SerbianInstituteBooks

Serbian Institute | Contact us

www.serbianinstitute.com

Our Board

What we do

Advisers

e-News

Videos

Heritage Tours

Books

Events

Links

Support

Contact

Predgovor

Sadržaj

mape,

stanovništvo,

hronologija

Available on AMAZON

Click to ORDER

Књига, Рат Речима: Вашингтон и југословенски сукоб, коју је издала позната америчка издавачка кућа у пољу америчке спољне политике (Praeger Publishers) писана у оригиналу на енглеском језику крајем 1999 године (преведена овде на српском) је намењена да обавести најпре амерчко јавно мњење о истини и пропаганди, управо рат речима који се водио током распада Југославије у Вашингтону и широм света и који је утицао на америчку спољну политику. Рат речима говори о како функционисе Вашингтон, како су се одлуке доносиле, који су фактори унутар Америке и глобално утицали на те одлуке, и на акције и ставове на Балкану.

Данијела Сремац, писац, експерт за Балкан и америчку политику, уметник, предузетник, продуцент, музичар, мултимедијски консултант и председник Српског Института, магистар америчке спољне политике, позната је у српској дијаспори као водећи глас у Вашингтону у одбрани српских људских права током сукоба у Крајини, Босни и Херцеговини и на Косову. Наступала је на преко 256 телевизијских и радио програма на СиННу и свим главним каналима у Америци и другим страним вестима. Говорила је испред важних америчких институција за спољну политику и редовно упознавала америчко јавно мњење, чланове Конгреса и владу са проблематиком Балкана.

Написала је две књиге— Рат Речима, Вашингтон и Југословенски Сукоб oписује пропагандни рат и утицај на америчку политику према Балкану, издао амерички издавач “Praeger Publishers” 2000 године. Њена друга књига, Срце Србије: путопис кроз културу (2012) писана на енглеском и српком уз 356 слика у боји луксузног издања приказује све о српској култури, туристичке дестинације, традиције, кухињу, спорт, историју, и српске производе. Као уметник излагала је и продавала своје уметничке радове слике на платну по галеријама широм Америке.

ШКОЛОВАЊЕ

Завршила је филозофију на универзитету (John Carroll University, Cleveland, Ohio) и Магистар Дипломатије на познатом универзитету у Вашингтону (American University, Washington, DC) Такође је студирала клавир и флауту на музичкој академији (Cleveland Institute) при факултету (Case Western Reserve University).

САДАШЊИ ПРОЈЕКТИ

Њен нови ЦД албум Дух Балкана излази на тржиште у Америци октобра 2016, и Данијела је такође режирала, и присуствовала као водитељ у видео путопису Мој Београд на енглеском који ће изаћи у јавност марта 2017 године.

Ауторско право 2017 Данијела Сремац — штампање или копирање није дозвољено

5. POGLAVLJE

RAT REČIMA, U PUNOM ZAMAHU

(juni - decembar 1992)

„PUBLIC RELATIONS“ RAT U VAŠINGTONU – RAT ZA PRIDOBIJANJE JAVNOG MISLJENJA

Ispostavilo se da je šestomesečni interval od sredine do kraja 1992-e bio odlučujući period i da je tada postavljena platforma za sve buduće američke odluke o jugoslovenskom sukobu. Napori bosansko muslimanske vlade na intenziviranju kontakata s javnošću u to vreme, učvrstili su temelje predpostavki o bosanskom ratu, koje su prethodno postavili sa američkim političarima i medijima. Gledišta kojima su vašingtonski političari za spoljne poslove i mediji već bili izloženi za vreme kampanje hrvatske vlade za podršku javnosti, trebalo je da osnaži bosansko muslimanska vlada, koja je unajmila istu firmu za kontakte s javnošću koju je Hrvatska unajmila godinu dana ranije.

Etnički rivali Srba centralizovali su svoj rat rečima na Vašington. Strategija bosanskih Muslimana bila je da sukob ne opisuje kao građanski rat nego kao srpsku agresiju. Posebno formulisana namera firme za kontakte s javnošću u Vašingtonu, koju je unajmila bosansko muslimanska vlada, bila je kako su je oni opisali “širenje bosanskog stava o predmetu debate koji se odnosi na srpsku invaziju te zemlje.”¹ Predstavnici bosanskih Muslimana osnažili su ideju da je rat u Bosni bio - kao što je njihov ministar spoljnih poslova, Haris Silajdžić, rekao američkim reporterima na konferenciji za štampu u maju 1992 - “ u potpunosti napad Srbije i Crne Gore...sa Jugoslovenskom armijom koju su koristili prilikom agresije.”² Silajdžić mi je kasnije rekao da je tih godina morao da stotinama puta ulazi i izlazi iz taksija, kada je posećivao članove Kongresa i Stejt Departmenta i davao intervjue američkim medijima. Nekoliko bosansko muslimanskih funkcionera govorilo je tečno engleski i bili su vični u korišćenju emocionalnih sound bites, koji su postali glavni predmet svakodnevnih reportaža američkih medija. One su sadržavale fraze kao “ srpski nacionalisti tvrde linije,” “srpska agresija” ili “srpski okupatori ” kao i fraze kojim su opisivane bosansko muslimanske snage kao “bosanski branioci”, Sarajlije kao “bosanske žrtve” i Sarajevo kao “ grad pod opsadom.”

Prvih meseci napora bosansko muslimanske vlade da uspostavi dobre odnose s javnošću, vašingtonska spoljno politička i medijska elita obasipani su pismima i izveštajima iz štampe, koje je pisala firma Ruder Finn za račun bosansko muslimanske vlade i distribuirala ključnim članovima kongresnih Komiteta koji su se bavili Bosnom, uključujući senatore Roberta Dola,Richard-a Lugar-a, Joseph-a Lieberman-a, Dennis DeConcini, George-a Mitchell-a, Claiborne Pell, Sam Nunn,Paul Simon i Alan-a Simpson-a kao i visoke funkcionere, uključujući Državnog sekretara Đejmsa Bejkera i Sekretara odbrane Dick-a Cheney-a (Dika Čejnija). Upućeni su apeli najvišim nivoima ne samo u SAD nego i u Evropi kao i međunarodnim telima, uključujući apele predsedniku Đorđu Bušu, britanskom premijeru Margaret Tačer, članovima EZ i Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija.³

U faksiranim izveštajima iz štampe i propagandnom materijalu koji je pripremala Ruder Finn, bosanski Srbi su prikazani kao “ okupatori,” “agresori,” “ekstremisti,” i “zagriženi nacionalisti” i njihova legitimnost bila je osporavana tvrdnjom da ih većina Srba u regionu ne podržava. Nasuprot njima, bosansko muslimanska vlada opisana je kao “multietnička,” “ tolerantna,” i “vlada izabrana na slobodnim izborima sa garancijama za sve etničke grupe.”⁴

U toku ovog perioda, istorijski revizionizam pomogao je da se stvori mit o Bosni. Novim tumačenjem istorije, bosansko muslimanska vlada se nadala da podrije srpske teritorijalne zahteve i zamagli pravu prirodu etničkih odnosa između Srba, Hrvata i Muslimana. U jednom izveštaju iz štampe navodi se izjava Izetbegovića,“živeli smo zajedno stotinama godina,” u pokušaju da opravda cilj svoje vlade da Bosnu održi celu. Ali to je takođe bila obmana, obzirom da su u toku tih “stotina godina” bosanski Srbi pokušavali da se oslobode okupacijskih snaga otomanske Turske i njihovih bosansko muslimanskih pristalica. Bosna je predstavljena kao nezavisna zemlja od davnina, muslimansko rukovodstvo odnosilo se prema sebi kao “bosanskoj vladi,” istoriji regiona kao “bosanskoj istoriji,” njenim stanovnicima kao “Bosancima” a ne Srbima , Hrvatima i Muslimanima i zvaničnom jeziku kao “ bosanskom” a ne srpsko-hrvatskom. Ovo bi moglo da se uporedi sa tvrdnjom da Amerikanci govore američki a ne engleski.

Na TV programima u toku političke debate, predstavnici bosanskih Muslimana tvrdili su da je Bosna vekovima bila miroljubiva zemlja i model multietničke saradnje - bio je to vešt pokušaj da se apeluje na Vašington i američku javnost upoređenjem Bosne sa Sjedinjenim Državama. U toku jedne epizode na CNN-ovom Sonya Live, 18-og aprila 1994-e, Neđib Šaćirbej, bosansko muslimanski ministar bez portfelja, rekao je, “bili smo zajedno vekovima, takođe smo bili zajedno u nezavisnoj Bosni, jer kad smo imali izbore u novembru 1990-e, Srbi, Hrvati i Muslimani zajedno su formirali predsedništvo i vladu.” Ipak, Šaćirbej je savršeno dobro znao da 1990-e Bosna uopšte nije bila “nezavisna.” “Da, Muslimani, Hrvati i Srbi živeli su zajedno u Bosni,” odgovorila sam, “ ali to je bilo dok je ona bila deo Jugoslavije...ali demokratski izabrani lideri bosanskih Srba bili su isterani iz Sarajeva...demokratija i multietničnost ne postoje danas u delovima Bosne koje drže Muslimani.”

Ideja da su etničke grupe u Bosni živele zajedno vekovima, bila je veoma obmanjujuća. Muslimanski zvaničnici tvrdili su da je dokaz o “multietničkoj Bosni” bio jasan svakome ko poseti Sarajevo, gde može da vidi muslimansku džamiju pored katoličke crkve, srpske pravoslavne crkve i jevrejske sinagoge. Ovu ideju su zatim reklamirali američki funkcioneri, kao što je bivši američki ambasador u Jugoslaviji,Voren Cimerman, koji je rekao da je Sarajevo “vekovima bila dirljiv simbol civilizovanosti koja dolazi od ljudi različitog etniciteta koji žive u harmoniji.”⁵ Mediji su spremno ponavljali tvrdnju da je Sarajevo, po rečima jednog reportera,“vekovima u Evropi bilo model etničke kohabitacije.” Ovo je bilo daleko od istine. Od otomansko turske okupacije Bosne i Hercegovine u 15-om veku, Sarajevo je bilo uporište muslimanskog plemstva koje je uglavnom eksploatisalo srpske, hrišćansko pravoslavne seljake.⁶ Činjenica da različite religiozne građevine u Sarajevu stoje blizu, jedna pored druge, ne ukazuje na tolerantno društvo. Baš suprotno, brojne crkve ili džamije u Bosni i Hercegovini služile su kao indikatori političke moći i kontrole koju je jedna grupa bila u stanju da izvrši nad drugom. Kada su u srednjem veku srpski feudalni gospodari vladali najvećim delom regiona, izgrađeno je na stotine srpskih manastira. Katoličke crkve su isto tako izgrađene u područjima kojima su dominirali hrvatski feudalni gospodari. Od 15-og veka, islamska dominacija nad Bosnom i Hercegovinom ogledala se i u gradnji džamija. Međutim, ideja da je Bosnu i Hercegovinu vekovima karakterisala multietnička saradnja, bila je redovno prezentirana u pokušaju da se ubedi Vašington da muslimanska vlada pokušava da održi Bosnu ujedinjenom i multietničkom, dok su srpski nacionalisti pokušavali da je razbiju. Ova strategija bila je efikasna u pridobijanju simpatija na Zapadu.

To što su imali profesionalnu pomoć u prezentiranju svojih gledišta vladama Zapada, taktika bosansko muslimanske vlade imala je veće izglede da uspe. Firma za uspostavljanje dobrih odnosa s javnošću, Ruder Finn, pomogla je da se promoviše muslimanska pozicija tako što je distribuirala izveštaje o novim vestima, pisane govore, organizovala konferencije za medije i sastavljala nacrte važnih rezolucija na međunarodnim konferencijama o Bosni. Firma je takođe redovno organizovala intervjue sa članovima uređivačkih odbora Washington Post-a, New YorkTimes-a, Wall Street Journal-a, USA Today, Newsweek-a kao i sa producentima na CNN-u i NPR-om All Things Considered, da pomenem samo neke od njih.⁷ Da bi se promovisalo izveštavanje o reakcijama članova Kongresa nakon sastanaka sa muslimanskim funkcionerima, na medijima su takođe često zakazivane “prismotre.” Identične strategije onima koje je prethodno koristila vlada Hrvatske, misije radi “nalaženja činjenica,” organizovane su za članove Kongresa koji su selektivno bili izlagani bosansko muslimanskim gledištima i vođeni u područja koja su kontrolisali Muslimani. Nakon povratka sa takvih putovanja, članovi su oberučke prihvatani da govore u korist bosannskih Muslimana.

Nakon povratka sa svog drugog putovanja u Sarajevo, kongresmen Mc-Closkey postao je jedan od najotvorenijih pristalica muslimanskog i hrvatskog stava. Na televiziji, radiju i u uvodnicima novina, Mc-Closkey je urgirao da se bosansko muslimanskoj vladi odmah uputi američka vojna pomoć.⁸ Bosna je lansirala McCloskey-a iz anonimnosti u žižu CNN-ovog Crossfire i drugih popularnih programa. Teško je reći što je motivisalo McCloskey-a da u toku čitavog svog mandata u Kongresu, podržava agresivnu američku intervenciju protiv Srba u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Možda je to činio iz čisto humanitarnih razloga, ili zbog finansijske podrške hrvatskih birača, ličnih simpatija prema hrvatskim katolicima sa kojima je delio istu religiju ili zbog poznanstava sa članovima bosansko muslimanske vlade. Ma koji da su bili njegovi razlozi, McCloskey je postao jedan od najbučnijih članova Komisije za bezbednost i saradnju u Evropi (CSCE) - važnog kongresnog komiteta koji se bavio američkom spoljnom politikom na Balkanu. Njegov interes za Balkan nastavio se i nakon isteka mandata u Kongresu. Od 1996-e, nakon odlaska iz Kongresa, radio je direktno za bosansko muslimansku vladu kao pravni savetnik. Aktivnost kongresmena McCloskey-a i drugih ,u korist vlade bosanskih Muslimana, pokazala je kako Kongres lako postaje još jedna PR arena za jednu jugoslovensku zaraćenu stranu. Interesantno, nijedan član Kongresa nije posetio područja bosanskih Srba sve do 1995-e.

Kampanja bosansko muslimanske vlade za dobre odnose s javnošću u Vašingtonu delimično objašnjava zašto su američki mediji često bili provodnik popularne, mada često netačne retorike o Bosni. Tipično, članci kojima su se prezentirala gledišta izvan glavne struje, bila su objavljivana u novinama za koje je bilo malo verovatno da ih čita vašingtonska elita. Prvih dana PR rata, Bill Mandel iz San Francisco Examiner-a pisao je da “bez dobre mape, dobrog učitelja i dobre doze strpljenja, vaše gledište o pokolju u delovima stare Jugoslavije moglo bi da dođe direktno od iste vrste internacionalne PR firme koja je zakuvala u Persijskom Zalivu čuveni lažni inkubatorski užas ...koji je za Kuvajt izmislila njihova PR firma.”⁹ Drugi članak objavljen u februaru 1993-e u Atlanta Journal-u navodi “Jugoslavija je jedan primer manje reklamiranog igrališta u vašingtonskoj igri lobiranja. To je marketing ljudske bede...Ako ubede Amerikance da je njihova stvar pravedna, mogli bi da dobiju političku podršku, finansijsku pomoć - pa čak i američke trupe.”¹⁰ Rat za dobre odnose s javnošću u toku jugoslovenskog sukoba zaista je imao značajan uticaj na Vašington, što je dovelo do političke podrške, humanitarne pomoći, isporuke oružja i čak slanja američkih trupa sledećih godina.

HUMANITARNI VAZDUŠNI MOST : KLIZAVI NAGIB PREMA INTERVENCIJI

Na dan 17-og juna 1992-e, predsednik Džordž Buš najavio je da će SAD uzeti učešće u vazdušnom mostu velikih razmera radi snabdevanja Sarajeva hranom i humanitarnim potrepštinama. Iako je to bio, kako se činilo dobrotvoran akt, humanitarni vazdušni most označio je pojavu jednog klizavog nagiba koji je konačno doveo do obimnog američkog uključenja u bosanski rat. Intervencionisti su podržavali vazdušni most kao korak prema sve široj američkoj ulozi u evropskim krizama. Američki mediji i zastupnici ljudskih prava zalagali su se za pomoć muslimanskim civilima da bi se ublažile njihove patnje.Vlada bosanskih Muslimana pozdravila je vazdušni most kao prvi korak prema uvlačenju američke vojne podrške i prikriveni dotok oružja, dok su Srbi vazdušni most videli kao još jedan korak u pomaganju samo jedne strane u ratu.

Srbi su verovali da je vazdušni most obezbedio prikrivenu vojnu pomoć Muslimanima, pošto pored vazdušnog mosta mogu neopaženo proći avioni sa oružjem iz islamskih zemalja. Rat u Bosni već je postao verska borba, sa arapskim i afganistanskim Muđahedinima,“svetim ratnicima” koji su nagrnuli u Bosnu i Hercegovinu, očigledno s podrškom Alije Izetbegovića i njegove vlade.¹¹ Čak su i američke novine kao što je Washington Post objavile da je oružje iz islamskih zemalja stiglo na bosansko ratište.¹²

U leto 1992-e, srpski vojni komadanti našli su delove minobacačkih granata sa iranskim oznakama,koje su ispaljene sa muslimanske strane. Oni su verovali da Turska i druge muslimanske zemlje tajno isporučuju vazdušne pošiljke oružja bosanskim Muslimanima.

To je bio razlog što su Srbi držali Sarajevo hermetički zatvorenim.

Ignorišući vojne implikacije držanja Sarajeva izolovanim, mediji su predstavili imidž Sarajeva kao katastrofu civila, sa Srbima koji zlonamerno sprečavaju da stiže pomoć da bi se ublažila ljudska patnja. Dok je Vašington učestalo izražavao humanitarnu zabrinutost za Bosnu, namera je jasno bila da se pomognu samo ljudi u muslimanskim područjima, uključujući muslimanske trupe. Američke humanitarne vazdušne pošiljke nisu pogađale gradove koje su kontrolisali bosanski Srbi, iako su srpski civili isto tako imali veliku potrebu za hranom i medicinskim materijalom kao i ostali u Bosni.Vašington je bio više zainteresovan da pomogne jednoj strani da pobedi u ratu nego da obezbedi sveobuhvatnu humanitarnu pomoć.

Vašingtonski intervencionisti obrnuli su bosanski humanitarni problem u slučaj za snažnije uključenje SAD - što je bio neophodan korak u demonstriranju američkog liderstva u Evropi. Godinama kasnije, 3-eg juna 1998-e u intervjuu na CNN-u, Richard Hoolbrooke (Ričard Holbruk), glavni američki pregovarač za Bosnu 1995-e, neprestano je ponavljao tu poziciju govoreći da je glavna lekcija koju je trebalo naučiti iz Bosne bila ta da Evropljani greše ako misle da mogu da upravljaju jugoslovenskom krizom bez SAD. Bosna je, prema Holbruku, dokazala da je SAD, kao jedina supersila, bila integralni deo procesa rešavanja krize u Evropi. Oni u Vašingtonu koji su podržavali aktivniju ulogu SAD u Bosni, u jesen 1992-e dobili su municiju za svoj propagandni rat, sa provalom priče o zarobljeničkim logorima.

SLIKE ZAROBLJENIČKIH LOGORA : ORUŽJE U RATU REČIMA

Za američku javnost kao i za stotine analitičara i savetnika u Kongresu, Stejt Departmentu i drugim vladinim agencijama, mediji su sigurno bili najbitniji izvor informacija. Martin Bell sa BBC televizije objasnio je da o Bosni “ vlade kroz nas slušaju šta se dešava. Ljudi dolaze i ragovaraju sa mnom - ministri, posrednici itd...oni nemaju pojma šta se dešava zato što oni ne mogu da budu na terenu.”¹³Uticaj medija naročito je bio očigledan u Vašingtonu gde su mediji imali velikog udela u zadobijanju američke podrške vladi bosanskih Muslimana. Reči izabrane selektivno i sound bites upotrebljeni na podesan način, postali su oružje, konačno ubeđujući Vašington da interveniše vojnom podrškom.

Sporno pitanje bosanskih zatvoreničkih logora koje se pojavilo augusta 1992-e, dramatično je demonstriralo efekat senzacije nad suštinom u američkoj spoljnoj politici.To je bio početak jednog od najemocionalnijih medijskih izveštavanja o sukobu. Tvrdnje da su muslimanske izbeglice bile žrtve “etničkog čišćenja” i da su njihovi ljudi zatvoreni u “logorima smrti” prvi su objavili funkcioneri bosanskih Muslimana. Ubrzo zatim, američka štampa brujala je od sličnih tvrdnji, koje će u narednim godinama postati deo vašingtonskog žargona. Iako su sve zaraćene strane u Bosni imale zarobljeničke logore za ratne zarobljenike, američka štampa se fokusirala isključivo na jezive slike u opisivanju srpskih logora, prema kojima su se odnosili kao “koncentracionim logorima” i “logorima smrti,” prizivajući vizije nacističke Nemačke. Ministar spoljnih poslova bosanskih Muslimana , Silajdžić, bio je jedan od prvih koji je uporedio logore bosanskih Srba sa nacističkim logorima. U strasnom pledoajeu, u toku konferencije za štampu u Vašingtonu maja 1992, on je optužio svet da “ stoji po strani kao i 1930-tih suočen sa nacističkim zverstvima.” On je tvrdio da su “ bosanske varoši i gradovi bili podvrgnuti etničkom čišćenju pod pretnjom srpskog oružja” i da su “čitava susedstva ne-Srba bila saterana” u “koncentracione logore.”¹⁴ Silajdžić i drugi bosansko muslimanski funkcioneri redovno su evocirali ove slike u pokušaju da utiču na Vašington.

Nije bilo iznenađujuće što su jevrejske organizacije bile prilično ganute povlačenjem paralele između Bosne i Holokausta. Jedan broj jevrejskih grupa, uključujući Američki jevrejski Komitet, izrazio je svoju veliku naklonost prema bosanskim Muslimanima. Predsednik Komiteta Richard J. Sideman, odmah je objavio uvodnik o “brutalnostima u Bosni” u kojem je napisao da “ masovna ubistva, deportacije u kamionima za stoku, etničko čišćenje, silovanje, [i] sakaćenja....reči su koje prizivaju najmračnije uspomene iz II svetskog rata.”¹⁵ U jednom članku Roy Gutman-a iz Newsday-a od 2-og augusta 1992, članku pod naslovom “Bosanski logori smrti” dat je naročiti legitimitet poređenju sa nacističkim logorima. Gutmanovi dramatični opisi priča preživelih o sistematskim ekzekucijama u dva zarobljenička logora u severnoj Bosni, pokrenuli su lavinu publiciteta i energizovali medijske veličine i političare da vrše pritisak radi povečanja američke uloge u okončanju rata. Gutman je kasnije pisao svoj najemotivniji izveštaj o događajima u Bosni, u svojoj knjizi Svedok genocida.¹⁶

Stejt Department je reagovao na rastuće medijsko interesovanje za bosanske zarobljeničke logore i Bušova administracija jedva je čekala da pokaže kako brine o toj stvari. Potparol američkog Stejt Departmenta Richard Boucher (Ričard Baučer) izdvojio je Srbe i optužio ih za osnivanje zarobljeničkih logora u Bosni gde su zlostavljani Muslimani i Hrvati. Istog dana, u nepristrasnijem tonu, šef Međunarodnog Komiteta Crvenog krsta (ICRC), Cornelio Sommaruga (Kornelio Samaruga), rekao je da sve tri strane imaju zarobljeničke logore i da odbijaju da ih otvore za inspekciju i okrivio je sve zaraćene strane da terorišu i uznemiravaju civile, zastrašuju manjine, vrše masovnu internaciju civila kao i “ mučenja , deportacije i masovne egzekucije.” Potparol Crvenog krsta Pierre Gathier, objavio je da “sve strane stalno i veoma ozbiljno krše međunarodno priznate zakone i praksu u postupanju prema civilima u vojnim sukobima,”a ne samo Srbi.¹⁷

Razlika između izjava ICRC-a i Stejt Departmenta pokazuje sve veću tendenciju Vašingtona da isključivo optužuje Srbe. Potparol Stejt Departmenta priznao je da primaju izveštaje o, kako ih je nazvao,“zatvorskim centrima” kojima rukovode bosansko muslimanska vlada i bosansko hrvatske milicijske snage, ali za razliku od tvrdnji ICRC-a, Baučer je rekao “nemamo o njima slične iskaze o maltretiranjima.”¹⁸ Značajno, dan nakon što je optužio Srbe da su u zarobljeničkim logorima zlostavljali zatvorenike, Stejt Department je odustao od optužbi. Thomas M. T. Niles, pomoćnik državnog sekretara za evropske i kanadske poslove, izjavio je da prethodni izveštaji o zverstvima ne predstavljaju “potvrđenu informaciju” i zbog toga SAD ne mogu da “potvrde” da su se takva zverstva dogodila.¹⁹

Primedba Stejt Departmenta o potrebnom oprezu prema tim informacijama, bila je zaglušena neprestanim tvrdnjama bosansko muslimanske vlade, čiji cilj je bio da raspiri plamen nasilja. Na dan 5-og augusta 1992, ambasador bosanskih Muslimana u Ujedinjenim Nacijama, Muhamed Šaćirbej, optužio je Srbe da drže, kako ih je nazvao, koncentracione logore sa muslimanskim zatvorenicima. Istog dana, jedan naslov u Newsday-u glasio je: “ Srpsko ‘etničko čišćenje’ponavlja nacistička zverstva,” dok je naslov u Washington Post-u glasio:“ ‘Etničko čišćenje’; lukava strategija.” Tvrdnje pune optužbi koje su poticale od vlade bosanskih Muslimana u značajnoj meri uticale su na američke medije, koji su spremno prihvatili ove optužbe i prenosili ih javnosti. Bez obzira na kontekst ili dokaz, tvrdnjama o zarobljeničkim logorima otpočele su višemesečne aluzije o nacističkoj eri u opisivanju aktivnosti bosanskih Srba. Britanska televizija je 6-og augusta 1992-e širom sveta emitovala sliku koja prikazuje jednog izmršavelog ratnog zarobljenika kojeg su držali Srbi. U pokušaju da napravi senzacionalnu priču još šokantnijom ,US Today opisao je srpske zarobljeničke centre kao “scene koje potsećaju na logore smrti iz II Svetskog rata ; izmršaveli zarobljenici, barake i bodljikava žica.”²º Ono što u ovim reportažama nije pomenuto, bilo je da su sve tri strane imale zatvoreničke centre za vojnike zarobljene u borbi, i da su srpski zatvorenici držani zatvoreni na potpuno isti način - iza bodljikave žice - kao kod Hrvata i Muslimana.

Fizičko stanje vojnika bilo je različito u zavisnosti od njihovog stanja prilikom zarobljavanja. Oni koji su uhvaćeni nakon nekoliko nedelja skrivanja u planinama bili su slabi i pothranjeni. Drugi su možda bili maltretirani prilikom zarobljavanja. Scenario, koliko god bio užasan, nije se razlikovao od bilo koje ratne situacije.

Broj zatvorenika koje su Srbi navodno držali, neobuzdano je kolebao. Funkcioneri bosanskih Muslimana odmah su izjavili da se u srpskim logorima nalazi 120.000 Muslimana i Hrvata. Sledeće nedelje broj je prepolovljen, pošto su muslimanski i hrvatski funkcioneri zaključili da 70.000 njihovih zatvorenika Srbi drže u 45 logora. Uprkos obimnih dokaza koji su bili dostupni u to vreme, uglavnom se nije izveštavalo o srpskim procenama da je preko 42.000 Srba držano u 21 muslimanska i hrvatska logora i da je od njih, 6.000 zatvorenika bilo već pogubljeno.²¹Funkcioneri bosanskih Srba su 5-og augusta 1992-e, preko novinske agencije Tanjug u Beogradu, prosledili izjavu sa popisom logora koje su u Bosni i Hercegovini držali Muslimani i Hrvati. Spisak je uključivao oko 600 Srba koji su bili zatvoreni u gradu Livnu; 500 u logoru u Tomislav gradu; 700 u jednoj fabrici u Bugojnu; 500 u staroj tvrđavi u Jajcu; 900 na fudbalskom stadionu u Bihaću; i drugih 1000 u improvizovanom logoru u Orašju. U gradu Ođaci jedna osnovna školaposlužila je kao logor za 400 Srba; 150 je držano u jednoj fabrici;160 u selu Pazarić blizu Hođića; 800 na fudbalskom stadionu na Ilidži; 4000 na stadionu u Tuzli; 400 u logoru u Bosanskom Brodu blizu Save; drugih 600 u selu Ćelebići blizu Jablanice; i između 1000 i 1500 uglavnom žena i dece u logoru u predgrađu Odžaka Novi Grad.

Bosanski Srbi izvestili su o najužasnijim uslovima u selu Ribići, gde je 300 zatvorenika držano u jednom vojnom skladištu. U julu 1992-e, čulo se da su srpski zatvorenici prebačeni iz muslimanskih logora u selu Poljari i Ribići blizu Odžaka, gde su tela, onih koje su pogubili, buldožerom zakopali blizu glavne gradske bolnice. U gradu Konjicu, 3000 srpskih civila držano je u užasnim uslovima u železničkom tunelu. Javljeno je o ratnim zločinima u Zenici, gde su hrvatske i muslimanske snage odvele jedan broj srpskih zatvorenika u gradsku topionicu gde su ih bacili u visoku peć. U selu Stapari, svedok je izjavio da je najmanje jedan zatvorenik dnevno bio izvođen i obešen. Rukovodstvo bosanskih Srba pogrešno je mislilo da će zapadna štampa izveštavati o nevoljama zatvorenika bosanskih Srba a da nisu podstaknuti na to. U toku mojih putovanja po Bosni i Hercegovini kasnijih meseci i godina, srela sam jedan broj bosanskih Srba koji su bili u muslimanskim zatvorima i koji su mi pričali o mučenjima kojima su bili podvrgnuti. Iako su novine bosanskih Srba bile pune fotografije i priča o premlačivanjima kojima su podvrgavani muški i ženski ratni zarobljenici, te informacije nisu bile lako dostupne zapadnoj štampi. Članci nisu prevođeni na engleski a vlada bosanskih Srba nije aktivno tražila zapadne reportere da im predstavi svoje gledište. Pošto su mnogi strani novinari bili locirani u muslimanskom delu Sarajeva,često je bosanskim Srbima bilo logistički nemoguće da kontaktiraju strane novinare. Ovo, kombinovano sa činjenicom da strana štampa nije imala razumevanja za Srbe, dovelo je do toga da je malo ili nimalo informacija o nevoljama Srba u logorima objavljeno u zapadnoj štampi.

Dok je američka štampa objavila ogroman broj reportaža o srpskim logorima u kojima su držani Muslimni i Hrvati, spisak logora sa srpskim zatvornicima nikada nije objavljen. Pokušavajući da uredniku Washington Post-a za inostrane vesti, David-u Ignatius-u, prenesem da je potrebno da objavi informaciju o Srbima u bosanskim logorima, koju sam mu faksom poslala 5-og augusta 1992-e, dobila sam odgovor da spisak neće biti objavljen. Nije dato nikakvo objašnjenje. Jedan britanski novinar je rekao da mu je njen urednik posebno naglasio da ne istražuje izveštaje o srpskim zatvorenicima uključujući starce, žene i decu koje su bosanski Muslimani i Hrvati držali u delimično razorenom željezničkom tunelu.²² U vreme kada je novinar mogao da proveri činjenice, nekoliko meseci kasnije, priča je izgubila svoju pravovremenost i dejstvo.

Samo su neke od evropskih novina, uglavnom ruske i grčke, u značajnoj meri ukazale na nevolje Srba u bosanskom ratu. Međutim, ograničene informacije o stanju srpskih zatvorenika, pojavile su se i u zapadnoj štampi. U izdanju londonskog Evening Standard-a od 10 augusta 1992-e, štampan je članak u kojem je opisano kao je 2000 Srba držano, kako su zapadni posmatrači opisali, u “nezamislivim” uslovima na fudbalskom stadionu u gradu Goražde kojeg su držali Muslimani.²³ Vredi zapaziti, u tom istom periodu, u člancima Washington post-a o Goraždu, nije bilo ni pomena o prisustvu muslimanskih jedinica u Goraždu niti o muslimanskim logorima. Umesto toga, u članku od 16-og augusta 1992-e, Goražde je opisano kao “samo još jedan od mnogih muslimanskih predstraža u Bosni, pod opsadom i na udaru neprijatelja.”; u članku od 18-og augusta 1992-e nalazi se i fotografija uplakane žene u, kao što je opisano, “bosanskom gradu Goražde pod srpskom opsadom”; a u drugom članku od 18-og augusta 1992-e, o Goraždu se govori kao o “gradu punom izbeglica...kojeg svakodnevno granatiraju srpske milicijske snage koje su opkolile grad.” Istovremeno, dok su američki reporteri bili voljni da naširoko eksploatišu temu o srpskim zarobljeničkim logorima, gotovo potpuno su ignorisali muslimanske i hrvatske logore.

Ogroznim ratnim zločinima protiv srpskih zatvorenika, muškaraca i žena, koji su se događali u Ćelebićima; batinjanju, mučenju, silovanjima i mučenju glađu, nije se izveštavalo sve do 3-eg aprila 1997-e, kada je Tribunal UN za ratne zločine optužio tri Muslimana i jednog Hrvata za brojne slučajeve mučenja, zlostavljanja i ubistava Srba u Ćelebićima. Hasim Delić, muslimanski zamenik komadanta logora, zajedno sa drugim članovima bosansko muslimanske milicije, Esadom Landzom i Zdravkom Mucićem, optuženi su za smrt Srba usled mučenja i surovosti, uključujući batinjanja staraca do smrti, drvenim daskama, mučenja kleštima, kiselinom, električnim šokovima i vrelim pincetama.²⁴ O ovim zlostavljanjima Srba, štampa nije izveštavala još dugo nakon završetka rata u Bosni.

U 1992-oj, kada je tema zarobljeničkih logora bila hit, međunarodni mediji, osoblje UN i drugi posmatrači u Sarajevu, propustili su da primete postojanje jednog od najpristupačnijih mesta zatočenja Srba - sarajevski Centralni zatvor, u kojem je bilo oko 600 srpskih civila. Kao i u slučaju drugih otkrića, tek januara 1996-e New York Times je objavio reportažu o jednom Srbinu koji je ispričao kako je njegov brat bio “mučen do smrti u muslimanskom zatvoru u Sarajevu.”²⁵

Dok je američka štampa ignorisala Srbe zatvorene u muslimanskim i hrvatskim logorima, vašingtonski stvaraoci javnog mnenja i političari željni pažnje, neumorno su ponavljali popularne etikete o logorima bosanskih Srba. Demokratski predsednički kandidat, Bil Klinton, uvrstio je Bosnu u svoju kampanju kada je izjavio da “Balkan poprima karakteristike nacističkog istrebljenja Jevreja u II svetskom ratu,” i izvršio pritisak na predsednika Buša, pridruživši se grupi senatora koja se zalagala da administracija preduzme akcije protiv zverstava u bosanskim zarobljeničkim logorima,o kojima je izveštavano.²⁶ I druge kritike na račun Bušove administracije odnosile su se na pitanje zarobljeničkih logora. Dopisnik Washington Post-a, Richard Cohen (Ričard Koen), napisao je uvodnik pod naslovom “Logori smrti naočigled Buša” u kojem je uporedio nacističke logore iz II svetskog rata sa “srpskim logorima smrti” u Bosni.²⁷

Sa približavanjem predsedničkih izbora 1992-e, Bušova administracija se našla suočena sa sve jačim baražom kritika i 7-og augusta te godine, odgovorila je. Predsednik Buš objavio je mere radi kažnjavanja Srbije i zaštite isporuka humanitarne pomoći američkom vojnom silom, ako bude potrebno. Buš je rekao da je naredio američkim obaveštajnim službama da “iskoriste sve raspoložive prednosti” da saznaju što se dešavalo u, kako ih je nazvao “koncentracionim logorima,” izraz koji je upotrebio iako je potparol Pentagona Pete Williams rekao u ono vreme novinarima da “ mi ne vidimo, ni kod jedne od zaraćenih strana, nikakav dokaz o programu sistematskog ili masovnog ubijanja nevinih ljudi.”²⁸

Retorika i propaganda koji su se koristili od sredine do kraja 1992-e bili su snažniji više no ikad u toku rata i doveli su do kolebanja u američkoj spoljnoj politici. Strastvena retorika bljuvala je vatru bez obzira na događaje koji su se stvarno odvijali u Bosni. Iako je priroda bosanskog sukoba ostala nepromenjena svih tih godina, uključujući svakodnevne borbe između zaraćenih strana, postojanje zarobljeničkih logora i izveštaje o ratnim zločinima kao i popularne aluzije na doba nacizma, koji su se tako često koristili u drugoj polovini 1992-e, pri kraju rata retko su se čuli. Ipak, jezivi prikazi zarobljeničkih logora bosanskih Srba godinama su podsticali intervencioniste. Dok su vašingtonske medijske veličine i humanitarci izražavali zgražanje, praktično su ignorisali saterivanje bosanskih Muslimana u logore od strane hrvatskih snaga, koje su u proleće 1993-e napale svoje dojučerašnje saveznike. Jednom kada je izabran i označen “zlikovac” u Bosni, ništa drugo, što bi se protivilo ovom gledištu, izgleda da nije interesovalo vašingtonsku elitu.

ETNIČKO ČIŠČENJE

Humanitarni izgovori rukovodstva bosanskih Muslimana bili su ključni za stvaranje konsenzusa u Vašingtonu i konačno su doveli do američke političke i vojne pomoći njihovoj vladi. Trebalo je tragedije rata pretvoriti u delotvorne sound bites. Kao i u slučaju zarobljeničkih logora, fraza “etničko čišćenje” postala je sinonim za opravdanje humanitarne intervencije u Bosni.

Najveći broj članaka i uvodnika u kojima se bosanski Srbi optužuju za “etničko čišćenje,” objavljen je u drugoj polovini 1992-e i prvoj polovini 1993-e.U jednoj od prvih primena ovog izraza u matičnoj štampi, u naslovu članka izveštača Blaine Harden, od 4-og jula 1992-e u Washington Post-u, pisalo je “Američkim vazdušnim mostom stiže pomoč Sarajevu; Srbi nastavljaju politiku ‘etničkog čišćenja’.”²⁹ U članku se tvrdilo da “srpske snage počinju da izbacuju sve ne-Srbe iz jednog od većih predgrađa, u drugoj seriji onog što je ovde poznato kao etničko čišćenje.”Obzirom da je to bilo prvi put da je Washington Post pomenuo etničko čišćenje, moglo se očekivati objašnjenje tog izraza. Jedan od izrazitih znakova o izvoru informacija za članak bila je fraza,“što je ovde poznato kao etničko čišćenje.”Većina informacija o kojima su izveštavali strani dopisnici iz Sarajeva dolazila je iz bosansko muslimanskih izvora. Pa tako i izraz “etničko čišćenje” ili “srpska politika etničkog čišćenja.”

Američki mediji brzo su prihvatili ovaj obrt i uskoro su se pojavile reportaže u kojima se bosanski Srbi optužuju za “sprovođenje politike ‘etničkog čišćenja’ proterivanjem svog nesrpskog stanovništva” za kojima su sledile još senzacionalnije tvrdnje kojima se Srbi optužuju i za masovno istrebljenje.³⁰ U jednom uvodniku iz 23-eg juna 1992-e, urednici Los Angeles Times-a počeli su izjavom da “niko ne zna koliko je ljudi umrlo u Bosni i Hercegovini za tri meseca otkako su srpske snage otpočele kampanju ‘etničkog čišćenja’ u ovoj multikulturalnoj republici. Bosanski zvaničnici sada govore o cifri od 40.000,dok drugi, možda objektivniji izvori govore o nešto više od 7.000.”³¹ Formulacije u članku koje unose razdor, kombinuju ideju o ljudima koji umiru u Bosni sa optužbama o “etničkom čišćenju,” da bi se stekao utisak o sistematskom istrebljenju iz doba nacizma.”³² Bivši američki ambasador u Ujedinjenim Nacijama, Edward Perkins, išao je tako daleko da bi opisao ono što je nazvao bosansko srpska “podla politika ‘etničkog čišćenja’ ” za koju je rekao da je bilo “ustvari etničko istrebljenje.”³³ Hiperbola etničkog čišćenja bila je pokretačka snaga iza osećaja hitnosti u Vašingtonu i prestonicama Zapada. Na dan 10-og augusta 1992-e, Savet bezbednosti doneo je rezoluciju kojom se odobrava upotreba sile radi isporuke humanitarne pomoći Bosni i Hercegovini.

Iako su političari bili naklonjeni preduzimanju aktivnijih koraka u Bosni na osnovu rasprostranjenih optužbi o “etničkom čišćenju”; ovaj izraz sam po sebi retko je bio definisan i često su ga pogrešno koristili i vašingtonski političari i mediji. Etničko čišćenje bio je termin koji je korišćen da se opiše pokušaj nacističke Nemačke da ukloni svaki trag svoje jevrejske populacije - grupe ljudi koji nisu bili ni naoružani niti su pretili nemačkoj naciji na bilo koji način. Međutim, ovaj izraz nije bio primenjiv za bosanski scenario, gde su sve strane bile naoružane i čija je populacija bila potencijalno neprijateljska i opasna jedna za drugu. Isti scenario postojao je u Vijetnamu, gde su američki vojnici - koji često nisu bili u stanju da prepoznaju ko je prijatelj a ko neprijatelj i ko je vojnik a ko civil - buldožerima rušili i palili čitava sela zbog sumnje da štite Viet Kong. Američki napori da “očiste” područja Vijetnama postali su standard strateškog manevra. Kada su američki vojnici pokušali da obezbede zloglasni “željezni trougao,” vodeći stotine bitaka sa Viet Kongom, američki komadanti naredili su uklanjanje desetina hiljada Vijetnamaca, koji su zatvoreni u logore. Uklanjanje sa nekog područja i dislokacija stanovništva u vreme rata i u Vijetnamu i u Bosni bili su potpuno različiti od Hitlerovog plana da “očisti” nemačko društvo.

U Bosni, “etničko premeštanje” vršile su u većoj ili manjoj meri sve tri strane - Srbi, Muslimani i Hrvati - u ratnom pokušaju da steknu kontrolu nad teritorijama koje je svaka grupa težila da otme od svojih neprijatelja. “Etničko premeštanje” bilo je povratni i možda neizbežan fenomen, naročito u građanskom ratu i javlja se kad ljudi beže zbog borbi ili zbog prisilne emigracije, razmene stanovništva ili deportacije. Nacistička kampanja u 1940-im bila je mnogo više od “etničkog čišćenja.” Holokaust je kombinovao elemente deportacije, isterivanja, premeštanje stanovništva, masakra i genocida. Slično, hrvatski fašisti, ustaše, za vreme II svetskog rata započeli su kampanju sa namerom da Hrvatsku “potpuno očiste od srpske prljavštine,” što je iziskivalo ubijanje jedne trećine Srba, proterivanje druge trećine i prevođenje ostatka u katoličku veru i stapanje sa Hrvatima.³⁴ Ironično, Srbi koje su mediji tako virulentno optužili da su podsticali etničko čišćenje u 1990-im, bili su žrtve ogromnog etničkog čišćenja u Evropi za vreme II svetskog rata. Etnički su ih očistile hrvatske ustaše u Krajini, Slavoniji, Bosni i Hercegovini gde je ubijeno preko 750.000 Srba. Srbi su takođe etnički čišćeni iz srpskog severnog regiona Vojvodine, koju su okupirale mađarske snage u savezu sa Hitlerom, koji su samo u jednom danu, u Novom Sadu ubili 15.000 srpskih civila na srpski pravoslavni Božić, 7-og januara 1942-e. Srbi su takođe etnički čišćeni iz južnih srpskih regiona kada su okupacijske albanske snage, u savezu sa fašističkom Italijom 1940-ih, oterali sa Kosova 200.000 Srba. Međutim, u mnoštvu članaka i uvodnika u kojima se Srbi optužuju za etničko čišćenje u 1990-im, nije bilo pomena o etničkom čišćenju i zatiranju Srba u toku II svetskog rata. Očigledno da su medijske veličine i političari hteli da se srpska krivica za Bosnu posmatra izolovano, i prošla i sadašnja.

Realnost u Bosni bila je da se “etničko premeštanje” događalo na svim stranama, i kao stvar vojne strategije i kao prirodna posledica rata. Imovina Muslimana i Hrvata koji su odbegli ili su prisilno iseljeni sa područja koja su kontrolisali Srbi, bila je ponovo naseljena srpskim izbeglicama. U područjima koja su držali Muslimani i Hrvati, napušteni ili prisilno ispražnjeni srpski domovi dati su muslimanskim i hrvatskim izbeglicama. Konsolidovanje zemlje, imovine i stanovništva lišavalo je neprijatelja moći da stekne kontrolu nad određenom teritorijom - što je osnovna strategija građanskog rata. Ova realnost, međutim, nije se odražavala u vašingtonskoj retorici o Bosni. Pored optužbi za etničko čišćenje i ratne zločine, namera medija bila je da svaku bitku i incident u bosanskom ratu posmatraju kao slučaj protiv Srba.

Krajem augusta 1992-e, fokus je bio na Goraždu, gde su kako je već zabeleženo, bosanski Srbi bili ukoreni da sprečavaju da humanitarna pomoć stigne do muslimanskih civila koji su navodno gladovali. Srpske tvrdnje da muslimanske snage mogu da koriste konvoje UN da kriumčare oružje i zatim da otpočnu napade na srpske civile u tim područjima, Vašington je neprestano zanemarivao. I zaista, čim su Srbi krajem augusta 1992-e dozvolili ulaz humanitarnim konvojima u Goražde, muslimanske snage otpočele su napad koji je doveo do progona na hiljade srpskih civila iz tog područja. Međutim, taj incident nije opisan kao etničko čišćenje Srba. Naprotiv, u članku New York Times-a od 31-og augusta 1992-e, srpski ekzodus iz Goražda opisan je u pozitivnom svetlu slikajući situaciju kao “ napor da se probije opsada ” Goražda ; “Trupe bosanske vlade potisnule su u borbi Srbe”; i snage bosanskih Muslimana su “oslobodile Goražde.”³⁶ Ni pomena o napadima na srpske civile. Slično, članci u Washington Post-u u to vreme su izveštavali da su bosansko muslimanske snage “oslobodile Goražde” i “slomile opsadu Goražda,” i da se srpska milicija povukla sa položaja oko “opsednutog grada Goražde.”

U imidžu Goražda naglašeni su muslimanski civili ali su u ovom području potpuno zanemareni srpski civili. Samo je u poslednjem pasusu članka u Washington Post-u od 31 augusta 1992-e čak pomenuto da je “7.000 do 10.000 srpskih civila iz sela severno od Goražda, u toku poslednjih nekoliko dana u konvojima napustilo ovaj kraj.” U članku se navode reči jedne srpske žene,“Muslimani napreduju...očekujemo da nas uskoro napadnu...za tri dana Muslimani će verovatno spaliti moju kuću.”³⁷ Washington Post nije obavestio o napadima na ove Srbe sve dok nije prošlo nekoliko dana, do 2-og septembra 1992-e, kada je rečeno da su “srpski borci i civili” “kao reka napuštali područje ”i “dok su se povlačili, napadale su ih muslimanske snage.”³⁸ Značajno, članak je bio na 26-oj strani, dok je manje važna priča o svakodnevnim aktivnostima bosansko muslimanskih novina Oslobođenje, bila vest na prvoj strani. Upadljivo odsutne iz reportaže Washington Post-a bile su fotografije srpskih civila, ranjenih, kako krvare, u bolničkim krevetima, kako plaču - one vrste fotografija koje su bile tipične za članke o muslimanskim žrtvama. Umesto toga, urednici Washington Post-a izabrali su fotografiju srpskog vojnika koji sedi, naoružan redenicima na oba ramena, ispod koje je pisalo “ Blizu Goražda srpski milicajac odložio svoju pušku i jede.” Ovo teško da je bila slika koja bi pobudila simpatije prema srpskim civilima koje su muslimanske snage ubile ili prisilile da pobegnu. Niko u Vašingtonu nije izrazio zabrinutost za prisilno isterivanje Srba iz Goražda. Naslov žrtve bio je rezervisan isključivo za bosanske Muslimane.

IGNORISANJE BORBI IZMEĐU MUSLIMANA I HRVATA

Vašingtonska politika prema Bosni zasnivala se na ideji o jednoj, multietničkoj vladi. Izgledalo je da su Srbi jedina prepreka ovom konceptu. Iako su bosansko hrvatski lideri već objavili svoju sopstvenu, nezavisnu državu Herceg-Bosnu još u julu 1992-e, događaji u Bosni koji su protivurečili ovom vašingtonskom gledištu, bili su ignorisani ili potcenjeni. Priznati postojanje samoproklamovane bosansko hrvatske države dodalo bi još jednu složenu dimenziju ratu što bi potkopalo američku poziciju. Bučni segment vašingtonskog establišmenta nastavio je da se zalaže za gledište da muslimansku vladu u Sarajevu podržava multietnički savez.

Međutim, u oktobru 1992, raspad muslimansko-hrvatskog saveza i borbe koje su usledile, bili su suviše velike da bi se dalje mogle ignorisati. Pošto su bosanski Hrvati u gradu Prozoru bombardovali Muslimane haubicama i minobacačkom vatrom, grupa hrvatskih komandosa razišla se po gradu opremljena crnim maskama, snajperskim puškama i zupčastim lovačkim noževima, naoružani za ono što su nazivali “ lov na Muslimane. ” Na kraju, grad je bio razbijen. Novinari koji su ga posetili izjavili su da niko od stanovnika Muslimana ili Srba nije ostao u gradu.³⁹ Za vreme borbi , snage bosanskih Hrvata presekle su dovod hrane i goriva i muslimanskim borcima i civilima i sprečili da muslimanska vozila koriste glavnu vezu za snabdevanje, što je dovelo do lišavanja muslimanskih civila hrane koja im je bila očajnički potrebna. Hrvatske snage takođe su proterale 3.000 Muslimana iz Prozora što se priznalo čak i u Washington Post-u kao prvi značajan slučaj angažovanja Hrvata u etničkom čišćenju Muslimana.⁴⁰ Kada su jednog hrvatskog vojnika pitali što se dogodilo sa muslimansko-hrvatskim savezom, on se nasmejao i odgovorio,“to je bila iluzija.” Nekoliko dana nakon borbi u Prozoru, ultranacionalističke hrvatske milicijske snage Hrvatskog vijeća odbrane (HVO)

zavele su vanredno stanje i držale bosanske Muslimane zarobljene unutar grada pod opsadom.

Vašington je možda mogao da zaključi da je argument o multietničkoj Bosni bio mit i da u regionu sve tri strane vode građanski rat. Sva ratna zlodela za koje je Vašington optuživao Srbe, ponovile su hrvatske snage u Pazaru, Mostaru i drugim gradovima koje su okupirali, dok su ratovali protiv svojih bivših saveznika Muslimana. Ovo je uključivalo granatiranje civilnih područja, nasilno proterivanje civila ili etničko čišćenje i lišavanje Muslimanskih civila humanitarne pomoći. Dok su hrvatske milicijske akcije jasno pokazale da etničke grupe u Bosni koriste slične metode da bi ostvarile svoje teritorijalne ciljeve, nije bilo nikakvih optužbi protiv bosanskih Hrvata, niti je bilo kaznenih mera protiv njihovih zaštitnika u Zagrebu. Američka štampa bila je relativno tiha u vezi muslimansko-hrvatskog sukoba. U poređenju sa ogromnim brojem članaka i televizijskih reportaža u kojima se izveštavalo o borbama između Muslimana i Srba, samo se u nekoliko članaka i reportaža govorilo o ovim borbama. Sarajevo je često opisivano kao “prestonice pod opsadom”, “grad pod srpskom opsadom”, grad “pod opsadom srpskih nacionalista” ili “ brutalna srpska opsada.” Međutim,hrvatsko zauzimanje Mostara i okolnog područja nikada nije opisivano sličnim izrazima. Niti se često ponavljana fraza “od strane Srba okupiran” ili “srpska okupacija” koristila za teritorije koje su zauzeli bosanski Hrvati.

Tu nije bilo optužbi za “spoljnu hrvatsku agresiju na Bosnu,” iako su bosanski Hrvati primali vojne naredbe iz susedne Hrvatske. Njihovi vojnici primali su platu iz Hrvatske, hrvatska zastava vijorila se na zgradama u krajevima Bosne koje su kontrolisali Hrvati.

Koristili su hrvatsku monetu (kunu) i u područjima koja su držali bosanski Hrvati, na čelu vladinih kancelarija bili su hrvatski politički namesnici. Iako su izvori američke štampe dostavljali ove informacije, o njima je bilo malo ili nimalo uvodničkih komentara, a Bela kuća i Stejt Department nikada ih nisu isticali. Savet Bezbednosti nikada nije doneo rezoluciju da nametne sankcije Hrvatskoj zbog podrške ratnim naporima bosanskih Hrvata, kao što su to uradili protiv Srbije rezolucijom UN 757. Krajem oktobra 1992-e, kada je zbog borbi između Muslimana i Hrvata osujećen humanitarni vazdušni most Ujedinjenih Nacija da dopre do Sarajeva, bilo je iznenađujuće da je Vašington odbio da okrivi hrvatsko političko i vojno rukovodstvo kao što je tako često okrivljavao bosanske Srbe. Bilo je jasno da se radilo o dvostrukim standardima. Oni u Vašingtonu koji su podržavali bosansko-muslimansku vladu, favorizovali su prinudne akcije koje su opravdavali humanitarnom retorikom samo protiv Srba ali ne i protiv drugih zaraćenih strana u Bosni i Hercegovini.

Dvostruki standard bio je proizvod, delimično, kontinuiranog napora hrvatske vlade i njenih hrvatsko-američkih pristalica u SAD da zataškaju događaje u Bosni i Hercegovini. Na dan 24-og decembra 1992, u emisiji CNN &Company, kada sam izrazila sumnju o ulozi hrvatskih trupa u Bosni, hrvatsko-američki predstavnik ljutito je insistirao da “ Hrvatska ima zajedničke snage sa Muslimanima u Bosni i one su solidarne u naporima protiv istog okupatora, protiv istog agresora.” Hrvatski Amerikanac branio je Tuđmanov režim rekavši da je hrvatski predsednik bio “među prvima koji je uspostavio diplomatske odnose sa Bosnom i priznao integritet i suverenitet njene teritorije, i mi [Hrvati] nemamo nikakve zahteve prema njoj, i ako ništa drugo,mi stojimo na istoj strani sa našom muslimanskom braćom protiv istog agresora.” Niti je glavni spiker CNN-a Bobbie Battista , niti je gost Johana Neuman iz USA Today reagovala na ovu tvrdnju hrvatskog Amerikanca. Stepen razumevanja većine novinara o onome što se dešava u Bosni nije išao mnogo dalje od sound bites koji su svakodnevno emitovani kroz televizijske reportaže i priče u novinama. Praktično ignorišući borbe između Muslimana i Hrvata, vašingtonske medijske veličine i političari, fokusirali su se na borbu dobrih protiv zlih u Sarajevu, borbu koja je dominirala u glavnim naslovima novina.

ZONA ZABRANJENOG LETA: HUMANITARNA POMOĆ ILI VOJNA STRATEGIJA ?

Početkom prve ratne zime, bosanski aktivisti i medijske veličine stvorili su dirljiv scenario o humanitarnoj katastrofi koja predstoji Sarajevu. Da bi se sprečila ovakva mogučnost, urgirano je američko učešće u patroliranju po zoni zabranjenog leta iznad Bosne. Mediji su preplavili američku javnost slikama ljudske patnje, koje su bile dizajnirane tako da pokažu da Amerika ima moralnu odgovornost da spreči smrt od gladi bosanskih civila. Procene o tome koliko bi ljudi u Bosni umrlo, varirale su u širokom rasponu i više su se zasnivale na emocijama i tvrdnjama bosansko muslimanske vlade nego na realnim podacima. CIA je tvrdila da bi do 150.000 civila, uglavnom Muslimana, moglo umreti u zimi 1992-e zbog hladnoće i nedostatka hrane. Zvaničnici međunarodnih humanitarnih organizacija tvrdili su da bi 400.000 ljudi moglo da umre od gladi.⁴¹ Agencija UN za izbeglice izjavila je da je izloženo opasnosti čak 1 milion ljudi.⁴² Visoki komesar UN za izbeglice predviđao je da će zima 1992-e u Sarajevu dovesti do masovnog umiranja od gladi.⁴³

Kao što je to bio slučaj sa zarobljeničkim logorima u Bosni, medijske alarmantne izjave opet su vršile pritisak na Bušovu administraciju da uradi nešto po tom pitanju. Predsednik Buš je 2-og oktobra 1992-e objavio da su SAD voljne da učestvuju u uspostavljanju zone zabranjenog leta iznad Bosne. Politika da se blokira srpsko vazduhoplovstvo, da ne može da leti iznad Bosne, otišla je iza granica koje je Bušova administracija pokušala da postavi za američko vojno učešće na Balkanu. Odlukom o uspostavljanju zone zabranjenog leta otpočela je žestoka debata među najvišim funkcionerima. General Kolin L. Pauel, predsedavajući Joint Chiefs of Staff, govorio je protiv tog poteza. Međutim, predsednik Buš, izabrao je da posluša savet Državnog sekretara Lawrence Eagleburger-a (Lorensa Iglbergera), koji se zalagao za ono što je opisao kao “imperativ da se pokuša da se zaustavi užasno klanje, sada kad dolazi zima i mnogo ljudi potencijalno može da umre od gladi.”⁴⁴ Na dan 9-og oktobra 1992-e, SAD, Velika Britanija i Francuska složile su se oko kompromisne rezolucije UN kojom se zabranjuje srpskim avionima da lete iznad Bosne ali se obustavlja short of calling za primenu savezničke vojne sile radi sprovođenja ove naredbe silom.

Tek nakon što je bilo odlučeno da SAD uspostave zonu zabranjenog leta silom, objavljeno je da su ranije procene o broju ljudi u Bosni koji bi umrli od gladi, bile preterane.⁴⁵U Sarajevo su već stizale odgovarajuće isporuke kamionima UN i avionima, pa su krajem novembra 1992-e, isporuke premašivale dnevne potrebe grada od 270 tona.

Potreba za humanitarnom pomoći nije bila jedini motivacioni faktor nametanja zone zabrane leta. Najvažniji razlog bio je taj da bosansko muslimanska vlada, uspostavljanjem zone zabrane letova, stekne strateške prednosti. Bez mogučnosti izviđanja iz vazduha, bosanski Srbi nisu bili u stanju da prate pokrete bosansko muslimanskih snaga ili isporuke, lokacije i sadržaj vojnih vozila bosanskih Muslimana kao i isporuke UN i druge strane humanitarne pomoći u područja bosanskih Muslimana. Ovo je bilo od naročitog značaja za Srbe koji su bili svesni sve većih količina krijumčarenog oružja. Na primer, 6-og septembra 1992-e, UN uhvatile su jedan iranski teretni avion sa isporukom 4000 mitraljeza i 1 milion krugova municije za bosanske Muslimane, koji je time prekršio UN embargo na uvoz oružja.⁴⁶ Ovakvo oružje krijumčareno je u sanducima pored UN isporuka hrane koje su išle u područja koja su držali Muslimani. Nakon takvih isporuka hrane, komanda bosanskih Srba primetila bi povećan nivo muslimanskih provokacija iz tih enklava.

Krajem novembra 1992-e, bosanski Srbi zaustavili su nekoliko UN konvoja sa hranom za koje su sumnjali da isporučuju oružje muslimanskim snagama u strateški osetljivim gradovima Goražde i Srebrenica. Srbi su pokušali da izvrše inspekciju UN kamiona iz Sarajeva, za koja su sumnjali da krijumčare oružje, pošto su kamione vozili naoružani muslimanski vojnici, koji su lako mogli da oružje sakriju pored kutija s hranom. Reakcija UN bila je da obustave pomoć u hrani bosanskim Srbima, civilima, tako da bi Srbi bili prisiljeni da neometano propuste UN konvoje sa hranom.⁴⁷ Iako su Ujedinjene Nacije više puta osuđivale Srbe zbog zaustavljanja konvoja s hranom, nije bilo vidljive dileme prilikom obustave isporuka hrane za 100.000 civila, bosanskih Srba. Kada su bosanski Srbi konačno dozvolili UN konvojima da prođu, u zamenu za hranu srpskim civilima, srpske žene i deca blokirali su UN konvoje, gnevni zbog dvostrukih standarda u politici Ujedinjenih Nacija. Srpski stanovnici okupili su se na ulicama skandirajući da ne sme da se dozvoli da hrana stigne do njihovih neprijatelja i da su oni takođe gladni.

Američki mediji imali su malo simpatija za srpske demonstrante. U članku Washington Post-a odbačeni su srpski protesti kao “nov metod da bi se blokirali UN konvoji.” Ovo je, tvrdili su, bila smicalica vlade bosanskih Srba, koja je bila optužena da smišljeno organizuje srpske žene i decu da blokiraju glavne saobračajnice koje vode u muslimanske gradove.⁴⁸ Pristrasnost Washington Post-a bila je jasna kad se uporedi sa kasnijim izveštajima o “demonstracijama hrvatskih žena i dece” koji su blokirali UN konvoje u području Mostara. Ovi konvoji bili su blokirani zbog zabrinutosti da “ UN humanitarna vozila isporučuju hranu a verovatno i oružje muslimanskim vojnicima koji se bore protiv njih, u ovom surovo podeljenom gradu.” Slično, kada su muslimanski civili blokirali UN konvoj, Washington Post je to opravdao objašnjenjem da se “Muslimani boje da će Hrvati ponovo početi da ih ubijaju ako propuste UN.”⁴⁹ Ni u jednom slučaju nije pomenuto da je hrvatsko i muslimansko rukovodstvo organizovalo proteste, kao što su tvrdili u srpskom slučaju.

Poznati obrazac medijskog izveštavanja o bosanskom ratu - izmamiti simpatije za jednu stranu i osude za drugu - bilo je samo deo rata rečima čiji je glavni udar usledio od sredine do kraja 1992-e. Slike implantirane u ovom ranom periodu imale su kumulativan uticaj u sledećim godinama. U sledeće dve godine, sve veće količine prokrijumčarenog oružja bosansko- muslimanskim snagama, pomerile su vojnu ravnotežu u njihovu korist, dok su ponavljani pokušaji UN i evropskih pregovarača da se postigne rešenje pregovorima, uvek iznova bili osujećeni vašingtonskom podrškom muslimanskoj vladi. Rezultat ovoga bio je taj da je Sjedinjene Države konačno doveo do vojne intervencije.