SerbianInstituteBooks

Serbian Institute | Contact us

www.serbianinstitute.com

Our Board

What we do

Advisers

e-News

Videos

Heritage Tours

Books

Events

Links

Support

Contact

Predgovor

Sadržaj

mape,

stanovništvo,

hronologija

Available on AMAZON

Click to ORDER

Књига, Рат Речима: Вашингтон и југословенски сукоб, коју је издала позната америчка издавачка кућа у пољу америчке спољне политике (Praeger Publishers) писана у оригиналу на енглеском језику крајем 1999 године (преведена овде на српском) је намењена да обавести најпре амерчко јавно мњење о истини и пропаганди, управо рат речима који се водио током распада Југославије у Вашингтону и широм света и који је утицао на америчку спољну политику. Рат речима говори о како функционисе Вашингтон, како су се одлуке доносиле, који су фактори унутар Америке и глобално утицали на те одлуке, и на акције и ставове на Балкану.

Данијела Сремац, писац, експерт за Балкан и америчку политику, уметник, предузетник, продуцент, музичар, мултимедијски консултант и председник Српског Института, магистар америчке спољне политике, позната је у српској дијаспори као водећи глас у Вашингтону у одбрани српских људских права током сукоба у Крајини, Босни и Херцеговини и на Косову. Наступала је на преко 256 телевизијских и радио програма на СиННу и свим главним каналима у Америци и другим страним вестима. Говорила је испред важних америчких институција за спољну политику и редовно упознавала америчко јавно мњење, чланове Конгреса и владу са проблематиком Балкана.

Написала је две књиге— Рат Речима, Вашингтон и Југословенски Сукоб oписује пропагандни рат и утицај на америчку политику према Балкану, издао амерички издавач “Praeger Publishers” 2000 године. Њена друга књига, Срце Србије: путопис кроз културу (2012) писана на енглеском и српком уз 356 слика у боји луксузног издања приказује све о српској култури, туристичке дестинације, традиције, кухињу, спорт, историју, и српске производе. Као уметник излагала је и продавала своје уметничке радове слике на платну по галеријама широм Америке.

ШКОЛОВАЊЕ

Завршила је филозофију на универзитету (John Carroll University, Cleveland, Ohio) и Магистар Дипломатије на познатом универзитету у Вашингтону (American University, Washington, DC) Такође је студирала клавир и флауту на музичкој академији (Cleveland Institute) при факултету (Case Western Reserve University).

САДАШЊИ ПРОЈЕКТИ

Њен нови ЦД албум Дух Балкана излази на тржиште у Америци октобра 2016, и Данијела је такође режирала, и присуствовала као водитељ у видео путопису Мој Београд на енглеском који ће изаћи у јавност марта 2017 године.

Ауторско право 2017 Данијела Сремац — штампање или копирање није дозвољено

4. POGLAVLJE

ETNIČKI SUKOB ŠIRI SE NA BOSNU I HERCEGOVINU (OKTOBAR 1991 DO SREDINE 1992 )

BORBE SE RASPLAMSAVAJU U HRVATSKOJ; U BOSNI I HERCEGOVINI RASTE NAPETOST

Dok su između hrvatskih i srpskih paravojnih i civilnih grupa trajali oružani sukobi, srpski predsednik Milošević pokušavao je da ubedi predsednika sedmočlanog bosanskog predsedništva, Aliju Izetbegovića, da bi Bosna i Hercegovina trebalo da ostanu deo nove Jugoslavije koja bi uključivala nesrpska područja Hrvatske (?). Nova jugoslovenska federacija imala bi 14 miliona stanovnika, od kojih bi dve trećine bili Srbi. Međutim, za Izetbegovića, savez sa Srbijom nije dolazio u obzir. Ako bi ostao u jugoslovenskoj državi, Izetbegović bi bio beznačajan politički igrač u odnosu na Miloševića, koji bi imao značajno srpsko izborno telo. Umesto da bosanskih 1.9 miliona Muslimana budu manjina u Jugoslaviji, Izetbegović je hteo da Muslimani budu najveća i najdominantnija etnička grupa u novoj nezavisnoj Bosni. Da bi postigao svoj cilj, bili su mu neophodni moćni saveznici.

U toku svoje posete SAD u leto 1991-e, Izetbegović se agresivno udvarao vašingtonskoj eliti, na sastancima sa prvim zvaničnicima američkog Stejt Departmenta, urednicima novina, reporterima i članovima američkog Kongresa. Njegova poruka Vašingtonu bila je da su bosanski Muslimani u savezu sa Hrvatima iz Bosne, ali nisu sa Srbima. Iako je u toku svog boravka u Vašingtonu Izetbegović govorio o demokratskim i višepartijskim idealima svoje vlade, kada je tražio podršku od muslimanskih zemalja Bliskog istoka, on je naglašavao svoja islamska uverenja. Bosanski Srbi, članovi vlade, sa strepnjm su gledali na Izetbegovićevo prijateljstvo sa islamskim zemljama kao na znak neprijateljskih namera SDA partije protiv Srba u regionu. Strahovali su da je samo pitanje vremena kada će Bosna pokušati da se izdvoji iz Jugoslavije, sa islamskom vladom kojom će dominirati Izetbegović i uski krug njegovih rođaka, prijatelja i članova SDA partije.

Da bi doneo odluku o tome kada bi bosanski Muslimani trebalo da krenu u akciju, Izetbegović je pratio informacije o rastućoj konfrontaciji u Hrvatskoj. Dok su se borbe u svim područjima Hrvatske naseljenim Srbima nastavljale, a Tuđman postavio ultimatum Jugoslovenskoj armiji da do 31-og augusta 1991-e napusti Hrvatsku, Izetbegović se ohrabrio da sledećeg dana objavi da je u celoj Bosni i Hercegovini zakazao referendum o otcepljenju od Jugoslavije. Ovaj potez pozdravili su bosanski Hrvati, ne zato što su hteli da žive u državi pod dominacijom muslimanske SDA partije, nego zato što bi im odcepljenje Bosne od Jugoslavije konačno omogučilo da područja naseljena bosanskim Hrvatima pripoje Hrvatskoj. Taj nagon bosanskih Hrvata ka spajanju u “veliku Hrvatsku” američka štampa u to vreme retko je pominjala, dok su pokušaji bosanskih Srba da ostanu unutar Jugoslavije opisani kao podrška ekspanzionističkim ciljevima ostvarenja “velike Srbije.”

Bosanski Srbi hteli su da Republika ostane deo Jugoslavije jer je to bio način da obezbede zaštitu svojih političkih prava. Izetbegovićev poziv na referendum značio je da će republički Muslimani i Hrvati biti u prednosti zbog toga što zajednički predstavljaju većinu i glasaće za otcepljenje od Jugoslavije. Srbi su protestovali jer prema jugoslovenskom Ustavu, odluke u Bosni i Hercegovini mogu se donositi samo preko sistema saglasnosti konsensusom, a ne jednostavnom većinom. Ovaj sistem konsensusa, kojim su se Bosna i Hercegovina rukovodile poslednjih 45 godina, obezbeđivao je da nijedna odluka ne može da se donese bez saglasnosti svih etničkih grupa. Srpski članovi parlamenta zahtevali su da se referendum otkaže i zapretili da će bojkotovati glasanje ako do njega dođe. Predstavnici Muslimana i Hrvata ignorisali su upozorenje Srba.

Sada je bilo jasno da Srbi ne mogu da održe Jugoslaviju . Kršenjem poslednjeg primirja između Srba i Hrvata, 23-eg augusta 1991-e, u Hrvatskoj je došlo do eskalacije borbi. Dok je hrvatska vlada obasipala međunarodne medije tvrdnjama da ih napada JNA, tvrdnjeJugoslovenske armije da samo odgovara na ofanzive hrvatskih snaga bile su daleko manje poznate javnosti.Tek na samom kraju jednog članka u Washington Post-u navedene su reči člana jugoslovenske federalne komisije za održavanje prekida vatre, bosanskog Muslimana Irfana Ajanovića: “Hrvatska je takođe agresor...dogovor o prekidu vatre krše obe strane.” Do tada su trupe hrvatskog ministarstva odbrane izvršile invaziju na grad Pakrac, napadajući Srbe i uništavajući njihove domove i ostale zgrade.¹ S druge strane, u prestonicama Zapada, hrvatska vlada optužila je JNA za agresiju. Kada je JNA, nekoliko dana kasnije, napadom na Vukovar odgovorila na hrvatski napad na Pakrac, Austrija, Nemačka i Italija, tradicionalni hrvatski saveznici, odmah su osudili nasilje. Zapretili su da će priznati Hrvatsku kao nezavisnu državu. Srbima je izgledalo da se istorija ponavlja. Hrvatsku su opet podržali njeni tradicionalni saveznici. Hiljade Srba izašlo je na ulice Beograda skandirajući slogane ispred nemačke ambasade, optužujući Nemačku da podržava hrvatsko izdvajanje iz Jugoslavije radi stvaranja “četvrtog Rajha.”

Dok su neke zapadnoevropske zemlje, za ono što se događa, sve više okrivljavale Srbe, do augusta 1991-e, etnički Srbi činili su najveći broj izbeglica; prema izveštajima, 50.000 Srba pobeglo je iz hrvatskih područja naseljenih Srbima, iz istočne Slavonije i Krajina, dok je 25.000 Hrvata pobeglo iz područja koja su kontrolisali krajiški Srbi.² Iako su Srbi u čitavoj zemlji podržavali napore koje je preduzimala JNA da spreči dalje proterivanje Srba iz Krajina, Nemačka bi priznala Hrvatsku kao nezavisnu naciju ukolikoSrbi ne obustave vojni otpor protiv Hrvata. Srbi su naterani da biraju između dve loše alternative koje su u krajnjem vodile ka istoj situaciji. Ako JNA dozvoli Hrvatskoj da porazi krajiške Srbe, priznavanje Hrvatske kao suverene države bilo bi neizbežno. Jedina nada za Srbe bila je vojna opcija - da pobede Hrvate i nateraju Republiku ili da se ponovo pridruži Jugoslaviji ili da krajiškim Srbima prizna nezavisnost.

Iako je EZ pokušavala da posreduje u toj situaciji, sve manje je bila u stanju da to čini. Dok su trajali pregovori, da bi podstakla da dođe do prekida vatre između Srba i Hrvata u Krajini, 2-og septembra 1991-e Evropska Zajednica poslala je 80 posmatrača. U septembru 1991-e, na otvaranju mirovne konferencije o Jugoslaviji pod pokroviteljstvom EZ, na kojoj su se sastali predsednici svih šest republika sa ministrima EZ da bi našli rešenje, došlo je do svađe između srpskog i hrvatskog lidera. Tuđman je optužio Srbiju da vodi prljavi rat sa ciljem da osvoji i stvori etnički čista područja proterivanjem svih nesrpskih stanovnika. Milošević je poricao da ima bilo kakve ekspanzionističke ciljeve, optužujući ga da su najveći broj izbeglica koji su “etnički očišćeni” iz Hrvatske bili etnički Srbi koji su pobegli zbog državnog terora i represije koji Hrvatska vrši nad srpskim građanima. U toku ove svađe, belgijski ministar spoljnih poslova Mark Eyskens rekao je,“dok slušam njihove govore, imam utisak da je ovo nastavak drugog svetskog rata.”³ Na završetku konferencije, holandski ministar spoljnih poslova Van den Bruk komentarisao je da ne bi trebalo da bude “nikakvih promena u postojećim jugoslovenskim granicama silom ili jednostranom odlukom i da je potreban dogovor svih jugoslovenskih strana za bilo kakvu promenu.”⁴ Tuđman i Kučan odbili su da priznaju autoritet EZ da opozove njihove republičke deklaracije o nezavisnosti.

Neuspeh prve mirovne misije EZ uskoro je postao očigledan. Samo nekoliko dana kasnije, žestoke borbe opet su buknule oko Pakraca i Kostajnice, grada koji se nalazi 50 milja jugoistočno od Zagreba na reci Uni, grad koji je predhodnih meseci nekoliko puta prelazio od srpske pod hrvatsku kontrolu. Nakon što je 300 hrvatskih vojnika naterano da se preda Jugoslovenskoj armiji u Kostajnici, Hrvatska je svim kasarnama JNA u Republici nametnula blokadu snabdevanja hranom, vodom i električnom energijom. Dok su se mladi, većinom srpski regruti suočavali sa dehidratacijom i gladovanjem, zapadnoevropske zemlje nisu zvanično ukorile Hrvatsku. Sa Nemačkom kao moćnom silom iza EZ, Hrvatska je dobila moćnog zaštitnika koji je izgleda blagonaklono gledao na njenu politiku. Da bi spasila osoblje JNA od smrti od gladi, nakon čitave sedmice hrvatske blokade, JNA je 20-og septembra 1991-e otpočela napad velikih razmera i probila hrvatske linije fronta u Vinkovcima, Osijeku i Vukovaru.

Žestoke borbe u Hrvatskoj izgleda da nisu dale podstrek bosansko muslimanskim i bosansko hrvatskim liderima da pokušaju da dođu do kompromisnog rešenja sa Srbima da bi izbegli sličan sukob u njihovoj Republici. Daleko od toga da pokuša da smanji napetosti, Izetbegović je odmah mobilisao svoje vojne snage, Zelene beretke, i naredio da Jugoslovenska armija napusti Bosnu i Hercegovinu. Kao i u Hrvatskoj, ovaj potez je učinjen dok je Bosna i Hercegovina još bila republika Jugoslavije - pre nego je održan referendum o nezavisnosti i pre nego je Bosna bila priznata kao nezavisna država. U to vreme,Washington Post je izveštavao “[Bosansko] republičko predsedništvo naredilo je mobilizaciju svojih teritorijalnih obrambenih snaga.”⁵ Ova, kako se čini, skromna fraza dokazuje sve veću pristrasnost ovih novina. Izjavom, da je “ predsedništvo” naredilo mobilizaciju, Washington Post implicitno je priznao Izetbegovića i njegove pristalice kao jedinu legitimnu vladu Bosne - ignorišući činjenicu da je na čelu Bosne bilo zajedničko predsedništvo, koje je uključivalo bosanske Srbe kao članove predsedništva, koji su smatrali da je Izetbegovićeva mobilizacija ilegalna.

Oštre kritike Zapada na račun JNA, ohrabrile su bosanske Muslimane i Hrvate da preduzimaju sve intenzivnije neprijateljske akcije protiv jugoslovenskih srpskih vlasti. Kada je Jugoslovenska armija mobilisala svoje snage u Bosni i Hercegovini da udruženim snagama spreči hrvatske neprestane pokušaje da se otcepi, dok je jedan vojni konvoj prolazio kroz dva mala bosanska grada blizu Mostara, naoružani bosanski Hrvati postavili su barikade na putu i ubili jednog mladog srpskog vojnika. Ovo je bila prva žrtva rata u Bosni i Hercegovini. Slično je bilo u Sarajevu gde su, nabijeni antisrpskim i anti-JNA emocijama, naoružani Hrvati i Muslimani pokušali da blokiraju kolonu od 35 vojnih autobusa JNA i 100 oklopnih vozila, na putu za Hrvatsku.⁶ Sklopivši kompromisni sporazum sa Izetbegovićem, srpski predsednik Milošević obećao je da iz Bosne i Hecegovine povuče neke od rezervnih jedinica jugoslovenske federalne armije, u zamenu za Izetbegovićevu garanciju da će da raspusti muslimanske paravojne jedinice. Na kraju, nijedna strana nije ispunila obećanje.

Krajem septembra 1991-e, Makedonija je već bila proglasila nezavisnost, Hrvatska je bila u metežu a jugoslovenski ministar odbrane, Veljko Kadijević objavio je da je federalno predsedništvo srušeno i da se Jugoslavija “brzo kreće prema vrtlogu sveobuhvatnog građanskog rata i genocida protiv srpskog stanovništva u Hrvatskoj.”⁷ Hrvatska je, s druge strane, očajnički htela da internacionalizuje sukob. Nakon što je JNA napala Vukovar, u brojnim apelima i porukama ministrima EZ i predstavnicima UN, uporno je saletala svet da zaustavi ono što je nazivala “srpskom agresijom.” Ubrzo nakon brzog i žestokog hrvatskog medijskog udara na Vukovar, 26-og septembra 1991-e, državni sekretar Đejms Bejker prvi put izdvojio je JNA kao izvršioca “agresije.”

Vašingtonski pomak u politici bio je podstrek za druge oblike međunarodne reakcije. Istog dana Bejker je objavio da je sukob u Jugoslaviji “agresija.” Članovi Saveta bezbednosti UN glasali su za nametanje potpunog embarga na uvoz oružja na čitavom području Jugoslavije, uprkos višemesečnih debata o tome da li UN ima pravo da interveniše u unutrašnjim stvarima Jugoslavije. Međutim, ni retorika niti politika SAD i Evrope nisu imenovali stvarne probleme tri etničke grupe u Bosni koje su bile na pragu brutalnog rata.

Muslimanski i hrvatski članovi bosanske vlade, 15-og oktobra 1991-e, proglasili su Bosnu i Hercegovinu suverenom državom. Nakon što su zakonodavci bosanskih Srba proglasili deklaraciju ilegalnom, 73 srpska delegata izašla su iz parlamenta i Momčilo Krajišnik, predsednik bosanskog parlamenta i još jedan etnički Srbin , objavili su zasedanje zatvorenim. Zapadni pravni analitičari složili su se da je zakonitost muslimansko-hrvatske deklaracije o nezavisnosti sporna, ali Vašington nije izrazio zabrinutost zbog muslimansko-hrvatskih pokušaja da otcepe Bosnu i Hercegovinu od Jugoslavije bez saglasnosti Srba.⁸Brojno nadmašeni i izmanipulisani od muslimansko-hrvatske koalicije, predstavnici bosanskih Srba, koji su uglavnom bili iz SDS-a, formirali su, kako su ga nazvali, novi “parlament Srba u Bosni i Hercegovini” i 9-og novembra glasali ogromnom većinom da Republika treba da ostane unutar Jugoslavije. Srbi su se nadali, ne samo da demonstriraju demokratsku volju svog naroda, nego da time upozoravaju muslimanske i hrvatske lidere da će odvajanje Bosne i Hercegovine naići na otpor.

Upozorenja o bliskoj opasnosti od građanskog rata mogla su ubediti lidere Bosanskih Muslimana i Hrvata da se dogovore sa Srbima, da nije bilo jednog krucijalnog faktora - Nemačke. U to vreme Nemačka je predvodila evropsku politiku da se prizna suverenitet Hrvatske, što je bosanskim Muslimanima i Hrvatima ukazivalo na mogućnost da će Bosna i Hercegovina biti sledeća. To je učinilo pregovore sa bosanskim Srbima nepotrebnim i gurnulo Bosnu korak bliže ratu.

NEMAČKA PREDVODI DEZINTEGRACIJU JUGOSLAVIJE

U trenutku kada je Bosna i Hercegovina bila pod najvećim etničkim tenzijama, Nemačka je postala evropski pobornik hrvatske nezavisnosti. Nemačka podrška Hrvatskoj još više je pojačana u oktobru 1991-e, kada su borbe u Dubrovniku, gradu na hrvatskoj jadranskoj obali, privukle globalnu medijsku pažnju. Hrvatske snage, boreći se sa JNA u susednoj republici Crnoj Gori, zauzele su pozicije u istorijskom gradskom jezgru Dubrovnika. Ovo im je omogućavalo da ispaljuju granate na JNA, verujući da JNA neće odgovarati na vatru i oštetiti delove istorijskog grada, što bi sigurno izazvalo međunarodne proteste.⁹Nesmotrena reakcija JNA dobrodošla je Tuđmanovoj vladi i ona je to iskoristila da izmami ogromne simpatije od evropskih država. Dok je rezultat granatiranja bilo minimalno oštećenje Dubrovnika, hrvatska vlada tvrdila je da je u istorijskom jezgru grada došlo do velikih oštećenja. Ova priča šokirala je evropsko javno mnjenje , naročito Nemce, od kojih su mnogi letnji odmor provodili na dalmatinskoj obali kao turisti. Nekoliko meseci kasnije, novinari su posetili Dubrovnik i našli da grad nije ni izdaleka tako oštećen kao što je tvrdila hrvatska vlada.¹⁰ Međutim, u to vreme, hrvatsko grubo preterivanje dalo je željeni efekat. Sada je Nemačka ,više nego ikada ranije, bila spremna da pomogne Hrvatskoj.

U grozničavom oduševljenju zbog sopstvenog ujedinjenja i odlučna da kazni Srbe, Nemačka je na sastancima EZ stalno vršila pritisak da se Hrvatima i Slovencima dozvoli pravo na samoopredelenje. Nemačka je bila ta koja je u najvećoj meri stajala iza odluke EZ u novembru 1991-e da se ekonomske sankcije nametnu samo Jugoslaviji - Srbiji i Crnoj Gori. Kada je u decembru1991-e, Nemačka postala prva evropska država koja je javno označila Srbiju kao “agresora,” EZ ju je ubrzo zatim sledila sa svojim optužbama o “brutalnoj agresiji” Srbije na Hrvatsku.¹¹ Nemački poziv za priznavanje suvereniteta Hrvatske izazvao je duboke podele unutar EZ. Francuskoj i Britaniji bilo je stalo do očuvanja integriteta nacionalnih granica i nisu htele da naprave presedan za razdruživanje etnički nestabilnih nacija, uključujući Sovjetski Savez. Zalagali su se da se priznavanje odloži da bi se dobilo više vremena za razmeštanje mirovnih snaga UN radi razdvajanja jugoslovenskih zaraćenih strana, Srba i Hrvata. Bila je osnovana komisija EZ na čelu sa francuskim pravnikom Robertom Badinterom da bi ponovo razmotrili zahteve jugoslovenskih republika koje su tražile nezavisnost, uključujući i akta o zaštiti manjina i ljudskih prava u svakoj od republika, privrženost demokratskim principima i poštovanje postojećih granica. Dok se sa slovenačkim aktima o pravima manjina složila, Badinterova komisija bila je skeptična da će Hrvatska garantovati prava svojoj srpskoj populaciji i izrazila je zabrinutost zbog odsustva zakonske zaštite za manjine u Bosni i Hercegovini.¹²

Nemačka je odbila da prizna nalaze Badinterove komisije, kad je Hans-Ditrih Genšer objavio da je njegova zemlja nepopustljiva u stavu da prizna nove balkanske države i da Badinterov izveštaj “nije uslov za primenu odluke o priznavanju.”¹³ Na dan 23-eg decembra 1991-e, članovi EZ bili su zatečeni pošto je Nemačka postala prva zemlja koja je priznala Hrvatsku i Sloveniju kao nezavisne države. Nemačka objava došla je odmah nakon što je na sastanku EZ na vrhu postignut sporazum o bližoj evropskoj, političkoj i ekonomskoj saradnji, uključujući zajedničku spoljnu politiku. Zbog namere da održe jedinstvenu evropsku politiku, zemlje EZ podlegle su pritisku i 15-og januara 1992-e priznale Hrvatsku i Sloveniju. To je bila prva veća posthladnoratovska nemačka inicijativa koju je EZ prihvatila. Na konvenciji Hrišćanske Demokratske Unije, nemački kancelar Helmut Kol nazvao je ovu odluku EZ “velikim triumfom nemačke spoljne politike,” dok su se zvaničnici u Bonu hvalili da će uskoro dobiti saglasnost većine evropskih zemalja da takođe priznaju nezavisnost Bosne i Hercegovine.¹⁴

Popuštanjem Nemačkoj, EZ je propustila jednu važnu priliku da zahteva da prava manjina budu kriterijum za dodelu priznanja novim ambicioznim državama. EZ je samo prihvatila pismeno uveravanje hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da će njegova vlada poštovati prava Srba.

Sa sve većom spremnošću EZ da podržava nemačku politiku, srpsko rukovodstvo pozdravilo je korake da se pregovori sa nivoa regionalne organizacije prenesu na svetsko telo - Ujedinjene Nacije. Izaslanik UN za Jugoslaviju, bivši američki državni sekretar Sajrus Vens uspeo je da ubedi srpskog predsednika Miloševića i hrvatskog predsednika Tuđmana da dozvole mirovnim snagama UN da se stacioniraju u Hrvatskoj. Vensov plan predviđao je potpuno povlačenje jedinica Jugoslovenske armije kao i srpske milicije sa hrvatskih granica. Takođe je predviđao da u Hrvatsku stigne 10.000 mirovnjaka UN kao i uspostavljanje tri zaštićene zone UN u Srbima naseljenim područjima istočne i zapadne Slavonije i Krajini. Potpisivanjem Vensovog plana, Milošević se nadao da će saradnjom sa Ujedinjenim Nacijama i okončanjem šestomesečnog rata sa Hrvatskom, međunarodna zajednica konačno dodeliti Srbima u Krajinama istu vrstu samoopredeljenja kakvu su bili voljni da daju Hrvatskoj. Međutim, ovaj sporazum postao je prvi korak prema priznavanju hrvatskog suvereniteta. Hrvatskoj je dao razlog manje da pregovara sa Srbima, i u stvari, tim potpisom Srbija se odrekla prava da zaštiti svoje sunarodnike u Hrvatskoj. To je otvorilo put ka sličnom odricanju od prava Srba u Bosni i Hercegovini.

U OČEKIVANJU OLUJE : ETNIČKI RAZDOR U SARAJEVU

Prvih meseci 1992-e, u Bosni i Hercegovini etničke napetosti sve brže su rasle. Odbivši da se pomiri sa vladama kojima dominiraju Muslimani i Hrvati, parlament bosanskih Srba je 10-og januara 1992-e, proglasio stvaranje svoje sopstvene autonomne jugoslovenske države bosanskih Srba - Republiku Srpsku. Bosanski Srbi objavili su da njihova nova država opravdano zahteva 60 % republičke teritorije, pošto etnički Srbi, iako čine samo 31 % stanovništva, pretežno žive u bosanskim ruralnim područjima kao zemljoradnici (vidi Dodatak 2, mapa7).¹⁵ Bosanski Srbi takođe su, do 1960-ih, tradicionalno bili najveća etnička grupa u Bosni i Hercegovini (vidi Dodatak 1). Parlament bosanskih Srba izradio je svoj Ustav i proglasio predsednika, potpredsednike, ministre i štab. Iako su bosanski Srbi radili na stvaranju infrastrukture za njihovu odvojenu i nezavisnu vladu u Bosni i Hercegovini, bosanska muslimansko-hrvatska koalicija ignorisala je srpska upozorenja i zakazala glasanje o nezavisnosti u celoj Republici.

Bosna se sve više polarizovala. Lideri bosanskih Muslimana i Hrvata označili su Srbe kao nacionaliste tvrde linije i prisne prijatelje predsednika Srbije Slobodana Miloševića, koji je optužen da gaji ekspanzionističke ciljeve u vezi područja Bosne i Hercegovine koji su naseljeni Srbima. Neprijateljstvo prema bosanskim Srbima bilo je očigledno; na naslovnoj strani popularnog bosansko muslimanskog magazina za mlade, Novi Vox, prikazan je Musliman u tradicionalnoj odeći iz doba Turaka kako stoji na glavi lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića.¹⁶ U istom broju predstavljena je određena igra na tabli, igra čiji je cilj bio da se ubije koliko god je više moguće srpskih lidera. Na drugoj strani, Novi Vox objavio je takozvanu “ patriotsku poemu” u kojoj se moglo pročitati, “draga majko, idem da sadim vrbe, na njih ćemo vešati Srbe” ( slično ustaškom sloganu iz II svetskog rata, “vešaćemo Srbe na vrbe”).

Sa takvim osećanjem, koje je otvoreno izražavano u bosansko muslimanskim publikacijama, među srpskom populacijom rastao je strah i ozlojeđenost. U narednim godinama, dok su bosansko muslimanska vlada i njene pristalice u Vašingtonu tvrdile da su nacionalizam i propaganda lidera bosanskih Srba bili direktan uzrok strahovanja Srba i bili odgovorni za rat, svakodnevni događaji bili su ti koji su održavali strah Srba, bez potrebe da ga podstiču njihovi lideri. U toku cele druge polovine1991-e i početkom 1992-e, srpski poslovni ljudi iz Bosne kao i vlasnici prodavnica, izveštavali su o incidentima, napadima radikalnih muslimanskih grupa. Spomenici važnim srpskim piscima i herojima iz prošlosti Bosne bili su oskrnavljeni i uništeni.

Međutim, najzloslutniji znak nadolazećeg sukoba u Bosni, pojavio se krajem februara 1992-e, samo nekoliko dana pre zakazanog referenduma o nezavisnosti, kada su u Sarajevu na srpsku svadbenu povorku pucali muslimanski i hrvatski revolveraš i ubili mladoženjinog oca. Gosti sa svadbe i prolaznici identifikovali su dva muškarca, ali oni nikada nisu uhapšeni. Javnost bosanskih Srba bila je ubeđena da je policija, kojom su dominirali Muslimani, štitila zločince. Prema Srbima, to je bio ukus života kakav bi bio pod vladom kojom dominiraju Muslimani. Na dan 28-og februara 1992-e, Srbi su organizovali protest u Sarajevu protiv ubica na srpskoj svadbi i postavili barikade na susednim ulicama. Protest je imao veći značaj kao demonstracija srpskog otpora prema nastupajućem referendumu o nezavisnosti. Sledećih dana nastavili su sa dizanjem barikada jer su bosansko muslimanske paravojne snage počele da patroliraju gradom.

U sarajevskim predgrađima nastavila su se sporadična nasilja i 1-og marta 1992-e na dan referenduma o nezavisnosti Bosne, ubijene su tri osobe. Izveštavajući o tome, Washington Post u naslovu piše “Bosanci održavaju referendum o nezavisnosti” - iako nisu svi “ Bosanci” održavali referendum pošto su bosanski Srbi bojkotovali glasanje. U članku je propušteno da se navede ovo važno otkriće. Bio je to nagoveštaj sve veće tendencije da se uglavnom muslimanska vlada i civili u Bosni i Hercegovini opisuju u američkoj štampi kao “Bosanci.” Ovaj izraz ostavljao je utisak da su Srbi stranci u Bosni, dok su Muslimani - opisivani kao Bosanci i njihova vlada kao “ bosanska vlada” - imali pravo da budu u svojoj sopstvenoj zemlji. Time su ozakonjene ponavljane optužbe Stejt Departmenta, koje će tek uslediti protiv Srba, kao i zahtevi da je potrebno Srbe “otkotrljati nazad”, kao da su oni osvajači iz druge zemlje.

Protesti srpskih stanovnika Sarajeva na dan referenduma izazvali su malo simpatija u Evropi. Nemački ministar spoljnih poslova, Hans-Ditrih Genšer, komentarisao je da je jedini mogući odgovor na srpske proteste za Nemačku taj da ohrabri EZ da prihvati nezavisnost Bosne i Hercegovine. Da bi pokazali da su Srbi brojno nadmašeni po pitanju nezavisnosti, bosanski Muslimani i Hrvati otpočeli su sa svojim demonstracijama, organizovanjem masovnog okupljanja radi podrške za nezavisnu bosansku državu. Dok su mase demonstranata punile ulice Sarajeva, u gomilu uglavnom muslimanskih demonstranata ispaljen je jedan hitac. Snage muslimanskih Zelenih beretki tvrdile su da je hitac došao iz štaba Srpske demokratske stranke (SDS) u Holiday In-u. Pojurili su u srpske kancelarije i ubili četiri člana štaba. Zvaničnici bosanskih Srba tvrdili su da su Muslimani pucali u gomilu, kao izgovor da otpočnu napad na političke lidere SDS-a. Predstavnici bosanskih Srba, uključujući dr Radovana Karadžića i druge članove Srpske demokratske stranke, pobegli su iz svojih stanova i izbegli u okolna planinska predgrađa Sarajeva. Ostavili su svoje domove i gotovo svu svoju imovinu. Neki od funkcionera, kao Biljana Plavšić, pobegli su u onaj deo koji je kasnije postao sarajevsko predgrađe koje su držali Srbi. Jedan od članova SDS-a, Aleksa Buha, pobegao je iz svog stana pet minuta pre napada granatom na njegovo boravište.

Srpsko rukovodstvo izbeglo je na Pale, malo smučarsko selo udaljeno 10 milja od Sarajeva. Srbi koji su živeli u planinskim područjima oko Sarajeva kao i u oblastima grada uglavnom naseljenm Srbima, nastavili su da dižu barikade da bi blokirali prolaz muslimanskim snagama. Etničke tenzije ubrzano su izmicale kontroli, uz nevericu mnogih njegovih stanovnika. Sarajevo je postalo podeljen grad. Bosansko muslimanska policija koncentrisala se u jednom delu grada, naoružani bosanski Srbi i bivši oficiri JNA raspodelili su se uglavnom po predgrađima naseljenim Srbima. Stvorena je ratna zona. Srpski stanovnici Sarajeva improvizovanim barikadama podelili su puteve i zgrade. . Kasnije je u Sarajevu reka postala linija razdvajanja između bosanskih Srba u brdima i Muslimana u centralnim delovima grada. Osećajući predstojeća neprijateljstva , hiljade sarajevskih Srba (uglavnom žena i dece) brzo je pokupilo svoje stvari i uhvatilo poslednji let za Beograd. Večina muškaraca je ostala. Srbi i Muslimani ostali su u svojim kućama i stanovima bez obzira u kojem su delu Sarajeva stanovali.

Mnogi Srbi pobegli su iz Sarajeva u proleće 1992-e, usred haotičnih događaja. “Ostavili smo sve osim onog što smo mogli da ponesemo u našim torbama,” rekao nam je Radomir Lukić, koji je postao zamenik ministra spoljnih poslova Republike Srpske. Objasnio mi je: “Odmah sam poslao ženu i decu u Beograd. Osećao sam šta će se dogoditi.” Nakon što je Dejtonskim sporazumom okončan rat u novembru 1995-e, Lukić je određen za glavnog pravnog savetnika vlade Republike u arbitražnim pregovorima o Brčkom.

Vratila sam se s njim u Sarajevo u leto 1997-e, prvi put posle rata. Stigli smo vozilom UN da bi diskutovali o problemima u vezi stvaranja zajedničkih bosanskih institucija predviđenih Dejtonskim sporazumom. Dok smo se vozili pored prodavnica u centru Sarajeva, ljudi su opušteno hodali ulicama i tinejđeri sedeli u kafićima, Lukićevo lice imalo je bolan izraz :“Ovo nije isti grad,” rekao je. “Ovo nisu isti ljudi. Nikada više ovde ne bi mogao da živim.” Za Lukića i druge koji su napustili Sarajevo, događaji u proleće 1992-e označili su trenutak kada im je njihov grad oduzet. Odluka Muslimana i Hrvata da glasaju za nezavisnost Bosne značila je da Sarajevo više nije bio grad za svakoga, već samo za Muslimane i Hrvate. To je među bosanskim Srbima, koji su bili naterani da pobegnu i napuste kosmopolitski način života Sarajeva, posejalo seme duboke i gorke ozlojeđenosti.

Nekoliko članova iz vrha rukovodstva bosanskih Srba bili su profesori na sarajevskim fakultetima. Dva srpska predstavnika izabrana na izborima 1990-e, Nikola Koljević, šekspirovski naučnik i bivši profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, i Biljana Plavšić, biolog i bivši profesor na sarajevskom fakultetu prirodnih nauka, postali su zamenici predsednika Republike Srpske. Aleksa Buha, bivši profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, postao je ministar spoljnih poslova. Drugi su takođe u Sarajevu ostavili uspešne karijere. Radovan Karadžić, izabran 1990-e kao predsednik Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini, ostavio je praksu psihijatra kada je pobegao iz Sarajeva. Momčilo Krajišnik, bivši predsednik bosanskog parlamenta, ekonomista i bivši direktor jednog velikog preduzeća u Bosni i Hercegovini, postao je predsednik parlamenta bosanskih Srba.

Iako su između Srba, Muslimana i Hrvata stvorene duboke razlike, politički lideri bosanskih Srba nisu očekivali da će morati da pobegnu u planine da se bore u iscrpljujućem etničkom ratu sa svojim bivšim muslimanskim i hrvatskim kolegama. Karadžić je kasnije izjavio,“to je bilo nešto što nikada nisam mogao ni da zamislim, čak ni u mojim najgorim noćnim morama. Da nije bilo mog muslimanskog komšije koji me je upozorio da dolaze Alijini ljudi, verovatno danas ne bih bio živ.” Činjenica da su članovi vlade bosanskih Srba ostavili najveći deo svoje imovine u Sarajevu, dokazuje da nisu predviđali takav razvoj događaja.“ Morali smo brzo da napustimo naš stan i gotovo svu imovinu,” rekla mi je kasnije Karadžićeva žena Ljiljana. “ Ono za čim najviše žalim, to su porodične fotografije i video trake, od kojih je na jednoj snimljena sahrana moje majke.Znam da ove stvari nikada više neću videti jer smo čuli razgovor muslimanskih vojnika radio vezom, da su naš stan uništili.” U narednim godinama, američka štampa je saosećala sa bosansko muslimanskim izbeglicama ali nikada nisu imali razumevanja za to da su članovi rukovodstva bosanskih Srba i desetine hiljada drugih Srba prognani iz Sarajeva - izbeglice na svojoj sopstvenoj zemlji koje su pokušavale mesecima i godinama da ponovo dobiju ono što je jednom bilo njihovo.

LISABONSKI SPORAZUM : POSLEDNJI POKUŠAJ DA SE ZAUSTAVI RAT

U pokušaju da deaktivira etničko nasilje u Bosni i Hercegovini, međunarodna zajednica preduzela je dve mere. Prva je bila uvođenje umerene mirovne misije UN u Sarajevu 13-og marta 1992-e sa generalom UN Lewis MacKenzie (Luisom Mekenzijem) na čelu Zaštitnih snaga UN (UNPROFOR). Drugi korak bila je serija posredničkih diplomatskih inicijativa UN u pregovorima u kojima su učestvovale sve tri etničke grupe. Na sastanku u Lisabonu, 17-og marta 1992-e konačno je došlo do proboja. Tog dana, lideri sve tri etničke grupe potpisali su lisabonski sporazum: Radovan Karadžić (za bosanske Srbe), Mate Boban (za bosanske Hrvate) i Alija Izetbegović (za bosanske Muslimane). Strane su se u principu složile sa nezavisnom državom Bosnom i Hercegovinom podeljenom između Muslimana, Srba i Hrvata na tri odvojena područja duž etničkih i geografskih linija. Plan je konstituentnim etničkim grupama davao kontrolu nad lokalnim ekonomskim i političkim odlukama, dok bi stvari koje su se odnosile na odbranu ili inostranu i monetarnu politiku ostale u nadležnosti centralne bosanske vlade i parlamenta. Međutim, sporazum nije rešio gde će se povući nove granice da bi se razdvojile bosanske etničke grupe, niti je definisao ovlašćenja policije i oružanih snaga.

Uprkos nejasnoći u pogledu teritorijalnih i obrambenih odluka, lisabonski sporazum bio je prvi korak ka smirivanju sukoba. Zahtevao je međunarodno priznavanje Bosne kao nezavisne države sastavljene od tri konstituenta, uglavnom etničkih jedinica. Iako je lider bosanskih Srba Radovan Karadžić prethodno odbio ideju o nezavisnoj Bosni, sada se složio za ujedinjenu Bosnu podeljenu na tri etničke jedinice.Potpisujući Lisabonski sporazum Karadžić je rekao,“ ovo je veliki dan za Bosnu...možemo da vidimo da više nema razloga za građanski rat.”¹⁷ Mesecima kasnije, Karadžić je rekao da je bio spreman na kompromis da bi se izbegao rat. “ Nikada nisam hteo da dođe do rata,” rekao je,“ molio sam Boga da Muslimani ne učine tragičnu grešku i prisile nas da se borimo.”

Lisabonski sporazum takođe je bio ustupak Izetbegoviću, koji se u početku protivio podeli Bosni i Hercegovine na etničke jedinice. Međutim, prihvatanjem Lisabonskih principa, izgledalo je da su Izetbegović i njegove pristalice bili voljni da preduzmu korake da spreče rat, da nije bilo jednog ključnog faktora - SAD. Nakon što je ohrabren od strane američkog ambasadora Vorena Cimermana, Izetbegović je brzo pogazio dato obećanje i pogodba je propala.¹⁸ Ovim je uspostavljen obrazac koji se nastavio kroz čitav rat jer su evropske diplomatske inicijative bivale osujećene od strane Vašingtona ponovo i ponovo.

SJEDINJENE DRŽAVE PRIZNAJU NOVE DRŽAVE

Bez jasne politike i cilja u odnosu na Jugoslaviju i direktnih nacionalnih interesa, Vašingtonu je u početku više odgovaralo da prepusti Evropljanima da se bave krizom. Evropljani su, opet, bili voljni da dozvole Nemačkoj da preuzme vođstvo i “ balkanizuje” Jugoslaviju priznavanjem etnički nestabilnih republika kao nezavisnih država. U tom trenutku, američka politika bila je zrela za uticaj hrvatske i bosansko muslimanske vlade.

U gotovo jednogodišnjem lobiranju i apelovanju na vašingtonsku elitu, vlada Hrvatske ciljala je na članove Kongresa, analitičare spoljne politike, uticajne funkcionere i medije. Hrvatska firma za odnose s javnošću, Ruder Finn, organizovala je ono što se naziva “ brojni kontakti” između hrvatskih funkcionera i člana Predstavničkog doma Susan Molinari i njenog osoblja, kao i sa osobljem Komiteta za spoljne poslove, za koje su hrvatski predstavnici organizovali “putovanje radi upoznavanja sa činjenicama...da bi se olakšalo američko priznavanje i pomoć republici Hrvatskoj.”¹⁹ Drugo putovanje radi upoznavanja sa činjenicama, organizovano je u februaru 1992-e za člana Predstavničkog doma Jim-a Sensenbrenner-a, njegovog direktora za zakonodavstvo Brian Dean-a, John Plashal iz Komiteta za odobravanje sredstava i Miru Baratu - hrvatsku Amerikanku koja je bila ključni savetnik senatora Boba Dola. Apeli hrvatske vlade i stalan uticaj iza scene, u proleće 1992-e počeli su daju rezultate u Vašingtonu. Nije bilo iznenađujuće kada su se članovi Kongresa, uključujući Susan Molinari, Jan Mayers, Dana Rohrabacher, Tom Lantos i Dick Swett, koji nikada nisu imali bilo kakav vidljiv interes na području Jugoslavije, sada zalagali kod predsednika Buša da prizna Hrvatsku kao nezavisnu državu.²⁰

Drugi balkanski entuzijasti u Vašingtonu počeli su da vrše pritisak na Bušovu administraciju da izmeni svoju predhodno oprezno vođenu politiku prema Jugoslaviji. Bivši američki ambasador pri UN, Jeanne Kirkpatrick u uvodniku od marta 1992, kritikovala je predsednika Buša što ne priznaje Hrvatsku i Sloveniju, dokazajući da bi SAD trebalo da daju “odgovarajući prioritet američkim nacionalnim interesima u očuvanju demokratskih vlada i u širenju demokratije,” i da su SAD imale “veliki udeo u podsticanju civilizacijskih standarda poštovanja ljudskih prava i mirnom sporazumevanju u spornim pitanjima etničkog separatizma i nacionalizma, [i] demokratskim rezultatima.”²¹ U drugom uvodniku, senator Alfonse D^,Amato pohvalio je vladu Hrvatske da je “odbacila komunizam i uvela parlamentarnu demokratiju.”²² Ni Kirkpatrick niti D^,Amato nisu priznali da ponašanje Hrvatske prema njenoj srpskoj manjini nije bilo ni demokratsko niti je bilo u skladu sa ljudskim pravima. Međutim, stavovi D^,Amato-a više su bili odraz upornih priča hrvatske vlade nego njegovog stvarnog razumevanja jugoslovenskih sporova. U izveštajima agenata za spoljne poslove američkog odeljenja pravde navodi se da je D^,Amato-ov uvodnik u Washington Post-u napisan nakon što je “senator D^,Amato zatražio informaciju i pomoć” od firme za odnose sa javnošću, Ruder Finn.²³ Izgleda da su Kirkpatrick i D^,Amato zasnivali svoja gledišta na hrvatskim tvrdnjama ili medijskim izveštajima, a ne na saznanjima iz prve ruke. Ovaj trend se ponavljao i u narednim godinama.

Za sve veću grupu vašingtonskih intervencionista za Balkan, svaka informacija o jugoslovenskom sukobu, koja nije bila vest za naslovnu stranu, kao da nije postojala. U reportažama američke štampe o ratu u Hrvatskoj, Srbi su sve češće opisivani kao agresori a Hrvati kao žrtve.Ovo je podsticalo kritike na račun odbijanja Bušove administracije da priznaju nove jugoslovenske države. Kako je intervencionizam jastrebova postajao sve popularniji stav o jugoslovenskom konfliktu, oni u Vašingtonu koji su podržavali oprezniju politiku Bušove administracije, bili su oštro kritikovani. U uvodniku iz aprila 1992-e, Stephen S. Rosenfeld napisao je da je “uobičajena medijska jukstapozicija ‘komunističke’‚ Srbije i ‘demokratske’ Hrvatske” bila kao “u crtanom filmu,” da je “Bušova administracija has gotten a bum rap on Yugoslavia,” i da je nemački “jednostran i suviše pojednostavljen” stav da se okrive Srbi i da se Hrvatima prizna suverenitet, bila pogrešno vođena politika.²⁴ Hrvatski prijatelji u Vašingtonu brzo su reagovali na takve tvrdnje. Senator D^,Amato je u drugom uvodniku oštro odgovorio i u njemu ukorio Rosenfeld-a za “ parroting the failed line Stejt Departmenta.”²⁵

Intervencionisti u Vašingtonu najzad su pobedili. Američki ambasador Voren Cimerman bio je prvi američki diplomata koji je u to vreme vršio pritisak da se prizna nezavisnost Bosne i Hercegovine. “Naš stav,” priznao je Cimerman kasnije, “bio je da ćemo moći da odvratimo srpski moćni zahvat internacionalizacijom problema. Nadali smo se da ćemo Srbe držati na odstojanju ako bude jasno da Bosnu priznaju zemlje Zapada. Ispostavilo se da nismo bili u pravu.”²⁶ Cimermanova gledišta odražavala su argumente nemačkih diplomata iz predhodnih meseci. Da je Vašington zauzeo drugačiji stav i ohrabrio bosanske Muslimane da prihvate Lisabonski sporazum, moglo se izbeći četiri i po godine tragičnog rata. Možda, kao što je Stefan Halper kasnije primetio, “Gospodin Cimerman i drugi tobožnji arbitri svojine i dodeljivaći američkih bogatstava -moralnih i vojnih-mogli su da se povuku, oklevajući da zarone u složene situacije u kojima Vašington nema jasne direktne, strateške interese.”²⁷

Umesto da stave kočnice na politiku koja je bila uzrok daljem povećanju tenzija između bosanskih etničkih grupa, Bušova administracija na kraju je popustila pod pritiskom vašingtonskih intervencionista i nemačkog insistiranja na priznavanju nezavisnosti. Kada je EU 6-og aprila 1992-e priznala Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu državu, već sledećeg dana Bušova administracija objavila je da priznaje sve tri jugoslovenske republike, Sloveniju, Hrvatsku, i Bosnu i Hercegovinu, kao nezavisne države. Priznavanje države bosanskih Srba nije nikada čak ni razmatrano.Ako su bosanski Srbi bili razočarani vašingtonskom politikom, to ne bi trebalo da ih čudi. Rukovodstvo bosanskih Srba nije imalo predstavnike u Vašingtonu i nije činilo napore da kontaktira članove Kongresa, State Department-a ili medija. Pošto su bosanski Srbi ignorisali Vašington, Vašington je ignorisao njih.

Suprotno Srbima, bosanski Muslimani su znali da ne mogu da postignu svoj cilj nezavisnosti bez pune podrške SAD. Muslimanski funkcioneri postali su redovni posetioci Vašingtona. Apelovali su na sve moguće načine, direktno i preko uticajnih prijatelja. Bosanski islamski saveznici takođe su bili uključeni u bitku. Apeli za pomoć bosansko muslimanskog ministra spoljnih poslova Harisa Silajdžića Saudijskoj Arabiji, u aprilu 1992-e, izgleda da su dali pozitivne rezultate, pošto se Državni sekretar Bejker odmah složio da se sretne sa Silajdžićem, nakon čega je Bejker započeo sa urgentnim pozivima evropskim saveznicima da pomognu vladi bosanskih Muslimana.²⁸ Za Bejkera, to je bio presudan period kada su SAD gradile snažnije veze sa muslimanskim zemljama, što se smatralo kritičnim za napore SAD u mirovnim pregovorima na Bliskom Istoku.

Činilo se da Vašington nije zasnivao svoju politiku na Balkanu na jasno izgrađenim ciljevima, nego kao odgovor na pritiske aktivista i intervencionista kod kuće i u inostranstvu od Nemačke i američkih islamskih saveznika. Ovo je bio razlog u pozadini pogrešne politike preranog priznavanja novih balkanskih država. Lord Carrington (Karington),bivši britanski ministar spoljnih poslova i posrednik Evropske Zajednice u građanskom ratu u Jugoslaviji, kasnije je izjavio da je priznanje Slovenije , Hrvatske i Bosne i Hercegovine bila “tragična greška” i da je on savetovao EZ protiv priznanja Bosne i Hercegovine, dokazujući da je “ scenario ove vrste [bio] neprihvatljiv za Srbe u Bosni,[i] da vodi ka građanskom ratu.”²⁹ Ovakva upozorenja ignorisana su i u evropskim prestonicama i u Vašingtonu.

BORBE U BOSNI : JNA ODLAZI IZLOŽENA NAPADIMA

Dok su Sarajevo i drugi delovi Bosne već bili scena sve većih etničkih sukoba, sa američkim priznanjem Bosne i Hercegovine, u regionu su otpočele borbe punog intenziteta. Bosanski Srbi bili su suočeni sa sukobom na dva fronta, sa Muslimanima i Hrvatima. Između marta i aprila 1992-e, u borbama bosanskih Srba i Hrvata u gradovima koji se graniče s Hrvatskom, u Mostaru i drugim područjima jugozapadne Bosne, ubijeno je najmanje 30 do 40 ljudi. Jugoslovenska armija igrala je istu ulogu kao i u Hrvatskoj - da spreči otcepljenje Bosne i Hercegovine i da zaštiti lokalno srpsko stanovništvo. Jugoslovenska armija je 8-og aprila 1992-e zadobila kontrolu nad bosanskim gradom Kupresom i njegovim vojnim ustanovama. Takođe je preko reke Drine koja je granica sa Srbijom, granatirala grad Zvornik, dok su snage bosanskih Srba otpočele kopneni napad na grad i konačno zauzele grad i predgrađa. Zbog borbi je najveći deo od 13.000 stanovnika Zvornika, kojeg je činilo 60 procenata Muslimana i 40 procenata Srba, napustilo ovo područje. Nekoliko dana kasnije, pošto su se borbe između Muslimana i Srba u Višegradu intenzivirale, jedinice JNA i milicija bosanskih Srba otpočeli su sveopšti napad na grad, pošto je Murat Savanović, lokalni šef milicije zapretio da će dići u vazduh višegradsku branu i poslati vodeni zid koji će se obrušiti niz reku dole u Srbiju.

Za samo četiri nedelje borbi, poginulo je 500 ljudi i 500.000 raseljeno. Bosanski Srbi kontrolisali su gotovo dve trećine Bosne, dok je muslimansko-hrvatska koalicija kontrolisala većinu bosanskih većih gradova. Sarajevo je zatvoreno pošto su puteve blokirali naoružani bosanski Srbi. Srbi su tražili pomoć JNA, još se nadajući da će se muslimansko-hrvatska koalicija odreći svoje namere da stvori nezavisnu Bosnu. Međutim, američkim i evropskim priznavanjem Bosne i Hercegovine, muslimansko rukovodstvo smatralo je opravdanim da pokuša da istera sve jedinice JNA iz regiona. U toku aprila 1992-e, muslimanske snage napale su osoblje JNA dok su autobusima i automobilima putovali unutar regiona i blokirali kasarne JNA u Sarajevu zahtevajući da predaju oružje.³⁰ Za to vreme, napadi na regrute JNA nisu izazivali saosećanje u inostranstvu. Umesto toga, 1-og maja 1992-e, posrednik EZ Jose Cutileiro (Hoze Kutiljero) iz Portugala obustavio je bosanske mirovne pregovore i kritikovao JNA i bosanske Srbe jer su odbili da povuku svoju artiljeriju i blokade oko Sarajeva i podržao zahteve bosanskih Muslimana da se povuče 100.000 vojnika JNA stacioniranih u Bosni i Hercegovini. Ovo je postao poznati obrazac bosanskog rata : prvo, bosanski Muslimani bi Srbima postavili vojne zahteve, drugo, evropski i američki zvaničnici bi dali podršku tim zahtevima; i konačno, bosanski Muslimani bi interpretirali inostranu podršku kao zeleno svetlo da protiv Srba preduzmu još veće vojne mere.

Ova strategija se pokazala uspešnom. Na dan kada je EZ zahtevao da se JNA i snage bosanskih Srba povuku iz Sarajeva, muslimanska milicija napala je komandu JNA u gradu i uzela kao taoce 60 srpskih rezervista. Srbi su udarili nazad. Kada se Izetbegović, 2-og maja 1992-e vratio sa razgovora u Lisabonu, JNA ga je pritvorila na aerodromu. Sledećeg dana, muslimanske snage su odgovorile napadom na oficirski klub u centru Sarajeva, ubili tri srpska oficira, a JNA se osvetila tenkovskom paljbom na zgradu bosansko muslimanskog predsedništva i kancelariju gradonačelnika. Kada je intervenisao general UN Luis Mekenzi, Izetbegović je obećao da u zamenu za njegovo puštanje, njegove snage će dozvoliti vojnom komadantu JNA i njegovom štabu od oko 400 članova da napuste Sarajevo. Pošto je sporazum postignut i 3-eg maja 1992-e konvoj od 400 vojnika JNA, osoblje i njihove porodice krenuli iz Sarajeva, muslimanske jedinice iznenada su razdvojile konvoj JNA na dva dela i počele da pucaju na srpske regrute koji su bili ostavljeni na cedilu pozadi u svojim kamionima. Osoblje UN videlo je muslimanske vojnike kako pucaju kroz prozore JNA vozila. Muslimanske jedinice zarobile su oko 200 srpskih vojnika JNA a sedam oficira je ubijeno.³¹

Američki mediji i funkcioneri State Department-a jedva da su obratili pažnju na ovaj incident i nisu kritikovali bosanske Muslimane za počinjena ubistva nenaoružanih srpskih oficira JNA. Ovaj događaj nije bio vest na prvoj strani. Washington Post je minimizirao muslimanski napad na JNA samo konstatujući “prolomila se puščana paljba” i izostavljajući specifična obaveštenja o pogubljenju srpskih regruta izjavom da su “neki vozači kamiona i vojnici bilo ubijeni ili ozbiljno ranjeni.”³² Iznenađujuće, Washington Post je obavestio da “broj žrtava nije mogao biti potvrđen iz nezavisnih izvora,” iako je general UN Mekenzi bio lično na mestu događaja, video pucnjavu i podneo izveštaj o tačnom broju srpskih žrtava. Ovo je bio jedan od malog broja incidenata sledećih godina rata u Bosni koje je bilo lako potvrditi.

Mediji su jednako malo pažnje poklonili osudi koju je izrekao podsekretar UN za specijalne političke poslove, Marrick Goulding, da je osoblje JNA “ hladnokrvno ubijano,” o čemu je general UN Mekenzi kasnije pisao, “bio sam iznenađen otkrićem koliko je malo medijske pažnje u svetu izazvala oštra Goulding-ova izjava. Ne mogu a da ne pomislim, da je JNA postavila zasedu TDF- u [muslimanske kopnene snage], umesto što

je bilo suprotno, da bi to bila vest na naslovnoj strani.”³³ Bilo je jasno da je bosansko-muslimanska vlada pred stranim medijima minimizirala svoje zločine. Na dan kada je Goulding trebalo da održi konferenciju za štampu da osudi pogubljenje osoblja JNA, Alija Izetbegović mu je organizovao obilazak grada automobilom, kada je došlo do pucnjave - incidenta za koji je general Mekenzi rekao da postoje jake “indicije da je to bio orkestrirani šou za prateće medije, sa namerom da se Srbi prikažu u lošem svetlu.”³⁴ Kao rezultat, američka štampa ignorisala je Goulding-ove kritike muslimanske vlade, dok su izveštaji o navodnim napadima na vozilo Goulding-a i Izetbegovića naširoko objavljeni.

Iako je Izetbegović negirao da je naredio napad na jedinice JNA koje su se povlačile, jasno je da je neko od autoriteta u muslimanskoj miliciji bio odgovoran. U narednim godinama, Vašington je optužio srpsko političko i vojno rukovodstvo za gotovo svaki nasilni akt počinjen protiv Muslimana, dok je bosansko muslimansku ulogu u identičnim aktivnostima ignorisao. Zverstva muslimanskih snaga nad regrutima JNA u maju 1992-e bila su jedan od mnogih primera zločina nad Srbima koje Tribunal za ratne zločine nije narednih godina uzeo u postupak.

MASAKR U REDU ZA HLEB U CENTRU PAŽNJE

Prvi veći medijski fokus na Sarajevo dogodio se 27-og maja 1992-e, nakon što je minobacačka granata pala u centar bosansko-muslimanskog dela grada. Sedamnaest ljudi poginulo je dok su čekali da kupe hleb. Za manje od minuta na mesto događaja slilo se mnoštvo novinara stranih medija. Užasne scene raskinutih udova i ljudi koji krvare obišle su svet. Neprekidne CNN-ove reportaže prikazivale su ljude u velikom bolu i lekare koji žure u panici da ih pošalju u bolnicu. Bosansko-muslimanska vlada odmah je okrivila Srbe, dok su vašingtonski funkcioneri i medijske veličine započeli celonedeljni baraž optužbi o varvarskom ponašanju Srba prema nevinim civilima.

U Vašingtonu nikada nije dovedena u pitanje odgovornost za masakr u redu za hleb, mada su lideri bosanskih Srba poricali odgovornost za granatiranje i optužili za napad lidere bosanskih Muslimana. Zamenik predsednika bosanskih Srba, Nikola Koljević, rekao je na beogradskoj konferenciji za štampu da su muslimanske snage napale svoje sopstvene ljude kao izgovor za prekid pregovora Evropske Zajednice o etničkoj podeli Bosne. Blaine Harden iz Washington Post-a izneo je svoj lični stav o toj stvari, odbacujući srpske argumente kao još jednu tvrdnju “srpskih generala i političkih lidera [koji] su prethodno optužili Hrvate i Muslimane da su granatirali svoje sopstvene gradove.” Harden je podrazumevao da je Koljevićeva tvrdnja bila sumnjiva zato što “ da slično svim srpskim liderima višeg ranga u Bosni, zapadne diplomate verovale su da Koljević prima naređenja od Miloševića.”³⁵

Na televiziji, ovaj jezivi incident ponavljan je i senzacionalizovan do te mere da u vreme kada su objavljeni nalazi koji su pod znak pitanja stavili srpsku krivicu, nalaz je postao predmet sporenja. Ljubavna afera medija sa mržnjom prema Srbima, već je otpočela. Tek dva meseca kasnije, 22-og augusta 1992, londonski list The Indepedent, objavio je nalaze UN da je “ masakr u redu za hleb bio propagandna smicalica” i da je to bio muslimanski “pokolj” “ njihovih sopstvenih ljudi.”³⁶U članku se iznosi da su oficiri UN i viši zapadni vojni oficiri ispitivali pravac granate i potvrdili da su sarajevske muslimanske snage bile izvor napada i da je to bila propagandna smicalica da zadobiju simpatije sveta i pokrenu vojnu intervenciju u svoju korist. Vrhovni komadant UN u Bosni u to vreme, general Luis Mekenzi, izjavio je da je njegovo osoblje primetilo brojne protivrečnosti u toku incidenta, koje su ih dovele do uverenja da je incident iskorišćen kao medijski spektakl.³⁷ Primetili su da su ulice bile blokirane i da su mediji bili prisutni baš pred samu eksploziju i reporteri su se odmah pojavili na mestu događaja. Međutim, do sada, u Vašingtonu činjenice o samoj stvari nisu bile tako važne, pošto je politika podrške bosansko-muslimanskoj vladi već bila uspostavljena i nije bilo verovatno da će se menjati.

VAŠINGTON JE ODAN BOSANSKOM MULTIETNIČKOM MITU

Od prvih dana rata, srž muslimanskog argumenta za američku podršku bila je tvrdnja da je to bila multietnička vlada. Bosansko-muslimanski funkcioneri tvrdili su da je rukovodstvo Republike srpske podržavao samo mali broj sledbenika radikalnih nacionalista, koje je podsticao predsednik Srbije Milošević. Ove tvrdnje pomogle su da se stvori utisak da se u slučaju rata u Bosni radi o spoljnoj srpskoj agresiji protiv bosanske multietničke vlade. Bosansko-muslimanski funkcioneri portretisali su ovaj imidž međunarodnim medijima - na konferencijama za štampu, u novinama i radio saopštenjima sarajevske vlade i direktnim kontaktima sa pojedincima koji su predstavljali međunarodne organizacije sa sedištem u Sarajevu. Poruka koja je neprestano kolala ka stranim dopisnicima, diplomatama i osoblju UN bila je da su većinom muslimansku vladu podržavale sve etničke grupe.

Američka štampa ponavljala je ovu poruku. U maju 1992-e,Washington Post tvrdio je da “Bosanski Muslimani i Hrvati podržavaju reorganizaciju republike u multi-etničku dežavu sa decentralizovanom komunalnom vlašću i snažnom zaštitom ljudskih prava , dok militantni Srbi žele potpunu autonomiju i očuvanje političkih veza sa Srbijom ili novom dvo-republičkom jugoslovenskom federacijom koju kontroliše.”³⁸ Bilo je malo razloga da se ospori ova tvrdnja. Velika većina stranih novinara nalazila se u delu Sarajeva koji su držali Muslimani koji su radili pod predpostavkom da se nalaze na “pravoj” strani. Oni se nisu usuđivali da protivreče politički ispravnim stavovima o bosanskom sukobu koje su izneli njihovi domaćini u Sarajevu i koje su prihvatli njihovi urednici kod kuće.

Argument “multietnička Bosna” bio je bez svake sumnje izmišljotina koju su američki političari i mediji bili voljni da prihvate. Neki od političara i ljudi iz štampe iskreno su verovali da je ova tvrdnja istinita, naročito prvih dana rata dok je postojao privremeni savez između Muslimana i Hrvata. Ipak, čak prve nedelje rata u Bosni, hrvatska armija nagrnula je na bosansku teritoriju, uz pomoć neregularnih snaga lokalnih bosanskih Hrvata. Cilj bosanskih Hrvata i njihovih militantnih pomagača u susednoj Hrvatskoj bio je da uspostave svoju sopstvenu vladu u Bosni, što se nije razlikovalo od cilja bosanskih Srba. Ova činjenica postala je jasnija 6-og maja 1992-e, kada je samo mesec dana kasnije Bosna i Hercegovina priznata kao nezavisna država. Bosanski Srbi i Hrvati potpisali su Plan u Gracu na tajnom sastanku u Austriji, gde su se složili da prestanu da se međusobno bore i da podele Bosnu i Hercegovinu bez muslimanske dozvole. Hrvati su čak počeli da pomažu srpske oružane snage u njihovim borbama protiv Muslimana. Iako su etničke podele tri strane u Bosni postajale sve očiglednije, zašto su vašingtonske veličine, aktivisti i političari nastavili sa mitom o Bosni kao multietničkoj državi ? Negiranje da su bosanski Hrvati imali slične ciljeve kao i Srbi, dovelo je do sve večeg poverenja u stavove intervencionista protiv Srba i opravdalo prinudne mere koje su sledile.

SANKCIJE UN PROTIV SRBIJE : NEDOSLEDNI KRITERIJUMI

U maju 1992-e, SAD je započela brojne političke akcije koje ne samo da nisu rasplamsale jugoslovenski sukob, nego su takođe postale jasan primer vašingtonskih dvostrukih standarda u spoljnoj politici i međunarodnom pravu. Sa formalnim priznavanjem Bosne i Hercegovine kao nezavisne države, Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija izdao je 15-og maja 1992-e rezoluciju 752, kojom se preporučuje da se “ jedinice Jugoslovenske Narodne armije i elementi Hrvatske armije ili povuku ili budu stavljene pod vlast vlade Bosne i Hercegovine ili da budu rasformirane i razoružane.” Sledećih nedelja, SAD su nametnule seriju sankcija jugoslovenskoj vladi pod vođstvom Srba. Iako je Velika Britanija tražila od UN da razmotre primenu sankcija ne samo protiv Srbije, nego protiv svake države koja bi mogla da interveniše u Bosni, kao što je Hrvatska, Vašington se usredsredio samo na kažnjavanje Srba. Ujedinjene Nacije sledile su vođstvo Vašingtona i 30-og maja 1992-e, Rezolucijom 757, Savet Bezbednosti odlučio je da nametne svestrane obavezne ekonomske sankcije Jugoslaviji.

Rezolucija je bila nepravedna iz nekoliko razloga. Prvo, jedinice JNA već su se povlačile iz Bosne kao što je traženo rezolucijom UN. Jedinice koje su ostale bili su bosanski Srbi. Čak su komadanti UN u Sarajevu priznali da je do tada većina regruta u JNA, koji su rođeni u Bosni i Hercegovini, napustilo Jugoslovensku armiju i pridružilo se novoj armiji bosanskih Srba pod komandom bivšeg generala JNA, Ratka Mladića.³⁹ Kako se sukob sve više pojačavao, došlo je do borbi između kopnenih snaga bosanskih Muslimana (TDF) i lokalnih bosanskih Srba - ne JNA. Zaostale jedinice JNA koje su pokušavale da se izvuku iz regiona često su zbog čestih zaseda muslimanskih jedinica kasnile. Na primer, kada su poslednje preostale jedinice JNA u Sarajevu pokušale 17-og maja 1992-e da se izvuku , muslimanske snage su ih blokirale i zadržale kao taoce. Štaviše, u toku povlačenja JNA, UN su dokumentovale da su muslimanski snajperisti redovno pucali i ubijali Srbe koji su bili ostavljeni u kasarnama JNA.⁴⁰ To što su Srbi sa svojih položaja otvarali vatru na Sarajevo, bila je odmazda za ove snajperske napade. Na kraju, JNA je bila razoružana i u pratnji snaga UN izašla je iz Sarajeva.

U datoj situaciji, ako je umereno prisustvo jedinica JNA u Bosni i Hercegovini krajem maja 1992-e Savet bezbednosti UN interpretirao kao spoljašnju intervenciju, tada bi prisustvo hrvatskih jedinica u Bosni i Hercegovini sigurno trebalo da dođe u istu kategoriju. Ipak su rezolucijom UN 757 sankcije primenjene isključivo na Jugoslaviju, iako samo mesec dana ranije. General UN Luis Mekenzi i njegov štab primetili su da je, dok su se 20-og aprila 1992-e vodile borbe između bosanskih Muslimanskih i srpskih snaga, hrvatska armija izvršila invaziju na severu i jugozapadu bosanske teritorije.⁴¹

Vašingtonska tvrdnja, da je Bosna bila slučaj srpske agresije, jednostavno bila je bez osnova. Priznanje da je u Bosni i Hercegovini besneo građanski rat, oslabilo bi opravdanje za intervenciju radi borbe protiv “agresije” i ostavilo vašingtonske intervencioniste sa slabim argumentima u prilog američkog angažovanja na Balkanu. Urednici Washington Post-a učestalo su ponavljali da je rat u Bosni bio slučaj spoljne srpske agresije, ali još septembra 1991-e u jednom članku njihovih sopstvenih novina prikazana je prava priroda sukoba : “ sve tri etničke grupe [bile] su organizovane u rivalske milicije [u] planinskim kampovima za obuku.”⁴² Scenario “građanski rat” bio je van upotrebe jer su vašingtonske veličine i intervencionisti gurali u smeru veće američke uloge u rešavanju balkanskog blata.

ZAPAŽANJA UN U SUPROTNOSTI SA POPULARNIM GLEDIŠTEM O BOSANSKOM RATU

Sredinom 1992-e, slika rata u Bosni koja se pojavila u američkim novinama i televizijskim vestima, u mnogome se razlikovala od onoga što se događalo na terenu. Ova razlika bila je najvidljivija kada se uporedi gledište osoblja UN stacioniranog u Sarajevu i drugim delovima Bosne sa gledištima koje su prezentirali američki mediji. Jedan od razloga za ove razlike u percepciji bila je činjenica da je osoblje UN putovalo u područja koja su držali Srbi i bavilo se, iz blizine, svim stranama u ratu. Mediji, s druge strane, bili su stacionirani pre svega u delovima Sarajeva koje su držali Muslimani i često im nije bilo dozvoljeno ili nisu bili u stanju ili nisu bili voljni da prelaze opasne linije fronta. Kao rezultat, Ujedinjene Nacije imale su mnogo realističniji stav o ratu u Bosni. Ostali pojedinci - obično vojni personal - koji je bolje razumeo pravu prirodu borbi u Bosni isto tako je našao da se njihova gledišta razlikuju od popularnih mitova promovisanih u Vašingtonu pomoću medijskih slika. Charles G. Boyd, koji je proveo dve godine kao zamenik komadanta američko- evropske komande, izneo je to jegrovito kada je napisao da je “čivija američkom prilazu Balkanu bila predstava da je to bio rat dobra protiv zla,” i da je “stav javnosti o ratu uglavnom dolazio kroz oči jedne strane, bosanskih Muslimana, ljudi čiji je status žrtve bio vredno i ljubomorno čuvano oruđe rata.”⁴³

Uvaženi zapadni izvor o prirodi rata u Bosni i Hercegovini u toku 1992-e bio je komadant UNPROFOR-a u Bosni, general Mekenzi, koji je svoja iskustva opisao u knjizi Peacekeeper. Iako su američki mediji videli rat kao borbu dobra i zla, Mekenzi u ovom sukobu nije video dobre momke. Svakodnevno je posmatrao borbe između srpskih i muslimanskih snaga. Rečit primer bila je bitka za sarajevski aerodrom tokom juna 1992-e. Za bosanske Muslimane, kontrola nad aerodromom značila je da će moći lakše da krijumčare oružje iz islamskih zemalja. Bosanski Srbi, s druge strane, nastojali su da spreče muslimansku kontrolu nad aerodromom, da bi oslabili svoje ratne neprijatelje i naterali ih da pregovaraju o teritorijalnoj podeli Bosne i Hecegovine. Američka štampa ignorisala je vojne implikacije kontrole nad aerodromom i nastavila da se koncentriše isključivo na humanitarni aspekt rata. New York Times opisao je situaciju kao onu gde su ” pljačkaši generala Mladića [sprečavali] mirovnjake UN da obezbeđuju aerodrom i omoguče očajnički potrebne humanitarne letove da se prizemlje.”⁴⁴ U drugoj reportaži, Washington Post opisao je situaciju kao onu u kojoj UN pokušava “da obezbedi letove sa neophodnim zalihama hrane i lekova gradu pod opsadom” i da “nadgleda uklanjanje srpskog protivavionskog oružja i pripremi poletno-sletnu stazu za humanitarne letove.”⁴⁵

U ovome, srpsko protivavionsko oružje nije bilo realan predmet debate. Komanda bosanskih Srba uglavnom bila je zainteresovana da neutrališe vojne efektive muslimanskih snaga. Čim se muslimanska strana složila da demilitarizuje područje oko aerodroma, bosanski Srbi su se složili da stave svoja oruđa pod kontrolu UN i aerodrom je krajem juna 1992-e bio otvoren za humanitarne letove. Jasno, humanitarna situacija bila je rezultat vojnih strategija i okolnosti koje su povezane s njima , koje se javljaju u svakom ratu, u većoj ili manjoj meri, na svim zaraćenim stranama.

Na jednom od mojih putovanja u Bosnu u toku ovog perioda, i civili i vojnici bosanskih Srba koje sam srela govorili su mi da se boje da polože oružje zato što su na srpske ustupke Muslimani uvek odgovarali napadima. Barem jedan od takvih primera potvrdio je srpske strahove u to vreme. Nakon diplomatske intervencije ruskog ministra spoljnih poslova Andreja Kozirjeva koji je ubedio bosanske Srbe da dozvole ponovno otvaranje sarajevskog aerodroma za isporuke humanitarne pomoći gradu, 13-og juna 1992-e, bosanski Muslimani su iskoristili situaciju i otpočeli sa sveopštim napadom na srpska naselja u Sarajevu. Muslimanski lideri hteli su više od humanitarne pomoći za njihov deo grada ; hteli su da steknu vojnu prednost.

Realnost u Sarajevu, kako ju je video general UN Mekenzi a koju su mediji retko prenosili, bila je da su se u gradu vodile bezbrojne bitke sa “ žestokom spiralom odmazdi,” gde bi “TDF [bosansko muslimanske snage] započeo sa manjim sukobom a bosanski Srbi bi preterano reagovali sa svojim teškim naoružanjem, uključujući artiljeriju i raketne lansere. Srbi su bili brojčano slabiji od lošije istrenirane pešadije TDF-a; međutim, bili su ubeđeni u svom strahu da će ih “osvojiti ” muslimanske ‘zelene beretke’ pa su izabrali da se bore sa distance... Žestina spirale bila je svakog dana sve veća kako je TDF postajao sve snažniji.”⁴⁶ Brojno slabiji, bosanski Srbi pokušali su da spreče muslimanske napade teškim granatiranjem i rezultati su bili tragični za civilno stanovništvo Sarajeva.

Granatiranje Sarajeva, s tačke gledišta strane štampe stacionirane u delu grada koji su držali Muslimani, bilo je negativno. Članovi medija, često zatvoreni u hotelskim sobama i podrumima za vreme granatiranja, doživeli su strah i poznati fenomen rata. Strani dopisnici možda nisu ni mogli znati ko je, u svakom pojedinom slučaju, prvi otvarao vatru. Niti su mogli da posvedoče o rezultatima bitke iz perspektive srpskih civila na drugoj strani. Rezultat svega, izveštavanje medija iz Sarajeva pokazalo je isti trend koji su primetili posmatrači prethodnih godina. U njihovoj knjizi, Fabrikovanje saglasnosti, Herman i Čomski opisali su tendenciju medija da stvaraju “dostojne žrtve” koje su bile “ uobličene istaknuto i dramatično”i “ humanizovane” imajući u vidu “detalj i kontekst u konstrukciji priče koji su proizvodili interesovanje čitaoca i saosečajne emocije” i opširno izveštavajući o dostojnoj žrtvi sa “ krvavim detaljima i navođenjem izraza uvrede i zahtevanjem pravde.”⁴⁷ Suprotno tome, izveštavanje o “nedostojnim žrtvama bilo je uzdržano, dizajnirano da se drži poklopac na emocijama” i opisano sa “samo malo detalja, sa minimalnim humaniziranjem i malo konteksta koji [bi] uzbudili i razjarili.” Izveštavanje medija o bosanskom ratu slično je proturalo ideju da su bosanski Muslimani bili “dostojne žrtve.” Bosanski Srbi, žrtve rata, s druge strane, bili su minimizirani ili su ignorisani. Uvek iznova, Srbi su demonizovani kao agresori, nacionalisti ili pobornici tvrde linije.

Ova percepcija naročito je bila vidljiva na fotografijama koje su opisivale rat. Od januara do jula 1992-e, od ukupno 71 fotografije koje su se odnosile na rat u Bosni i bile štampane u Washington Post-u, samo na tri fotografije prikazane su nevolje bosanskih Srba : jedna je bila fotografija mrtvog jugoslovenskog vojnika nakon muslimanskog napada iz zasede u Sarajevu u maju 1992-e; druga prikazuje bosanske Srbe kako plaču nakon što su isterani iz svog sela blizu Sarajeva; i treća bila je fotografija srpske izbeglice, majke i njenog deteta.⁴⁸ U istom periodu, 31 fotografija bila je saosečajna prema bosanskim Muslimanima - prikazujući izbeglice, žene koje plaču, bosanske Muslimane u redu za hranu ili u žalosti. Istovremeno, nesrazmerno veliki broj fotografija prikazuju srpske vojnike. Od 13 fotografija, uključujući jednu sa naoružanom srpskom ženom, ni na jednoj nisu prikazani srpski vojnici na simpatičan način. U poređenju s njima, od 8 fotografija muslimanskih vojnika, 3 su bile simpatične - jedna je prikazivala muslimanskog vojnika kako nosi namirnice, druga kako pomaže izbeglicama i na trećoj kako se moli na pogrebu. Zaista, izbor fotografija Washington Post-a prosečnom čitaocu slao je jasnu poruku: Srbi su bili agresori, dok su muslimanski i hrvatski vojnici bili defanzivna snaga koja je štitila prvenstveno žrtve rata.

Izveštaji posmatrača UN i izveštaji medija razlikovali su se takođe i kada se radilo o drugim aspektima bosanskog rata. Za posmatrače UN locirane u Sarajevu, posledica totalne razmene vatre između Muslimana i Srba bile su detonacije granata na obe strane na otprilike svakih 10 sekundi. Posmatrači UN koji su gledali svakodnevne bitke sa strateških vrhova, često su izveštavali da je pucnjava počela odasvud otprilike u isto vreme.⁴⁹ Iako se u mnogim izveštajima UN uzdržavalo od okrivljavanja bilo koje strane kada nisu bili u stanju da odrede ko je počeo borbu, mediji su uglavnom podrazumevali ili direktno su optuživali bosanske Srbe za najveći broj borbi koje su se vodile za četiri i po godine rata. U izrazito suprotnim izveštajima, za vreme bitke za sarajevski aerodrom u toku juna 1992-e WashingtonPost je objavio da su srpske snage “nastavile da granatiraju nasumice centar grada uprkos pozivu za prekid vatre.”⁵⁰ Isti incident general UN Mekenzi opisao je kao situaciju u kojoj je “preko pedeset salvi bilo ispaljeno, dok su se minobacači priključili sa obe strane.”⁵¹

U stvarnosti, često je bilo teško da se odredi ko je u Bosni prvi pucao i iz kojeg smera, zato što su minobacači često korišćeni na svim stranama. Da bi se stvari dalje komplikovale, u velikom broju slučajeva nijedna strana nije priznala da je pucala na drugu. Nesposobnost posmatrača UN da odredi tačan izvor minobacačkih napada bio je razlog što je minobacač postao prioritetno oružje, naročito za nekoliko verovatno “pozorišnih” napada snaga bosanskih Muslimana na svoje sopstvene teritorije sa ciljem da zadobiju podršku Zapada i vojnu intervenciju protiv Srba. Dokazi sugerišu da takvi napadi uključuju napad na red za hleb u Sarajevu 27-og maja 1992-e, kao i kasnije incidente, kao što je eksplozija na sarajevskom groblju 4-og augusta 1992-e za vreme sahrane dva siročeta kao i ono što je nazvano “koreografska” minobacačka salva 30 sekundi nakon što je britanski sekretar spoljnih poslova Douglas Hurd ušao u zgradu na sastanak sa predsednikom bosanskih Muslimana Alijom Izetbegovićem.⁵²

Uobičajena tehnika, koje su koristile snage bosanskih Muslimana, bila je da postave svoje oružje blizu pozicija UN. To im je omogučavalo da pucaju na Srbe dok su Srbe lišavali jasne mete, pošto bi doveli u opasnost pozicije UN pored vojnih ciljeva bosanskih Muslimana. Svaki protunapad bi izazvao međunarodnu osudu i reportaže da su Srbi granatirali mirovnjake UN. U julu 1992-e, događaj koji je bio jasan primer te taktike, javio se kada su muslimanske TDF snage postavile minobacač na udaljenosti od oko 60 metara od kampa UN u Sarajevu. U to vreme, general Mekenzi žestoko je protestovao kod bosansko muslimanskog potpredsednika Ejupa Ganića: “protiv svih pravila ikada napisanih je, da se oružje postavi pored položaja UN i da nas upotrebe kao štit.”⁵³ Međutim, Mekenzieva sve veća kritičnost prema vojnoj taktici bosanskih Muslimana nije bila dobro primljena ni od strane bosansko muslimanskog rukovodstva niti njihovih simpatizera u Vašingtonu.

Naročito američka štampa nije mogla da sagleda bosansko muslimansku vladu kao samo jednu stranu u ratu, sa istom vojnom taktikom kao bilo koje druge zaraćene strane. Na konferenciji za štampu u junu 1992-e, kada je general Mekenzi okrivio obe strane za borbe, jedan reporter ga je upitao: “zašto ste izjavili da su obe strane jednako krive, generale Mekenzi? Mi svi znamo ko je agresor.”⁵⁴ Do sada, medijski imidž bosanskih Muslimana kao “žrtvi”, nije bilo verovatno da će se promeniti. Muslimanska vlada bila je posebno uznemirena zbog Mekenzia. Tek pred kraj njegovog zadatka u Sarajevu, general UN otvoreno je priznao da je “verovatno dobra stvar da je ostalo još samo nekoliko dana mog boravka u Sarajevu, pošto sam postao suviše pošten u svojim izjavama štampi.”⁵⁵ Bilo je lako predvideti, nakon njegove konferencije za štampu, general Mekenzi bio je povučen iz Sarajeva pre isteka mandata. Pozivajući se na Mekenzievo kritikovanje bosansko muslimanske vlade, general UN Satish Nambiar (Satiš Nambijar) rekao je,“ Možda ste u pravu, ali nije trebalo da kažete te stvari.”⁵⁶

Mekenziev brzi odlazak iz Sarajeva bio je demonstracija onoga što se dešavalo članovima međunarodnih vladinih i medijskih organizacija lociranih u Sarajevu koji su se usudili da kritikuju muslimanske funkcionere. Tiho je shvačeno da osoblje stacionirano u Sarajevu, ako misli da ostane i radi svoj posao, treba da se drži gledišta muslimanske vlade. U slučaju generala Mekenzia, njegovo odbijanje da se opredeli za jednu stranu u ratu, njegov otpor međunarodnoj intervenciji i njegov otpor skidanju zabrane na uvoz oružja, bili su razlog što je protiv njega bosansko muslimanska vlada pokrenula kampanju da ga okleveta tako da je njegov rad na čelu mirovne misije UN postao nemoguč.⁵⁷ Čak i kada je napustio Bosnu, klevetnička kampanja protiv njega nije prestala. U novembru 1992-e, Borislav Herak, vojnik, bosanski Srbin, kojeg je bosansko-muslimanska vlada uhapsila i optužila za ubistvo i silovanje, navodno je posvedočio da je video generala Mekenzia da je preuzeo četiri muslimanske devojke koje su silovane i ubijene.⁵⁸ Godinama kasnije, otkrilo se da su Herak i drugi zarobljenici pod torturom naterani da svedoče o ovoj i drugim stvarima.⁵⁹ Međutim, u to vreme, optužbe su privukle veću medijsku pažnju nego činjenice. Mediji su postali voljni saradnici u ratu rečima bosansko-muslimanske vlade protiv Srba ili bilo kog drugog za kojeg su oni smatrali da se protivi muslimanskoj stvari.

Efekti rata rečima sledećih meseci došli su do punog izražaja pošto je počela druga faza bosanskog rata - rat za dobre odnose sa javnošću. U periodu koji se završio u zimu 1992-e,vlada bosanskih Muslimana započela je značajnu kampanju radi održavanja dobrih odnosa sa javnošću, da bi osvojila srca vašingtonske elite. Ovo je imalo najznačajnije posledice po jugoslovenski sukob i promenilo vojnu situaciju na terenu.