo,” rekao je Klinton novinarima na konferenciji za štampu 3-eg maja 1993-e,“ jasno je da neću govoriti o tome samo vama [medijima], nego direktno američkim ljudima.”³⁵ Jedan viši Klintonov saradnik u kampanji priznao je tada da predsednik Klinton nije bio toliko ganut idejom da spasi Muslimane koliko “potrebom da ponudi aktivniji pristup rešavanju problema u posthladnoratovskom svetu,” prevazilaženjem opreznog pristupa bivšeg predsednika Buša, prikazujući sebe kao lidera novog sveta u kojem će SAD delovati kao moralni i međunarodni vođa.³⁶ Portretišući ovaj imidž, Klintonovi saradnici pokušali su da ujedine vašingtonske intervencioniste i američki narod naglašavanjem humanitarnih i geopolitičkih opasnosti na Balkanu. Jedan od Klintonovih saradnika rekao je da je predsednikova usredsređenost na američko uključivanje u rat u Bosni bilo zasnovano na humanitarnim razlozima zato što Amerikanci tradicionalno dobro reaguju na idealističke razloge za odlazak u rat.³⁷ Znajući da ne bi mogao da ubedi američku javnost da podrži američku intervenciju u Bosni iz strateških razloga, Klinton jeuticao na javnost humanitarnim razlozima.

Prvi deo strategije, ukidanje embarga na uvoz oružja Muslimanima opravdavan je kao neophodan korak “da se uravnoteže snage na bojnom polju,” tvrdnja da se do mira može doći tek kad muslimanska strana bude bolje naoružana. Ovo je bila čudna tvrdnja pošto se linije fronta nisu znatnije menjale mesecima. Dok su Velika Britanija, Francuska i Rusija dokazivale da će ukidanje embarga proširiti rat, Klintonova administracija je već prikriveno preduzimala ono što nisu mogli da rade javno - naoružavali su Muslimane.³⁸U članku Washington Post-a od 9-og maja 1993-e, otkriveno je da su američki zvaničnici već počeli da sazivaju multinacionalnu koaliciju radi finansiranja i snabdevanja bosansko muslimanske vlade oružjem. Klintonova administracija nameravala je da igra “ brokersku ulogu u kojoj će vlade koje saosećaju sa Muslimanima - naročito Saudijska Arabija, -kupovati oružje i municiju od drugih zemalja i organizovati njihovu isporuku bosanskim Muslimanima.”³⁹ Američki zvaničnici očekivali su da Saudijci potroše 100 miliona dolara na projekat isporuke oružja. Da bi obezbedili da oružje isporučeno bosanskim Muslimanima bude kompatibilno sa njihovim tekučim ispurukama, administracija je smislila plan da se kupuje sovjetsko oružje iz istočne Evrope.

Zvaničnici Klintonove administracije verovali su da će ovaj prilaz poslužiti ciljevima američke spoljne politike na dva načina. Prvo, američka tvrda valuta bi pomogla ekonomski rast novih američkih saveznika u zemljama kao što su Čehoslovačka, Poljska i Madžarska, i drugo, ove zemlje bile bi podstaknute da prodaju svoj hladnoratovski arsenal bosanskim Muslimanima umesto zemljama kao što su Sirija ili Iran. Drugi američki saveznik, Egipat, takođe je bio povoljan dobavljač oružja zbog svojih zamašnih zaliha sovjetske opreme.⁴⁰ Izvodeći analizu kakva je oprema potrebna bosanskim Muslimanima, koliko bi to koštalo i koliko je vremena potrebno da ih naoružaju, zvaničnici Klintonove administracije izjavili su da će obezbediti protivtenkovske rakete i oružje kao što su minobacaći i municija za mitraljeze.

U to vreme, otkrivanje američkog plana da tajno isporuče oružje bosanskim Muslimanima kršeći UN embargo na oružje, nije uznemirilo vašingtonske advokate za međunarodno pravo. Kada se radilo o strani u ratu za koju su intervencionisti osećali moralno opravdanje da je podrže, bilo je očigledno prihvatljivo da se obori međunarodno pravo. Četiri godine kasnije, senatski Komitet za spoljne odnose, istražujući podatke o tome da je Klintonova administracija znala za isporuke oružja snagama bosanskih Muslimana, oklevao je da je jasno optuži za kršenje embarga . Ne samo da je plan Klintonove administracije objavljen u medijima, nego je bio integralni deo dvofazne strategije koja je učestalo ponavljana početkom 1993-e. Ričard Holbruk kasnije je napisao da administracija nije u potpunosti bila protiv da oružje ide snagama bosanskih Muslimana i da je “za SAD da nastavi da osuđuje takvu pomoć a da ne obezbedi nešto da je zameni, po mom mišljenju bilo beskupulozno.”⁴¹ Iako su američki zvaničnici javno poricali svoje učešće u tajnim isporukama oružja Muslimanimau Bosni, sve do februara 1996-e kad je Saudijska Arabija - u pokušaju da dobije priznanje za pomaganje bosanskim Muslimanima u njihovim ratnim naporima, nezavisno od rivalskog Irana - otvoreno obelodanila obim američkog učešća. Saudijci su priznali da su finansirali 300 miliona dolara u tajnim operacijama slanja oružja bosansko muslimanskoj vladi u periodu između 1993-e i 1996-e, sa znanjem, u saradnji i uz saglasnost SAD, koji su započele pod predsednikom Bušom i mnogo se povećale za vreme mandata predsednika Klintona.⁴² Jasno, Vašington je nameravao da obezbedi vojnu pomoć, u jednom ili drugom obliku, bar do proleća 1993-e. Međutim, na izgovor za direktnu američku vojnu intervenciju trebalo je još čekati. Stvaranje “zaštićenih zona” bio je početak.

INSISTIRANJE NA “ZAŠTIĆENIM ZONAMA”

Dok je na terenu postizalo primetne vojne rezultate, muslimansko rukovodstvo nastavljalo je da upućuje emotivne apele Vašingtonu. Stvaranjem zaštićenih zona ovaj cilj je dostignut. To je dalo moralno opravdanje za američke vazdušne udare na bosanske Srbe - akcije koje su konačno pomogle muslimanskim snagama. Vojna prednost zaštićenih zona bila je jasna muslimanskoj strani još u proleće 1993-e. U to vreme, dok su se Muslimani i Srbi borili za grad Srebrenicu, general UN Phillipe Morillon (Filip Morion) bio je spreman da odigra svoju ulogu u strategiji bosanskih Muslimana protiv Srba. Nakon sastanka sa muslimanskim komandantima, stotine muslimanskih civila sprečili su Moriona da napusti grad; okružili su njegovo vozilo i suočili generala sa dirljivom scenom muslimanske žene koja je plakala, dok su ostale molile za pomoć Ujedinjenih Nacija. Ipak, nije to bilo spontano okupljanje, kako je izgledalo. Kako je bosansko muslimanski zvaničnik, Murat Efendić, kasnije priznao: “Poslao sam šifrovanu poruku našim komandantima da drže Moriona u Srebrenici sve dok ne bude garantovao bezbednost našem stanovništvu.”⁴³

Upotreba nevolje svojih civila, od strane muslimanskog rukovodstva, radi sticanja vojne prednosti, dala je rezultate. Nakon dva dana pritvora u srebreničkoj pošti, Morion se pojavio ispred zgrade da objavi masi da je odlučio da će Ujedinjene Nacije od sada pa nadalje da štite Srebrenicu. Njegovo obećanje bilo je u suprotnosti sa neutralnom politikom UN u Bosni i bilo je veliko iznenađenje za diplomate u štabu UN u Njujorku. Morionova izjava obavezivala je Ujedinjene Nacije da brane položaje bosanskih Muslimana u Srebrenici, dok su muslimanske snage u gradu ostale naoružane. Pojam zaštićene zone bio je obmana. Kako može zaštićena zona za civile istovremeno da bude tvrđava za hiljade naoružanih muslimanskih vojnika ?

Iako su zvaničnici Klintonove administracije naglašavali ideju muslimanskih zaštićenih zona kao neophodnu meru radi zaštite muslimanskih civila, važniji razlog za njihovo stvaranje bio je otsutan iz javnih debata. Predložene zaštićene zone bile su strateški važne za vladu bosanskih Muslimana iz dva razloga: one su muslimanskim borcima bile zaklon iz kojeg su napadali Srbe, i drugo, obezbedile su pravnu osnovu za opravdanje budućih intervencija NATO-a pod vođstvom SAD. Pravne osnove potvrđene su 6-og maja 1993-e, kada je Klintonova administracija ubedila Savet bezbednosti da objavi rezoluciju 824 kojim se šest muslimanskih gradova: Sarajevo , Tuzla , Žepa, Goražde, Bihač i Srebrenica sa njihovom okolinom, proglašavaju “zaštićenim zonama” - područjima koja su oslobođena napada i bilo kakvih drugih neprijateljskih akata. Ako Srbi krenu na te gradove, reagovaće Ujedinjene Nacije. Ovo je bila prva rezolucija UN koja je obezbedila jasan podsticaj za buduću američku intervenciju u Bosni. Nakon nje, 4-og juna 1993-e,usledila je rezolucija 836 kojom se proširuje mandat UNPROFOR-a da bi mu se omogućilo da štiti zone. Rezolucijom se nije obavezivalo da se zaštite područja bosanskih Srba od muslimanskih i hrvatskih napada. “Zaštićene zone” kreirane su isključivo za gradove sa muslimanskim stanovništvom, čije su linije fronta držale hiljade naoružanih muslimanskih vojnika, sa trupama UN stacioniranim na muslimanskim linijama fronta. Stoga, svaka vojna akcija, koju bi Srbi preduzeli protiv Muslimana, bila je interpretirana kao napad na Ujedinjene Nacije i time pokrenula vojni odgovor NATO-a pod vođstvom SAD. To je takođe muslimanskim snagama dalo moć da napadaju Srbe iz zaštićenih zona bez rizika da budu kažnjeni, dok bi srpski odgovor izazvao vazdušne napade NATO-a.

U stvarnosti, koncept zaštićenih zona bila je pogrešan naziv. Sve dok ne prestane rat, za civile nigde nema sigurnosti. Znanje da će snage UN i NATO-a zaštiti zaštićena područja podstaklo je vojnu komandu bosanskih Muslimana da ostave svoje civile u strategijski ključnim gradovima, umesto da traže sklonište u drugim, bolje snabdevenim područjima Bosne. Tako su muslimanske snage koristile civile kao štit. U toku posete, maja 1993-e, u obližnjem gradu Bratuncu jedan sanitetski oficir UN rekla mi je da je situacija u Srebrenici “katastrofalna.” Ali, rekla je, “muslimansko rukovodstvo neće da dođe do stampeda ljudi iz grada, zato što bi se time odrekli opravdanja za zaštitu UN.” Ovo bi, povratno, ugrozilo kontrolu bosanskih Muslimana nad ključnim strategijskim područjima koja su zadirala (uklinjena) u teritorije bosanskih Srba. Već 1995-e, Srebrenica je bila Muslimanima toliko vojno presudno važna, po mišljenju sanitetskog oficira UN, da je srebrenički, muslimanski major naredio ekzekuciju dvojice Muslimana koji su pokušali da napuste grad bez dozvole.

Američki mediji ignorisali su vojnu realnost zaštićenih zona - namerno ili što su ih pogrešno shvatali. Popularna dnevna retorika zamagljivala je ono što se zaista dešavalo u regionu, u onom presudnom vremenu kada se diskutovalo o ideji da se zaštite muslimanske zaštićene zone. Pre programa CNN & Company show, 16-og aprila 1993-e, na kojem sam učestvovala, CNN je pustio izjavu iz intervjua sa bivšom predsednicom vlade Margaret Tačer, koja je melodramatičnim glasom rekla, “da nismo imali avione sa kojima smo se odbranili u bitci za Britaniju, ne samo da ne bismo izginuli, nego bi i sloboda u Evropi poginula; zato što smo se borili, porazili smo tiraniju u Evropi i spasili od nje ostale.” Njeno upoređivanje onoga što se događalo u Bosni sa bitkom za Britaniju i “ zaštita Evrope od tiranije” bilo je grubo preterivanje. Međutim, bio je to dobar sound bite, jedan od onih koji su podjednako apelovali na medije i intervencioniste za ljudska prava.

Upoređenje građanskog rata u Bosni sa jevrejskim Holokaustom bila je još jedna besmislena ideja koja je u to vreme ponavljana. Da bi potrebu za zaštićenim zonama učinili prihvatljivom, vlada bosanskih Muslimana povukla je paralele između onoga što se dešavalo u Srebrenici i nacističkog genocida Jevreja. Vašington je lako prihvatio upoređenje. Dok su se muslimanske i srpske snage borile u Srebrenici, u programu CNN & Company 16-og aprila 1993-e, Mary Tillitson rekla mi je, “u Vašingtonu se sledeće nedelje otvara muzej Holokausta,[i] ima ljudi koji upoređuju ono što se događa između Srba i Muslimana sa onim kada je Adolf Hitler saterao u logore i pobio Jevreje, sa Muslimanima ovaj put u ulozi Jevreja. Da li se Vi slažete sa ovim poređenjem?” “Ne, uopšte ne,” odgovorila sam, “ ja mislim da je to uvreda i za jevrejski i za srpski narod, koji su patili u svojim sopstvenim Holokaustima u Bosni i Hercegovini u toku II svetskog rata, gde je ubijeno skoro milion Srba.” Ali u to vreme, kada su donošene presudne odluke o zaštićenim zonama, poređenje Bosne sa Holokaustom energizovalo je Vašington. Ovo poređenje čak je podstakao preživeli logoraš iz Aušvica Eli Wiesel (Eli Vizel), koji je na otvaranju muzeja Holokausta, 22-og aprila 1993-e, rekao predsedniku Klintonu, “ moramo nekako da zaustavimo krvoproliće u toj zemlji.”

Politička retorika u Vašingtonu, u odnosu na jugoslovenski rat, načinila je ruglo od ideje Holokausta. Možda najneverovatniji primer moći imidža, propagande i istorijskog revizionizma u Vašingtonu tih dana, bilo je pojavljivanje hrvatskog predsednika Tuđmana - iste osobe koja je minimizirala hrvatske ratne zločine protiv Srba i Jevreja za vreme II svetskog rata - kao gosta na otvaranju muzeja Holokausta u Vašingtonu, D.C. Da ironija bude veća, predstavnici Srba , ljudi koji su bili izloženi istrebljenju u regionu Jugoslavije zajedno sa Jevrejima, i jedini koji su pružili otpor Hitleru i branili Jevreje, nisu bili čak ni pozvani.

ZAŠTIĆENIM ZONAMA NIJE SE USPELO UTICATI NA BORBE IZMEĐU MUSLIMANA I HRVATA

Uspostavljanje enklava radi zaštite Muslimana nije promenilo smer borbi između Muslimana i Hrvata i Muslimana i Srba. Pošto su stvorene zaštićene zone, nijedna nije obuhvatila gradove u kojima su se odigrale neke od najbrutalnijih borbi i zloupotreba ljudskih prava u toku muslimansko-hrvatskih borbi u proleće 1993-e. Šesnaestog aprila, hrvatske snage ubile su oko 500 muslimanskih seljaka iz Amića, a selo je zapaljeno.⁴⁴ Trupe UN našle su 89 tela , većinom starijih Muslimana, žena i dece, koje su hrvatske snage masakrirale automatskim puškama iz neposredne blizine; hrvatska milicija išla je od kuće do kuće pucajući na svoje žrtve; neke od njih polivajući benzinom zapalila, dok su još bili živi. U vreme kada se dogodio ovaj incident u Amićima, Washington Post to nije objavio; tek dva meseca kasnije, novine su objavile detalje o masakru. Čak i tada, članak nije bio na prvoj strani i uz tekst nisu objavljene fotografije.

Dok su se borbe između Muslimana i Hrvata nastavljale, 9-og maja 1993-e snage bosanskih Hrvata otpočele su sveopšti napad na područje Mostara koje su držali Muslimani. Washington Post citirao je jednog posmatrača UN koji je izvestio da je hrvatska milicija “isterala Muslimane iz njihovih kuća i saterala žene i decu na fudbalski stadion.” Čak 10 dana nakon borbi između Hrvata i Muslimana oko Mostara, američka štampa jedva da se pokrenula a Vašington nije zahtevao da se stvore zaštitne zone radi zaštite muslimanskih civila u Mostaru. Dvadeset prvog maja, Washington Post neformalno je objavio da su hrvatske snage pod nadzorom UN oslobodile 1000 muslimanskih “zatvorenika.”⁴⁵ Iako su se pojavili jezivi izveštaji o zlostavljanima i mučenjima Muslimana u hrvatskim logorima, oni u Vašingtonu koji su uticali na formiranje javnog mnenja i spoljnu politiku, nisu bili uznemireni zbog hrvatskih logora za muslimanske zatvorenike. Za razliku od ranijih tvrdnji protiv Srba, hrvatski zarobljenički logori nisu nazivani “logori smrti” za Muslimane.

Dok je Vašington odbacio tvrdnje bosanskih Srba da su zarobljenički logori bili neophodni radi razoružavanja i zadržavanja muslimanskih trupa, izgledalo je da su voljni da prihvate isto objašnjenje bosanskih Hrvata. Bosansko hrvatski general Praljak dokazivao je da su hrvatski logori bili neophodni u “procesu razoružavanja [muslimanskih] muškaraca [pošto] smo morali negde da stavimo zarobljenike.”⁴⁶U jednom od logora bosanskih Hrvata, muslimanski muškarci držani su u nepodnošljivo vrućim, napola ukopanim, podzemnim rezervoarima za gorivo, koji su imali samo jedan mali otvor kroz koji su ljudi mogli da dišu - i mnogi su umrli. Iako su vesti o srpskim logorima, samo devet meseci ranije, prouzrokovale da Vašington izbezumljeno optuži Srbe za ratne zločine, hrvatski logori jedva da su proizveli žamor. Programi televizijskih vesti nisu bili preplavljeni scenama izmršavelih Muslimana u hrvatskim logorima, onim scenama koje su prikazane u jednoj epizodi serije Discovery Chanel-a, Jugoslavija:Smrt jedne nacije, tek decembra 1995-e, kada je rat bio završen.

U proleće 1993-e, Klintonova administracija, američka štampa pa čak i bosanski Muslimani , sve ovo su prećutkivali. Petnaestog maja 1993-e, hiljade bosanskih Muslimana i njihovih pristalica okupilo se ispred Bele Kuće zahtevajući da SAD otpočne sa vazdušnim udarima protiv bosanskih Srba, ali ne i protiv Hrvata. Zato što im je to odgovaralo, ignorišući da se radi o građanskom ratu sve tri zaraćene strane u Bosni, zvaničnici muslimanske vlade nastavili su da lobiraju Vašington za oružje za borbu protiv Srba, dok su ostajali nemi kad se radilo o Hrvatima. U jednom intervjuu početkom maja 1993-e, Haris Silajdžić mirno je izjavio da će njegova vlada upotrebiti oružje “da oslobodi našu zemlju od jednog osvajača.”⁴⁷Petnaestog juna 1993-e, na Svetskoj konferenciji UN o ljudskim pravima , Silajdžić je opet usmerio svoju retoriku isljučivo protiv Srba, optužujući ih za “genocid” protiv njegovog naroda, dok je propustio da pomene jedan od najbrutalnijih napada hrvatskih snaga na Muslimane u Amićima koji se dogodio samo mesec dana pre njegovog govora.

Ignorišući hrvatske ofanzive protiv Muslimana, Vašington je još manje bio zabrinut zbog obnovljenih napada na Srbe u Sarajevu. Dvadeset prvog maja 1993-e, pojavio se naslov u Washington Post-u, “Srbi se bore da zadrže svoju jedinu enklavu u muslimanskom Sarajevu,” u kojem se prvi put obraća pažnja na napade snaga bosanskih Muslimana na sarajevska srpska predgrađa. U članku se navodi da je minobacačkom vatrom sa muslimanske strane ubijeno dvoje srpske dece i četiri vojnika i da svojim teškim granatiranjem “terorišu srpske civile,” od kojih je njih oko 45.000 živelo u predgrađima Sarajeva koja su držali Srbi.⁴⁸ Muslimansko gađanje civila nije bilo ograničeno na Srbe. Devetog juna 1993-e, nakon jedne od najkrvavijih bitaka sa bosanskim Hrvatima, bosanski Muslimani su preuzeli kontrolu nad ključnim gradom Travnikom i socijalni radnici UN videli su kako muslimanske snage pucaju na hrvatske civile i isteruju hiljade Hrvata iz njihovih domova.⁴⁹ Šesnaestog juna, zvaničnici UN izvestili su da su snage bosanskih Muslimana divljale u nekoliko hrvatskih sela severozapadno od Sarajeva gde su pljačkali hrvatska područja i proterali preko 10.000 hrvatskih seljaka iz njihovih kuća.⁵⁰ Klintonova administracija nije optužila muslimanske trupe za “etničko čišćenje” Hrvata. U toku tog istog perioda, hrvatske i muslimanske trupe takođe su se okrenule protiv UN. Desetog juna, jedinice muslimanske armije zaustavile su dva oklopna vozila i pod pretnjom upotrebe oružja, naterali njihovu britansku posadu da legnu na put, dok su oni krali svu njihovu opremu, neprobojne prsluke, automatsko oružje i mitraljeze.⁵¹ Dan kasnije, jedinice UN naterane su da pucaju i ubiju dva hrvatska milicajca koji su ih napali; to su bila prva vojna lica koje je ubilo osoblje UN u 14-tomesečnom ratu.

Još uvek nisu ovi muslimanski i hrvatski prekršaji, u umovima Klintonove administracije i medijima, izazvali nikakva pitanja od vitalnog značaja, kao što je naprimer ovo: zašto SAD daje podršku zaraćenim stranama koje se, očigledno, ne ponašaju različito od bosanskih Srba? Nakon ovih izveštaja, vašingtonsko 14-tomesečno portretisanje bosanskih Muslimana kao žrtava, trebalo je ipak da izazove bar izvesnu sumnju. Ukoliko su neki pojedinci u Vašingtonu i shvatali nedoslednost situacije, njihova gledišta gotovo nikad se nisu pojavila u štampi. U ogromnoj većini uvodnika zahtevalo se da SAD preduzmu energičnije akcije protiv Srba.

EVROPSKI PLAN O PODELI BOSNE : OVEN - STOLTENBERG

Zbog žestokih borbi između muslimanskih i hrvatskih snaga, celog proleća i leta 1993-e, postajalo je sve teže dokazivati da su tri bosanske etničke zajednice htele da žive pod zajedničkom vladom. Muslimanska strana nastavila je da veruje da će im vašingtonska podrška i tajno oružje iz islamskih zemalja pomoći da steknu kontrolu nad celom Bosnom, dok su bosanski Srbi osećali da je samoupravljanje u njihovom području jedini put da obezbede svoju sigurnost. Sedamnaestog juna 1993-e, u značajnom preokretu tokom sastanka u Beču, posrednik EZ, lord Oven, zalagao se da bosanski Muslimani prihvate podelu Bosne na tri odvojena etnička okruga (vidi Dodatak 2,mapa 9). Promena stava o tome što bi stvarno moglo da okonča rat u Bosni, počela je da se oseća čak i u Vašingtonu. Predsednik Klinton nagovestio je da bi prihvatio podelu ako bi se o tome složile sve tri strane. Ubrzo zatim, u izveštaju CIA-e zaključeno je da bi podela Bosne na tri države bilo najrazumnije rešenje, a jedan viši funkcioner Stejt Departmenta potvrdio je da su SAD voljne da dopuste da realnost na terenu diktira rešenje sukoba. Državni sekretar Voren Kristofer, potvrđujući novi američki pristup, uputio je prvu otvorenu kritiku Klintonove administracije Nemačkoj rekavši da “je bilo ozbiljnih grešaka u celom procesu priznavanja i da Nemci naročito snose odgovornost zbog ubeđivanja svojih kolega i Evropske Zajednice [da priznaju Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu]...Početak problema sa kojim se suočavamo danas, potiče od [tog] priznavanja.”⁵²

Nadajući se da bi međunarodna zajednica prihvatila istu vrstu etničke podele u Hrvatskoj, za koju je izgledalo da su voljni da prihvate u Bosni, 20-og juna 1993-e krajiški Srbi su održali dvodnevni referendum i oduševljeno glasali za ujedinjenje Republike Krajine sa područjem bosanskih Srba, Republikom Srpskom. Dok su Srbi međunarodnoj zajednici slali poruku da priznaju pravo na samoopredeljenje etničkim Srbima u Hrvatskoj i Bosni, vlada bosanskih Muslimana slala je drugačiju poruku : potrebno nam je oružje. Na konferenciji u Kopenhagenu, održanoj 21-og juna 1993-e, Alija Izetbegović emocionalno je apelovao na evropske predstavnike da ukinu embargo na oružje protiv njegove vlade. Izetbegović je uporno insistirao protiv podele Bosne, uprkos pritisku posrednika iz Evropske Zajednice i čak, pritiska iz drugog, iznenađujućeg izvora - članova njegove sopstvene muslimanske vlade u Sarajevu. Dok je Izetbegović odbio da prisustvuje sledećoj rundi pregovora u Ženevi i da diskutuje o trojnoj podeli Bosne, nekoliko članova njegove vlade tajno je glasalo da idu u Ženevu i diskutuju o uslovima plana o podeliBosne. Dvadeset četvrtog juna 1993-e, sedam od deset članova bosansko muslimanske ratne vlade u Sarajevu razišli su se sa pristalicama tvrde linije, na čelu sa Izetbegovićem i prisustvovalo pregovorima u Ženevi. Jedan od članova, koji je došao u Ženevu , Fikret Abdić, bio je lider severozapadnog bihačkog regiona kojeg su držali Muslimani. U Ženevi, Abdić je objavio da diplomatsko priznavanje nove grupe od strane evropskih pregovarača znači da ih je međunarodna zajednica prihvatila kao pravu bosansku vladu. Legitimitet Izetbegovićeve frakcije sada je bio pod znakom pitanja više nego ikad. Zbog dodatnog pritiska unutar sopstvene vlade, sposobnost Izetbegovića i njegovih pristalica da ponovo zadobiju presudnu američku vojnu podršku, postao je najneobičniji preokret u ratu - ne na bojnom polju nego u Vašingtonu.

Osmog jula 1993-e, Izetbegović je objavio da su on i njegove pristalice odbacili plan o podeli Bosne i Hercegovine, koji je predložen u Ženevi. Umesto toga, muslimansko rukovodstvo zahtevalo je da Ujedinjene Nacije najpre razoružaju Srbe oko zaštićenih zona. U Vašingtonu, politika se još uvek fokusirala na nevolje civila u Sarajevu i drugim područjima koja su držali Muslimani. Zahtevi bosanskih Muslimana da SAD izvrše pritisak na Srbe da povuku teško naoružanje oko Sarajeva, izgledalo je da su opravdani. Iz perspektive bosanskih Srba, teško naoružanje bila je jedina stvar koja je zadržavala brojnije muslimanske trupe i uklanjanjem ovog oružja, Srbi bi postali ranjivi, izloženi napadima. Ubeđeni da zaštita muslimanskih civila nije istinska briga Vašingtona, Srbi su to nazvali blefiranjem i zahtevali da bosansko muslimanske zaštićene zone budu potpuno razoružane. Vlada bosanskih Muslimana nije se složila s ovim zahtevom.

Dvadeset šestog jula 1993-e, Izetbegović je iznenada pristao da učestvuje u direktnim diskusijma sa liderima bosanskih Srba i Hrvata, Radovanom Karadžićem i Matom Bobanom; ponaosob. Međunarodni posrednici bili su ohrabreni. Izgledalo je da će se muslimanska vlada konačno složiti da se stvori labava konfederacija tri odvojena etnička entiteta. Novi plan koji su predstavili predstavnici EZ lord Dejvid Oven i izaslanik UN Tornvald Stoltenberg , razlikovao se od prethodnog Vens-Ovenovog plana od 10 provincija u tome što je predviđao, na komunama zasnovanu trojnu federaciju, u velikoj meri nezavisnih republika. Svaka republika imala bi svoj Ustav i pravo da postane članica Ujedinjenih Nacija i drugih međunarodnih organizacija. Nije bilo predviđeno da postoji centralna nacionalna armija niti nacionalne policijske snage i plan nije predviđao postojanje centralne banke nego tri različite monete. Bosanske institucije bile bi sastavljene od tročlanog predsedništva, sačinjenog od lidera sve tri republike, koji bi se rotirali svaka četiri meseca na mestu predsednika. Sve odluke bile bi donošene konsenzusom. Bosanski Srbi su predložili da Sarajevo bude podeljeno na dva susedna grada, za Muslimane i Srbe.

Oven-Stoltenbergov plan, predložen u Ženevi krajem jula 1993-e, bio je do tada jedan od najrealističnijih predloga za okončanje bosanskog rata. U njemu je bilo predloženo da se region očuva kao multietnička zajednica a da se istovremeno svakoj grupi dozvoli relativna sloboda i samouprava. Sporazum o podeli Bosne na tri, etnički zasnovane republike, mogao je da dovede do okončanja rata. Ipak, u tom presudnom trenutku, vašingtonska pretnja silom i njihova podrška Izetbegovićevoj vladi opet su sprečili rešenje sukoba pregovorima.

PRETNJE AMERIČKIM VAZDUŠNIM UDARIMA OSUJETILE PREGOVORE

Krajem jula 1993-e, upravo kada su bosanski Muslimani, Hrvati i Srbi bili pred potpisivanjem Oven - Stoltenberg sporazuma o podeli Bosne, Klintonova administracija je objavila da SAD razmatraju primenu vazdušnih udara protiv Srba, da bi razbili njihovu vojnu opsadu Sarajeva. Konačno je muslimanski lider čuo što mu je bilo potrebno da čuje: SAD će obezbediti vojnu podršku. Vašingtonska objava eliminisala je svaku mogučnost da evropski plan bude potpisan.

Ovu odluku, kao mnoge druge pre nje, Klintonova administracija donela je ne obazirući se na ono što se stvarno događalo na terenu.U to vreme, konvoji UN bili su sprečavani da dođu u Sarajevo, ne zbog Srba nego zbog borbi između Muslimana i Hrvata. Umesto da radi na tome da se prekinu borbe Muslimana i Hrvata, Vašington se opet fokusirao na nastavljanje agresivne politike protiv Srba. U to vreme, američki ambasador u Hrvatskoj, Piter Galbrajt poslao je telegram, upozoravajući na očajnu situaciju na Balkanu, telegram za koji je rečeno da je ostavio snažan utisak na Državnog sekretara Vorena Kristofera.⁵³ U svom telegramu Galbrajt je otišao tako daleko da je uporedio Sarajevo sa Aušvicom i govorio o užasima koji su zadesili grad, kao što su tifusna groznica, jako raširena dizanterija, glad i izuzetno hladna zima. Emocionalna energija američkog ambasadora bila je karakteristična za ono što se dešavalo u Vašingtonu u to vreme. Osoblje Stejt Departmenta opisalo je američku politiku, koja je evoluirala u pravcu bombardovanja srpskih položaja, više kao posledicu osećaja krize i odlučnosti da se pomogne Muslimanima , a ne zasnovanu na širim principima spoljne politike.

Pošto su mediji sve više kritikovali Klintnovu politiku u Bosni kao neefikasnu u pokušaju da zaustavi rat i nakon Galbrajtovog očajničkog pledoajea, Kristofer je počeo da se združuje sa taborom intervencionista u Klintonovoj administraciji - savetnikom za nacionalnu bezbednost, Entoni Lejkom i ambasadorom u UN Madlen Olbrajt - koji su podržavali vazdušne udare oko Sarajeva. Odbijajući višemesečne napade svojih kolega, koji su ga sve više kritikovali zbog njegovog blagog pristupa, Kristofer je sada prezentirao energičnije argumente. Hitno je apelovao, pismima i telefonom, na svoje kolege u Evropi, tvrdeći da nije samo Sarajevo na lomači nego i budučnost NATO-a. Predsednik Klinton dodao je težinu novom američkom apelu tako što je 30-og jula 1993-e poslao pismo generalnom sekretaru UN Butros Butros-Galiju, urgirajući da UN dozvoli američke vazdušne udare.Započela je užurbana diplomatska aktivnost da bi britanski i francuski zvaničnici napustili Oven-Stoltenbergov plan i podržali američku vojnu akciju u Bosni.

Na domaćoj sceni, zvaničnici Klintonove administracije radili su na stvaranju konsensusa među skeptičnim zvaničnicima Pentagona. Kada je 13-og jula 1993-e Klintonova administracija tražila od Pentagona da predstavi vojne opcije u Bosni, Štab šefova (Joint Chiefs of Staff) procenio je da bi SAD morale da upotrebe 80.000 vojnika za logistiku i borbe. Savetnik za nacionalnu bezbednost, Entoni Lejk i Državni sekretar Kristofer verovali su da je Pentagon prezentovao politički nepraktičnu opciju da bi osigurao da plan bude odbijen. Ova dvojica odmah su lobirali Pentagon za vojni predlog koji bi podržao njihove ciljeve. Izmenjena Pentagonova opcija dala je Lejku i Kristoferu ono što su želeli. U njoj je procenjeno da je za Sarajevo potrebno samo 25.000 vojnika, ako se američkim vazdušnim udarima muslimanskim jedinicama obezbedi podrška .Predsednik Klinton oberučke je prihvatio opciju sa vazdušnim udarima i američka vojna uloga na Balkanu postala je stvarnost. Javno, Lejk i Kristofer dokazivali su da će vazdušni udari pomoći pregovarački proces; stvarno, njihov cilj bio je da ojačaju muslimansku stratešku i pregovaračku poziciju. Kao poslednji korak, Vašington je pojačao pritisak na Evropljane da napuste plan. Na sastanku u Briselu 3-eg avgusta 1993-e, zvaničnici Klintonove administracije bili su u stanju da ubede NATO da podrži američki plan da upotrebi vazdušne udare protiv bosanskih Srba u Sarajevu.

Sledeći već poznat obrazac, američke pretnje o upotrebi sile u Bosni dovele su do povlačenja muslimanske vlade iz mirovnih pregovora. Kada je NATO objavio da je sastavio listu ciljeva za Bosnu, lider bosanskih Muslimana Alija Izetbegović poslao je 31-og jula pismo međunarodnim posrednicima zahtevajući suštinske izmene plana koji je prihvatio samo dva dana ranije. Bosanski Muslimani sada su hteli da se srpske snage povuku sa dve ključna strateška planinska položaja koja su držali oko Sarajeva. Islamski saveznici poduprli su ove nove zahteve. Trinaestog avgusta 1993-e, predstavnici islamskih zemalja, uključujući turskog ministra spoljnih poslova Hikmeta Cetina, sreli su se u Vašingtonu sa Državnim sekretarom Vorenom Kristoferom i zahtevali da SAD odbace mirovni plan i otpočnu sa vazdušnim udarima protiv Srba.

Vašingtonski intervencionisti i mediji ponavljali su takve zahteve. U uvodniku Washington Post-a, 9-og avgusta 1993-e, Jeanne Kirkpatrick , nazvala je situaciju “naš prvi posthladnoratovski pad.” Dan kasnije, u uvodniku Jim-a Hoagland-a, plan je nazvan “izdaja lorda Ovena.” U to vreme, Washington Post se zalagao da Klintonova administracija preduzme veće unilateralne korake da direktno pomogne vladi bosanskih Muslimana. Iako je 70 % američke javnosti osećalo da SAD ne bi trebalo da deluju same u izvođenju vazdušnih udara protiv bosanskih Srba, gledište medija je bilo to koje je imalo veći uticaj na Klintona. Ričard Holbruk kasnije je napisao da je “ štampa bila nemilosrdna u svom izveštavanju o administraciji [o Bosni] i bilo je prikladno vršiti pritisak na Klintona da agresivnije deluje.”⁵⁴ Jedan analitičar Stejt Departmenta, koji je u to vreme radio na pitanjima Bosne, rekao mi je da su administraciju “mediji gurnuli da podrže Muslimane zato što su ljudi na svim nivoima u Stejt Departmentu hteli dobre ocene, aktivno radeći nešto za Bosnu.”

Dok je Klintonova administracija bila preokupirana slikama iz medija, evropski posrednici nastavili su da rade na kompromisnom rešenju. U avgustu 1993-e, oni su ubedili bosanske Srbe da se povuku sa svojih položaja iznad Sarajeva, u nadi da će navesti muslimansku vladu da se vrati pregovorima. Istovremeno, međunarodni posrednici ponudili su muslimanskoj vladi podelu Sarajeva na dva grada, kao deo celokupnog mirovnog sporazuma. Kada su se snage bosanskih Srba složile da se povuku sa strateške teritorije iznad Sarajeva, razgovori u Ženevi su nastavljeni i zaraćene strane su se dalje složile da demilitarizuju Sarajevo, privremeno ga stavljajući pod kontrolu UN. NATO je ponovo zapretio bosanskim Srbima i kao što se moglo predvideti, na sastanku u Ženevi, 19-og avgusta 1993-e, Izetbegović je počeo da postavlja nove zahteve za dodatne teritorije od Srba i Hrvata.

Dok su se predgovori nastavljali, u Mostaru su se intenzivirale borbe između Muslimana i Hrvata toliko da su UN izvestile da je 55.000 Muslimana bilo na ivici gladi. Pošto su jedinice bosanskih Hrvata koje su opkolile Mostar, blokirale isporuke pomoći UN, oni su stvorili daleko porazniju humanitarnu situaciju nego u Sarajevu. Zvaničnici UN koji su posetili hrvatske zatvorske centre za Muslimane, izvestili su da su to bili najgori logori koje su videli u 16 meseci građanskog rata u Bosni i Hercegovini.⁵⁵ Zbog blokade isporuka hrane, bosanski Hrvati nisu bili ni ukoreni niti kažnjeni, iako je ambasador Olbrajt upozorila na konferenciji za štampu u Hagu da “SAD nameravaju da smatraju umešanost bilo koje od tri zaraćene bosanske strane u isporuke hitnih pošiljki hrane narušavanjem međunarodnog humanitarnog prava, koje bi trebalo da bude u nadležnosti Tribunala za ratne zločine.”⁵⁶Vašington nije izdao sapštenje o vazdušnim udarima protiv bosanskih Hrvata ukoliko se ne povuku iz Mostara ili da predaju oružje kao što se to zahtevalo od Srba u Sarajevu. Malo je koji, ako ih je i bilo,od medija doveo u pitanje vašingtonsku jednostranu politiku.

Početkom septembra 1993-e, bosanski mirovni pregovori došli su u kritičnu fazu. Nakon što Izetbegović očigledno nije uspeo da potakne francuske i britanske predstavnike u Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija da odobre vazdušne udare, Olbrajtova se naljutila i javno pokazala svoju uvređenost. U svom govoru, nakon Izetbegovićevog, zahtevala je da Srbi i Hrvati daju više teritorija Muslimanima ili će se suočiti sa vazdušnim udarima. Njena poruka bila je upućena samo Srbima. Vašington nikada nije ozbiljno nameravao da protiv Hrvata upotrebi silu. Iako je iz Komiteta za spoljne odnose američkog Kongresa Izetbegoviću rečeno da ne očekuje američku vojnu pomoć da bi preokrenuo tok rata, bosansko muslimanska vlada imala je prijatelje u vrhu Klintonove administracije koji su 1994-e i 1995-e konačno poslali američke snage da intervenišu u korist njihove vlade. Američka administracija objavila je da će NATO preduzeti akcije ako Sarajevo bude napadnuto ili konvoji UN budu sprečeni da dopru do grada. Ohrabreni američkom podrškom njihovim teritorijalnim zahtevima, 29-og septembra 1993-e bosanski parlament u kojem su dominirali Muslimani, odbacio je ključne uslove mirovnog plana pod pokroviteljstvom UN i insistirao da bosanski Srbi ustupe još teritorija. Specijalni američki izaslanik Charles Redman (Čarls Redman) podržao je muslimansku odluku, ali su evropski posrednici bili veoma razočarani.

Ubeđeni da je muslimanska pregovaračka taktika bila usmerena samo na izvlačenje koncesija od Srba, bez ustupaka sa njihove strane, parlament bosanskih Srba povukao je sve koncesije koje je prethodno učinio, smanjujući srpske teritorije od 70 % na 52 % kako je traženo mirovnim planom. Srbi su sada odbili da dozvole Muslimanima prilaz reci Savi i delu grada Brčko, dok je predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić, objavio da njegova vlada ne prihvata prisustvo NATO trupa u Bosni, nego samo posmatrače UN. Pored odbijanja da se povinuju Izetbegovićevim novim zahtevima, bosanski Srbi su počeli da osećaju da muslimanska pozicija slabi usled unutrašnjih borbi. U oktobru 1993-e, jedinstvo bosansko muslimanske vlade u Sarajevu bila je umnogome podrivena od strane jednog od članova vlade, Fikreta Abdića. Njegova otcepljena frakcija objavila je autonomiju severozapadnog regiona Bihaća i potpisala mirovni sporazum sa bosanskim Srbima. Abdić je verovao da pozicija tvrde linije, koju je predstavljao Izetbegović i njegove pristalice, ohrabruje nastavljanje rata na račun muslimanskih civila.

U to vreme, američki mediji nisu obratili pažnju na rascep u bosansko muslimanskoj vladi. Primedbe o Abdićevoj bosansko muslimanskoj frakciji pojavile su se tek 4-og jula 1994-e u New York Times-u, devet meseci kasnije. Stvar je opet kratko pomenuta u dva članka u New York Times-u sledeće godine, nakon što su se borbe između dve muslimanske frakcije intenzivirale u toj meri da se to više nije moglo dalje ignorisati. Washington Post nije čak ni pomenuo raskid. Bosansko muslimanska vlada naročito je izbegavala u medijima ovu temu. Nisu hteli da ugroze američku vojnu intervenciju priznanjem da je njihova vlada, navodni model multietičnosti, bila sada odbačena ne samo od strane bosanskih Srba i Hrvata nego i od znatnog broja Muslimana.

Sa nešto realističnijim gledištem o onome što se dešavalo u Bosni, Evropljani su nastavili da se zalažu za podelu Bosne. Na sastanku EZ u Parizu, 28-og novembra 1993-e, 12 nacija EZ zahtevalo je ukidanje ekonomskih sankcija protiv Jugoslavije, u zamenu za teritorijalne koncesije bosanskih Srba, dok se saradnja Hrvatske tražila uz obećanje finansijske pomoći. Vašington je, s druge strane, nastavio da gradi konsensus za upotrebu sile u Bosni. Na NATO samitu u Briselu, 9-og januara 1994-e, predsednik Klinton obećao je američko vođstvo u izgradnji “nove bezbednosti” u Evropi vezivanjem uspostavljene demokratije Zapada za demokratiju koja se pomalja na Istoku, kroz mrežu vojnih, ekonomskih i demokratskih veza. Za vreme konferencije, NATO je ispostavio zahtev bosanskim Srbima da uklone opsadu Sarajeva i dozvole otvaranje aerodroma u severoistočnom bosanskom gradu Tuzli.

Evropljani nisu bili zadovoljni vašingtonskom žustrinom. Generalni sekretar Butros Butros-Gali rekao je Savetu Bezbednosti da se on protivi NATO vazdušnim udarima zato što će ugroziti celokupnu humanitarnu operaciju u Bosni. Međutim, Klintonova administracija bila je više fokusirana na bosansko muslimanske strateške ciljeve nego što je bila istinski zainteresovana za humanitarne akcije. Do sada su bosansko muslimanske snage počele da stiču vojnu prednost, zbog povećanog dotoka oružja iz islamskih zemalja. Verujući da bi konačno mogli da oružanom silom otmu ono što nisu mogli dobiti pregovorima, bosanski Muslimani ponovo su, 23-eg januara 1994-e, odbacili mirovni predlog. Ovim poslednjim odbacivanjem, da se sporazum postigne pregovorima, otpočeo je 19-mesečni period združenih bosansko muslimanskih i hrvatskih napada na bosanske Srbe, uz pomoć američkih vazdušnih napada, koji će potrajati sve do novembra 1995-e, kada je potpisan Dejtonski sporazum.